Da se ne završi na bakljama

Sve se poklopilo. Reprezentacija ponovo nije uspela da se plasira na Evropsko prvenstvo; naš jedini predstavnik u evropskim kupovima “Crvena zvezda”, kao ni protiv nejakog grčkog “Arisa” ni protiv kombinovanog tima engleskog “Boltona” nije uspela da stvori nijednu šansu za gol. Naš drugi, potencijalni predstavnik u Evropi “Partizan”, izbačen je iz takmičenja pre nego što je ono zapravo i počelo zbog divljanja navijača. Uz to, na poluvremenu utakmice domaće lige navijači su linčovali policajca. Upaljenu baklju gurali su mu u usta. Država je ovog puta morala da reaguje. Uhapšeni su Zoran Damjanović, generalni sekretar FK “Crvena zvezda”, Milorad Ćorović, direktor stadiona “Crvene zvezde”, Novica Mijušković, komesar za bezbednost na tom stadionu i Rade Popović, delegat utakmice. Zahtev za sprovođenje istrage protiv njih je podnet zbog sumnje da su izvršili krivično delo izazivanja opšte opasnosti jer nisu preduzeli odgovarajuće mere kako bi predupredili nerede na utakmici. Jednostavnije rečeno, ovi ljudi su uhapšeni zato što su navijači uneli baklje na stadion a ne zbog nekakve borbe protiv “fudbalske mafije” i otkrivanja malverzacija oko transfera igrača u srpskom fudbalu, kako su to najavile naše dnevne novine sa sve ekskluzivnim (policijskim) fotografijama hapšenja. Iako navijači baklje pale na svakoj većoj utakmici, ne samo fudbalskoj, prvi put se dešava da se neko iz samog vrha kluba optužuje za to. Hapšenje genseka Damjanovića je zanimljivo i sa te strane što je on po profesiji advokat specijalizovan za sportsko zakonodavstvo a u “Zvezdi” je tek od januara ove godine (za to vreme nije bilo većih transfera u klubu). Ipak, to što je priveden generalni sekretar našeg najvećeg kluba moglo bi da se čita kao poruka države da se krenulo od vrha i da neće biti zaštićenih. Ali i kao signal upravama da ne štite navijače (do sada je bilo uobičajeno da navijače iz policije “vade” najbolji advokati koje plaća klub). Ili je Damjanović koji je kadar bivšeg predsednika Stojkovića, ostao nezaštićen posle promena u klubu. Kako god bilo, ovim hapšenjem je ponovo otvorena nikad razjašnjena priča o prljavoj strani fudbala u Srbiji. Dragan Stojković Piksi je prošlog leta, kao predsednik “Crvene zvezde” u javnosti optuživan za rasprodaju igrača. Međutim, tada najbolji igrači “Zvezde” nisu bili samo u njenom vlasništvu, već su na njihovoj prodaji gotovo jednako novca koliko i “Zvezda” zaradili i razni menadžeri i “zaštitnici igrača”. Ima slučajeva, poput Žigićevog, kada se klub odrekao polovine transfera jer nije verovao u igrača. Uostalom, Žigića nisu hteli ni u nižerazrednim vojvođanskim klubovima “da im se ne bi smejali na gostovanjima”. U njega je verovao menadžer Milan Ćalasan i za godinu dana na dva Žigićeva transfera zaradio je nekoliko miliona evra. Zanimljivo je da je prilikom Žigićevog prelaska u “Rasing” iz Santandera predsednik španskog kluba Fransisko Pernija bio zbunjen kada je video da novac za “Crvenu zvezdu” treba da uplati na dva različita računa. Međutim, menadžere i zaštitnike u “Zvezdi” imali su i imaju i fudbaleri koji su ponikli u ovom klubu pa je deo novca od transfera Boška Jankovića i Vladimira Stojkovića završio i na računima ljudi koji su im se “nalazili” za dnevne troškove još dok su bili u podmlatku. Kao što će i kada budu odlazili Milovanović ili Trajković “Zvezda” dobiti samo deo novca. Kod nas procenat menadžera i onih koji sebi tako tepaju je mnogo veći od Uefinih standardnih deset odsto. Ipak, bar prema informacijama koje su procurile u javnost, policija se najviše bavi transferima Mihajla Pjanovića i Gorana Drulića. Iako je Pjanoviću u septembru 2002. ubijen “menadžer”, “Zvezda” se nije ovajdila od prelaska tada svog najboljeg igrača u “Spartak” iz Moskve. Naime, Pjanović nije hteo da produži ugovor nezadovoljan jer je, na primer, umesto njega u kvalifikacijama za Ligu šampiona igrao Darko Spalević, igrač čiji je “menadžer” tada bolje stajao u “Zvezdi”. Kako mu je istekao ugovor, mogao je da ode bez obeštećenja. Transfer njegovog partnera iz napada Gorana Drulića mogao bi biti mnogo sumnjiviji. Naime, Drulić je prodat za gotovo iste pare kao smederevska železara a ako se bude ušlo u tokove Drulićevih miliona, i afera bi mogla da bude jednako burna aferi “Sartid”. Na odlasku iz “Zvezde” Dragan Stojković Piksi je dao pa demantovao intervju frankfurtskim “Vestima” u kome je rekao da odlazi iz kluba zbog mafije. Mnogi veruju da je ovaj Piksijev “izlet” upravo bio usmeren prema ljudima koji su sa raznih strana okružili klub, ali pre svega igrače. Stojković je nastojao da bude zaista prvi čovek kluba i kad nije uspeo da se usaglasi sa glavnim finansijerom kluba Miroslavom Miškovićem, otišao je. Umesto Piksija, predsednik “Crvene zvezde” postao je Toplica Spasojević, jedan od naših najuspešnijih privrednika, za koga se veruje da je u dobrim odnosima sa Miškovićem. Kao i u “Crvenoj zvezdi”, i u “Partizanu” je nedavno promenjeno rukovodstvo. Posle više od dve decenije i nekoliko godina navijačkog bojkota, “Partizan” je napustio generalni sekretar Žarko Zečević. Za njega se vezuju brojne afere prilikom prodaje igrača u inostranstvo još od početka devedesetih, o čemu je svojevremeno Slobodan Milosavljević napisao knjigu sa detaljima sumnjivih transfera. Ništa od toga, međutim, nije dokazano. Biznismen Nenad Popović prvi je pokušao da promeni način funkcionisanja “Partizana” ali kažu da čak nije uspeo ni da dobije sve ugovore na uvid. Popović nikad nije javno objasnio razloge svog brzog povlačenja iz kluba. Jedan od kandidata za Popovićevog naslednika bio je Savo Milošević. Kada nije dobio podršku javnih preduzeća, koju je tražio od predsednika Demokratske stranke, povukao se iz trke. Za predsednika je izabran subotički biznismen i sportski radnik Tomislav Karadžić. Kako se prvo zainteresovao za ugovore “Partizanovih” najboljih igrača, Karadžić je veoma brzo “pronašao” da će “Partizan” u slučaju prodaje Stevana Jovetića, u najboljem slučaju moći da dobije samo 50 odsto vrednosti obeštećenja. Kako je rekao, pregledom ugovora sa jednim investicionim fondom iz Španije vidi se da se “Partizan” pre dve godine za pozajmicu od 250 hiljada evra odrekao 30 odsto Jovetićevog transfera u inostranstvo, što uz 20 odsto koje će dobiti njegov menadžer, “Partizanu” ostavlja tek pola ugovora. Vrednost mladog Crnogorca na fudbalskom tržištu već je premašila deset miliona evra. “Partizan” je veoma lako mogao da ostane i bez te polovine Jovetićevog ugovora ali je, na sreću kluba iz Humske, Jovetićev menadžer Falji Ramadani procenio da bi za njega bilo najbolje da još neko vreme igra za “Partizan”. Inače, ovaj Albanac iz Minhena je prijatelj sa bivšim fudbalerom “Partizana” Miroslavom Stevićem, koji je, uzgred rečeno, zet doskorašnjeg sportskog direktora Nenada Bjekovića. Inače, zastupnik španskog fonda koji će “debelo” profitirati na Jovetiću je naš menadžer Zoran Stojadinović, koji je ovog leta u “Partizan” između ostalih doveo odličnog Senegalca Dijaru, igrača koji je takođe u vlasništvu “Partizana” samo 50 odsto. Pored napisa o sumnjivim radnjama u fudbalu nova stalna tema sportskih stranica je sukob Dragana-Ace Bulića, predsednika Zajednice prvoligaša i Zvezdana Terzića, predsednika Fudbalskog saveza, u kome su, osim o obrazovanju onog drugog progovorili i o klanovima u srpskom fudbalu. Dragan-Aca Bulić trenutno je samo formalno potpredsednik FK “Banat” iz Zrenjanina i samo formalno nije vlasnik lanaca kladionica “Lavovi”. Od oca Jusufa, koji je ubijen 1998, pored ljubavi prema fudbalu ostala mu je golema imovina među kojom je bio i FK “Železnik”. Bulić mlađi snašao se u fudbalu, “Železnik” je ubrzo doveo u vrh našeg fudbala, pribavio je sebi još dva kluba, “Radnički” sa Novog Beograda i “Dorćol”, a postao je i predsednik Zajednice prvoligaša. Ipak, sav taj posao umorio je Bulića pa je on 2005. posle osvajanja Kupa SCG sa “Železnikom” povukao svoja dva kluba iz Prve lige. Umesto u evropske kupove “Železnik” je otišao u istoriju a “Radnički” sa Novog Beograda dva ranga niže. Iako je imao mnogo bolje rezultate sa “Železnikom”, Bulić se potpuno povukao iz ovog kluba ali ne i iz “Radničkog” što je i logično, ako znamo da “majstori sa Novog Beograda” pored ovog nadimka u miraz nose i priličnu infrastrukturu na izvanrednoj lokaciji preko puta “Studenjaka”. Nakon što je ostao bez kluba u Prvoj ligi a da bi ostao predsednik Zajednice prvoligaša, Bulić je ušao u Upravu “Voždovca” da bi, kada je prošle godine i “Voždovac” ispao iz lige, morao da nađe mesto u nekom novom klubu. Tako je postao potpredsednik FK “Banat”. Bulić je javno zatražio smenu Zvezdana Terzića sa mesta predsednika Saveza, optužujući ga za samovolju i za to što se “srpski fudbal, još ne može osloboditi crnogorskog uticaja”. Terzić je, s druge strane, za Bulića rekao da nema sportsku biografiju, dovoljnu da bi vodio srpski fudbal. Zvezdan Terzić je, za razliku od Bulića, bio dugogodišnji kapiten u OFK “Beogradu”. Po završetku igračke karijere postao je i predsednik kluba, a ubrzo i predsednik srbijanskog saveza u zajedničkoj državi sa Crnom Gorom, što je nastavio da radi i po raspadu državne zajednice, samo što od tada više nije imao nikog iznad sebe. Iako se odrekao svih funkcija u OFK-u, nikad se nije u potpunosti oslobodio optužbi da “gura” svoje igrače u mladu reprezentaciju. Tako se mladi fudbaleri danas “otimaju” da pređu u OFK, što zbog nade da će lakše doći do mlade reprezentacije koja igraču podiže cenu za oko 30 odsto, što zbog prohodnosti u inostrane klubove. Pored Hercegovca (iz Vojvodine) Terzića kao jednog od najvažnijih predstavnika crnogorske struje u našem fudbalu, upućeni obično navode ime Ratka Butorovića. Ovaj Nikšićanin je posle studentskih dana u Novom Sadu neko vreme boravio u inostranstvu a onda je po povratku u vojvođanskoj prestonici otvorio markete “Kan Kan” po kojima i nosi nadimak “Bata Kan Kan”. Danas je Butorović vlasnik jednog tržnog centra i dva hotela, među kojima je i “Leopold Prvi”, nekadašnji hotel “Varadin” poznat po Titovim salonima i tamburašima Janike Balaža. Uz to, Butorović je i predsednik FK “Vojvodina” gde upravo ima težak zadatak da izabere jednu od nekoliko milionskih ponuda za 20-godišnjeg fudbalera Gojka Kačara. U prijateljskim odnosima Butorović i Terzić bili su bar do ovog leta. Jula ove godine Bata Kan Kan je neočekivano podneo ostavku u Izvršnom odboru Fudbalskog saveza a mlada fudbalska reprezentacija umesto stadiona “Vojvodine” i Butorovićevog Hotela “Park” koristi usluge Terzićevog OFK “Beograda” i Sportskog centra u Kovilovu. Nikola DŽomba, finansijer “Hajduka” iz Kule, jedan je od najglasnijih kritičara stanja u fudbalu; s tim što njemu posebno smetaju sudije. DŽomba je upozorio Terzića “da mora da stane na put sudijskoj mafiji a ako to ne učini, znači da stoji iza njih”. A Bata Kan Kan je obećao DŽombi ako treba i pismenu podršku. U bugarskim medijima, u koje je dospeo nakon izjave da su mu neki kladioničari nudili 700 hiljada evra da namesti utakmicu njegovog “Hajduka” sa CSKA-om iz Sofije, DŽomba je okarakterisan kao “srpski bos”. Još jedan srpski gazda koji se bavi fudbalom je Mirko Vučurović. O ovom čoveku koji je uspeo da postane vlasnik švajcarske fabrike satova “Nivada”, u našoj javnosti se uglavnom govorilo u kontekstu šverca cigareta. On je rodnom selu Banatski Dvor napravio fudbalski klub koji je doveo do Prve lige. Iako selo ima 900 stanovnika, Vučurović je napravio stadion, koji već nosi njegovo ime i kažu da ima teren mnogo bolji nego “Zvezda” i “Partizan”. Inače, Vučurović je sve ove godine sedeo u Upravi “Partizana” a klub u Dvoru formalno je vodila njegova ćerka Vukica. Prošle godine prebacio je klub u Zrenjanin nakon što je prestao da postoji FK “Proleter”. “Proleter” je zbog ogromnih dugova morao da bude ugašen a na nesreću, dugove kluba nije preživeo ni tadašnji predsednik Goran Gubić, koji je izvršio samoubistvo. Priča se da je deo dugova kluba iz Zrenjanina vraćan tako što je klub umesto novca poveriocima “davao” igrače iz omladinskog pogona. Jedan od tih dečaka kojima je namirivan dug “Proletera” bio je i sadašnji fudbaler nemačkog “Verdera” i reprezentativac Srbije Duško Tošić (nekadašnji igrač OFK “Beograda”). Za svoju dušu i zanimaciju ćerke Vukice, Mirko Vučurović finansirajući FK “Banat” potroši i dva do tri miliona evra. Većim budžetima od ovog raspolažu jedino najveći klubovi “Partizan” i “Crvena zvezda” čije se potrebe kreću od šest do osam miliona evra. Na nivou “Banata” ili tek nešto iznad su OFK “Beograd” i “Vojvodina”, čiji značajan deo budžeta podmiruju transferi igrača, dok ostali klubovi jedva isplaćuju osnovne zarade fudbalerima. Osnovne zarade fudbalera u manjim prvoligaškim klubovima su na nivou dvesta evra mesečno, značajnije sume se ostvaruju preko premija za ostvarene rezultate, a oni perspektivniji imaju mogućnost i da se obrate takozvanim menadžerima za pozajmicu. Postoje i priče da pojedine gazde klubova nameštaju rezultate na sopstvenu štetu da ne bi morali da isplaćuju premije igračima. FK “Borac” iz Čačka se, recimo, našao u situaciji da posle nekoliko neočekivano dobrih rezultata nije bio u mogućnosti da isplati premije, zbog čega su igrači stupili u štrajk. Klub zajednički finansiraju opština Čačak i preduzeće “Auto Čačak” Milenka Kostića Koleta. Jedini klub za koji važi da nema problema prilikom isplaćivanja svojih igrača je FK “Smederevo”, nekadašnji “Sartid”. Kad platu dobiju radnici u fabrici, dobijaju i fudbaleri. Kada je američki “US Stil” kupio fabriku, dobio je i fudbalski klub koji je nekoliko godina igrao u UEFA kupu. Nekoliko puta je oglašena prodaja stadiona u Smederevu i udela u klubu, ali nijednom se nije pojavio zainteresovan kupac koji bi ponudio i približno 25 miliona evra, koliko je iznosila početna ponuda. Inače, Amerikanci su čitavu fabriku očišćenu od dugova kupili za manje novca nego što sad traže samo za klub. Pristojan novac fudbaleri su mogli da zarade i u “Mladosti” iz Apatina ali pošto se “Apatinska pivara” naprečac povukla iz kluba, “Mladost” je istupila iz lige a njeno mesto zauzeo je kruševački “Napredak”. “Napredak” je jedan od prvih naših klubova koji je dobio gazdu-sponzora ali je Žarko Pavlović (DŽU-SAN) nakon što je potrošio dva miliona tadašnjih maraka, shvatio da se ne isplati mnogo ulagati u naš fudbal. Danas, “Napredak” preživljava uglavnom zahvaljujući tome što je priključen na gradski budžet i o nekom većem novcu u ovom klubu ne može se govoriti. U selu Lučani blizu Čačka u Meridijan superligi igra i FK “Mladost”. Privilegiju ovom selu da igra u najvišem rangu omogućili su “Milan Blagojević” i pukovnik Radoš Milovanović, koji je dugo bio generalni direktor te fabrike. Kako klub nosi ime “Mladost”, Radoš ga je prepustio svom sinu Nešku, dugogodišnjem fudbaleru “Mladosti” i čačanskog “Borca”. “Mladost” nije jedini porodični i fabrički klub u našoj Prvoj ligi. Sličan je, videli smo i “Banat” a takav je i “Čukarički Stankom”. Ovaj klub osnovala je kompanija nekadašnjeg funkcionera SPS-a Živorada Mihailovića zvanog Žika Muštikla a njime upravlja njegov sin Aleksandar Mihailović. I za FK “Voždovac” može da se kaže da je porodični biznis. I dok otac Zlatan Zdravković novac zarađuje u Nemačkoj, njegov sin se bori za povratak ovog kluba u Superligu. “Voždovac” je pretprošle sezone bio hit šampionata, bili su treći u prvenstvu i trebalo je da igraju u Kupu Uefa. Ipak, nisu imali takve ambicije, odustali su od Evrope, rasprodali većinu igrača i ispali iz Prve lige. Slična sudbina, po svemu sudeći, čeka i FK “Bežaniju”. Tim koji je napravio Goran Mijatović Mita igrao je prošle sezone možda i najlepši fudbal u Srbiji da bi se već ove sezone našao na samom dnu prvoligaške tabele. Osim što je bio predsednik “Bežanije”, Mita je bio i vođa bežanijskog kriminalnog klana. Ubijen prošle godine. “Bežaniju” je preuzeo Dejan Mišić, poznati beogradski frizer, čije su mušterije bili estradni, politički, ali i kriminalni krem Srbije. Za razliku od Belgijanaca u Apatinu, Danci iz “Kalsbergove” pivare u Čelarevu nisu odustali od finansiranja u lokalni klub ČSK. Wima se čak više isplati igranje u Drugoj nego u Prvoj ligi. Manja su ulaganja u igrače, a veći efekat reklame za pivo, pošto su klubovi rašireni po celoj zemlji. U drugoj ligi igra i nekada značajni “Radnički” iz Niša. Iako je gradonačelnik Niša Smiljko Kostić, nekada duvanski mag, klub nema novca ni da sanira istočnu tribinu stadiona “Čair” koja zbog nekakvih podzemnih voda tone. “Srpski Vini DŽons” Zoran Banković u jednom trenutku je postao predsednik kluba ali je ubrzo klub “vratio” gradu. Apartmane čiju je izgradnju platio sopstvenim novcem, po izlasku iz kluba ostavio je “Radničkom”. Da bi igrači “imali gde da žive”. Za opstanak u drugoj ligi trenutno se bori FK “Zemun”. Porodica Karić je preuzela klub kada je on bio stabilan prvoligaš. Karići su u “Zemun” doveli i sebi bliske privrednike a sve što je iza njih ostalo, jesu stolice na stadionu i računi koji i dan danas stižu u “Gornju varoš“. “Inđija” je prošle godine bila u neuporedivo boljoj finansijskoj situaciji nego sada “Zemun” ali nije uspela da se spasi ispadanja iz Druge lige. Komšijski “Srem” iz Sremske Mitrovice, poznat po dovođenju Brazilaca i Uganđana koje nisu plaćali, imao je veći uticaj u organima takmičenja i naravno oni su opstali. “Inđiji” su se smejali što je pokušala da “igra pošteno”. U srpskom fudbalu se to ne isplati. Država sada ima priliku da pokaže da to nije tako. Samo da se cela priča o istragama u fudbalu ne završi na bakljama.