Resurrectio Hitleriana

Vrhuška najjačih „demokratskih” siledžija sveta sve je bliže odluci o otimanju Kosova i Metohije i darivanju šiptarskih terorista nekom vrstom njihovog pseudoodržavljenja. Moćnici Zapada tako ispunjavaju „besu”, obećanje o nezavisnosti koje su dali šiptarskoj mafiji kao nagradu za viševekovno zlo koje su naneli srpskom narodu. I to uprkos vladajućem međunarodnom pravu, Povelji OUN i odlukama te međunarodne organizacije, preuzimajući tako u svoje ruke nepisani zakon da čine šta god hoće a što je samo u njihovom interesu. Ponašaju se kao apsolut u svetu u kome kao da osim njih niko više ne postoji. Tipično za pustolove. Radi se, dakle, o putu i načinu zloćudnog delovanja slično onima koje je, svojevremeno, praktikovao Adolf Hitler. Dementni Ujka Sam, verovatno iz zdravstvenih razloga (a možda je već i sasvim oguglao), izbrisao je iz memorije pošasti koje je počinio u Vijetnamu, Koreji, Avganistanu, Iraku i drugde, pa tako zaboravan, svoje zločinjenje namerava da nastavi i u Srbiji, zemljici koja mu se, izgleda, debelo zamerila. Eklatantna vulgarizacija i zloupotreba pragmatizma – ko te ne sluša i ko ne služi tvojim interesima smakni mu glavu. Verovatno se kosti Yejmsa i Persa, tvoraca pragmatističke filozofije, pravih Amerikanaca, premeću u grobu! Bivši kolonijalisti i imperijalisti nikako da shvate da je vreme njihove supremacije zauvek „prohujalo s vihorom”. Jer, kako engleski viktorijanac drukčije može da nam objasni zbog čega tako uporno, poput pudle, sledi svog, po nacionalisti i državnosti, mlađeg brata, ali zato i starijeg po moći i beskrupuloznosti – gospodara? Frau Lorelaj i sinjor Romulus nestrpljivo žure da Srbima vrate dug za „štetu” pretrpljenu tokom dva prošlovekovna svetska rata. Ne opraštaju nam otpor nacističkim i fašističkim hordama i vlastiti neuspeh da ovekoveče marionetsko montenegrijanske i šiptarske državice u okviru moćnog Rajha. Rahitični pariski klovn i arivista priželjkuje napoleonovsku krunu i bahato briše spomen na Lamartina, Igoa, Sartra i Malroa. Nikako, siroma', da utuvi u glavu da se svetska politika ne vodi na način običnog makroa s Pigala. Nesuđeni konkvistador, kvaziselarni mungos, drhti od zadovoljstva da još jednom pritisne obarač moćne ratne mašinerije i nepokorne Srbe konačno pretvori u Hazare. Jer, mani, bre, Jasenovac, to je samo epizoda i malenkost. A, usput, troši tone analgetika da bi odagnao istinu o sebi koju je izrekao njegov nekadašnji prijatelj Markes. A tu, pored, još tačnije, iza ovih slepih i gluvih silnika prikradaju se i razni marederi tipa rupnikovske i pavelićevske provenijencije. Ima li tome kraja? Ili je čak i samo to pitanje danas izlišno? Možda je, doista, nastupilo doba svakojakih izlišnosti, pa čak i izlišnosti života u ljudskosti? Zar se ne možemo podsetiti na merodavne konstatacije starih Rimljana, koji su i sami, čineći velika zla, ipak ostavili u amanet poruku da svaki onaj koji slepu moć i golu silu stavlja ispred i iznad Boga, Slobode, Istine i Pravde nije trebalo ni da se rodi. Milošević H. Branislav, prof. filozofije u penziji, Vranje