Pržogrnačka politika

Najbolja godina srpskog tenisa završena je na najgori način. Umesto da se priča o tome da li će neko od naših već na Australijan openu osvojiti prvi gren slem, kako će Dejvis kup tim u prvom kolu “očistiti” favorizovane Ruse ili o tome kako će se u Beogradu organizovati ATP i WTA turnir, glavne teme su loši odnosi Teniskog saveza i igrača, odnosno njihovih roditelja, neprikladni ugovori, bojkot reprezentacije. U poslednjim danima decembra, čelnici Teniskog saveza su ambiciozno predstavili ugovore kojima je predviđeno nagrađivanje naših najboljih igrača u narednoj godini, za šta je predviđeno oko 550 hiljada evra. Ovako je to predviđeno da izgleda. Igrači bi dobijali novac na tri meseca, u zavisnosti od trenutnog plasmana na ATP, odnosno WTA listi. Za prvo mesto naš teniser ili teniserka dobili bi 150 hiljada. Kako Rože Federer i Žistin Enen, bar u 2008, nemaju nameru da uzmu srpsko državljanstvo, ova opcija nije mnogo zanimljiva. Od 2. do 5. mesta dobija se nagrada od 125 hiljada. E, u ovu kategoriju spadaju sve troje naših najboljih – Jelena Janković, Ana Ivanović i Novak Đoković. Do desetog mesta, nagrada je sto hiljada, a od 11. do 20. mesta 80 hiljada evra. Od 21. do 50. mesta iznos je 50 hiljada, od 51. do 75. mesta 35.000 a do 100. mesta 25 hiljada evra. Nenad Zimonjić, naš najbolji dubl igrač, ukoliko osigura mesto među prvih pet, mogao bi da računa na nagradu od 30 hiljada evra, a ako bi eventualno uspeo da preskoči američke blizance Brajan i zauzme prvo mesto na dubl listi, to bi mu donelo još deset hiljada. Teniski savez je na ovaj način želeo da podstakne naše najbolje igrače. Rekli su i da su svesni da se ne radi o velikim sumama, ali da je to onoliko koliko mogu da obezbede. Pogotovo, imajući u vidu da savez nema zarade od individualnih uspeha naših tenisera, već samo u slučaju Dejvis kupa i FED kupa. Predviđeno je da u slučaju pobede igrači dobiju 60 posto zarade, a u slučaju poraza, četrdeset. Pohvalili su se i da su jedni od retkih saveza koji javno govore o nagradama. Pomalo neočekivano, reakcija igrača (čitaj: njihovih roditelja) bila je negativna. Najglasniji je Srđan Đoković, otac trećeg na svetu Novaka. “Ma kakve nagrade, to je smešno”, bila je prva njegova reakcija. Problem je navodno bio taj što o tim ugovorima porodice igrača nisu bile na vreme obaveštene, i što su ugovori objavljeni bez prethodne konsultacije, čime se, po njemu, samo nastavlja loš odnos saveza prema igračima. Po ko zna koji put je otvorena priča o teniskim roditeljima koji bez ičije pomoći (čitaj: saveza) podižu svoju decu, buduće teniske šampione. Ali ima i više od toga, bar kada je u pitanju Đoković. Ako se pogleda malo unazad, nepunih mesec dana, može se pronaći izjava Srđana Đokovića da bi Beograd mogao da ostane bez ATP turnira, ukoliko mu do marta ne bude odobren početak radova na njegovoj teniskoj akademiji. Zamisao je da to bude istureno odeljenje akademije Nikole Pilića iz Minhena. A za maj 2009, na Noletov 22. rođendan, održao bi se veliki turnir. Slobodan – Boba Živojinović, predsednik saveza, izjavio je da nije istina da ugovori teniserima nisu poslati na vreme, i da su ih ovi dobili dve nedelje pre objavljivanja. “Neki nas kritikuju da ne radimo ništa, onda im smeta kada radimo, ne znam šta stvarno da kažem”, rekao je Boba. Napomenuo je i da nema ništa protiv privatne inicijative koju je iskazao Đoković pravljenjem akademije, ali i da savez mora da izgradi svoj, nacionalni teniski centar. U pojedinim trenucima umelo je i da se zaoštri, pa će Srđan Đoković reći da savez može da organizuje turnir, ali u Pržogrncima. Uz pretnju da u uslovima koje sada obezbeđuje savez, njegov sin ne bi nastupio na profesionalnom turniru koji bi Beograd trebalo da dobije u naredne dve godine. A čemu onda ATP turnir u Beogradu ako nema Noleta? U medijski sukob sa Živojinovićem ušao je i selektor Dejvis kup reprezentacije Bogdan Obradović. On za NIN kaže da je glavni problem komunikacija između saveza i igrača. “U savezu se loše radi. Presporo se rešavaju problemi. Sada su izašli u javnost sa ugovorima, u kojima se obećava novac koji realno ne znači mnogo igračima. Ali nije problem u tome. Hoćemo da promenimo praksu u našem tenisu. Da se radi profesionalnije, da ljudi iz saveza više brinu o igračima, a ne samo da vode takozvane politike. I to ne mislim samo na sadašnje igrače, nego i na buduće talente. Ovako, kakva je sad situacija, igračima ostaje da se obraćaju raznim menadžerima.” I tako smo ušli u 2008. godinu, koja bi mogla da bude godina dominacije srpskog tenisa. Šta će biti dalje, možemo da nagađamo. Bar do 15. januara, kada pred Upravni odbor saveza izlazi selektor Obradović. On će tada i formalno izneti zahteve igrača i predstaviti njihov predlog ugovora. Posle toga bi moglo da dođe do nekakvog dogovora i da se posveti pažnja Rusima koji nas čekaju u februaru. Dok do toga ne dođe, najviše zbunjeni ostaju navijači. Oni i najviše mogu da izgube ako ne budu u mogućnosti da gledaju neki veliki turnir ili Dejvis kup meč. I to baš sada kada su protiv Australije naučeni kako se ponaša na teniskim mečevima. Fudbalski stručnjaci znaju da se našem fudbalu neće pisati dobro sve dok ne bude publike na stadionima. Teniseri nemaju taj problem, njih će uvek imati ko da gleda. Na Rolan Garosu, Flešing Medousu ili Vimbldonu.