Udruženje ljubitelja terorizma

Angloameričke obaveštajne službe odlučile su se za infiltraciju i finansiranje radikalnih islamskih grupa još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka počevši sa finansiranjem Muslimanskog bratstva, grupe egipatskih ekstremista koja je ostavila krvav trag u istoriji ove zemlje, što je preraslo u čitav niz organizacija koje su bile stvorene i orkestrirane sa Zapada. Ova odluka zasnivala se na konceptu da je islamizam jednak antikomunizmu i proceni da, pošto je 30 odsto stanovništva bivšeg Sovjetskog Saveza bilo muslimanske vere, islam može biti dobro oruđe za destabilizaciju rivala iz hladnog rata. Finansiranje i organizovanje islamskih radikalnih pokreta čvrstu organizacionu strukturu i koordinaciju dobija formiranjem “Safari kluba” – neformalnog udruženja koje su 1. septembra 1976. godine osnovali SAD, Egipat, Francuska, Saudijska Arabija, Maroko i Iran uz saradnju sa Izraelom. Potreba za “klubom” Sredina sedamdesetih godina bila je izuzetno teško vreme za američku obaveštajnu službu – 1974. godine izbio je skandal “Votergejt” u kojem je obelodanjeno učešće starih kadrova CIA u američkoj domaćoj politici. U januaru 1976. godine na mesto direktora CIA postavljen je DŽordž Herbert Voker Buš (kasniji predsednik SAD i otac aktuelnog predsednika DŽordža Buša) sa ciljem da Agenciji povrati raniji ugled, ali i posle 355 dana, koliko je proveo na ovom mestu, opšti utisak u javnosti bio je da se CIA otela pravnoj kontroli. Ubeđenje da sa CIA nije sve kako treba, zacementirano je kongresnim izveštajem u kojem se navodilo da je tokom čitavih decenija obaveštajna služba izvršavala i prikrivala šokantne zločine, nakon čega su državne obaveštajne operacije u svetu postale znatno ograničene. Stara garda CIA, predvođena Bušom Starijim, ovo je teško podnela, smatrajući da su liberali, demokrate i birokrate izdale američku borbu protiv komunističke pošasti i da oni ne smeju dopustiti da se to ikada ponovi. To je bio pravi trenutak za sklapanje novih partnerstava u kojim su finansijska i tehnička pomoć kao i ljudstvo za nastavak tajnih aktivnosti dobijeni od partnera iz drugih zemalja, pre svega od saudijske kraljevske porodice. Iz ovoga je, uz prećutnu podršku novih struktura CIA i novoizabranog predsednika DŽimija Kartera, rođen “Safari klub”. “Safari klub” bio je zadužen za finansiranje, obuku i organizovanje novog soja islamista – mudžahedina ili “boraca za slobodu” u Avganistanu i u mnogim drugim regionima sveta. Milioni dolara potrošeni su na organizovanje osoblja, kancelarija, komunikacija i operativnih mogućnosti. Mnoga dobrotvorna društva u čije su prostorije upali agenti američkog Federalnog istražnog biroa, nakon terorističkih napada 11. septembra formirala je upravo CIA dve decenije ranije kao paravan za operacije regrutovanja mladih muslimana koji su bili spremni da se bore protiv komunizma i brane islamski Avganistan. Nepotrebno je napominjati da je veliki interes u ovome imala i američka vojna industrija, kao i trgovci oružjem, koji su zahvaljujući sukobu u Avganistanu imali ogroman profit. Dugoročni cilj “Safari kluba” i njihove operacije u Avganistanu bio je da se stvore “borci za slobodu”, odnosno plaćenici koji bi postali alatka obaveštajne zajednice za stvaranje nestabilnosti, podela i sukoba niskog intenziteta kada god i gde god bi to bilo strateški ili ekonomski potrebno. Prvu ozbiljniju infuziju proverenih kadrova “Safari klub” dobija manje od godinu dana posle svog osnivanja. Bušov naslednik na mestu direktora CIA, Stensfild Tarner, naredio je avgusta 1977. godine gašenje 823 radna mesta u odeljenju za tajne operacije, što je najviše pogodilo pobornike “tvrde linije”. Oni su izlaz našli u prelasku u privatni sektor, u kojem bi njihovi posebni talenti mogli biti od koristi, a najveći deo otišao je upravo u organizacije pod okriljem “Safari kluba”. Korist od ovog poduhvata imala je i druga, u ovom slučaju saudijska strana. Preko “Safari kluba” saudijska kraljevska porodica pronašla je način da preuzme finansiranje obaveštajnih aktivnosti SAD i samim tim kontrolu nad njima. Zajednički cilj, u vidu borbe protiv komunizma, opravdavao je privatizaciju i spajanje američkih i saudijskih obaveštajnih struktura, ali je, takođe, stvorio mogućnosti za lično i političko bogaćenje onih koji bi stvorili i vodili oligarhiju u senci. Kako je, prema američkom zakonu, nelegalno da američki obaveštajci primaju novac od stranih privatnika, ovim je stvoren i svojevrsni pakt koji je Saudijcima, Pakistancima i drugim stranim članovima “Safari kluba” omogućio da ucenjuju američke zvaničnike umešane u ove radnje. DŽordž Buš Stariji i njegovi saradnici koji su bili prihvatili ovakav sporazum morali su da žive sa tim. Formiranje klupske banke Ubrzo se pokazalo da je za funkcionisanje “Safari kluba” neophodna mreža banaka i organizovanje sheme za finansijske tokove povereno je tadašnjem šefu saudijske obaveštajne službe (GID) Kamalu Adamu. Adam je, uz zvanični blagoslov tadašnjeg šefa CIA, DŽordža Buša, transformisao malu pakistansku banku – Međunarodnu kreditnu i komercijalnu banku (BCCI) – u globalnu mašineriju za pranje novca koja je trebalo da bude finansijer svih značajnijih terorističkih, pobunjeničkih i podzemnih organizacija u svetu. BCCI je 1972. godine osnovao Pakistanac Aga Hasan Abedi, blizak Adamov saradnik. Jedan od ključnih aktera ove sage jeste i saudijski princ Turki al-Fejsal, sestrić Kamala Adama, koji ga je nasledio na mestu šefa GID-a i tu funkciju obavljao pune 24 godine, sve do iznenadne ostavke 4. septembra 2001. godine, svega nedelju dana pre terorističkih napada na NJujork i Vašington. Prema nekim izvorima, upravo je on prvi put angažovao Osamu bin Ladena. Ubrzo nakon sklapanja dogovora sa “Safari klubom”, BCCI postaje banka sa najvećom stopom razvoja u svetu. Američki magazin “Tajm” opisaće nakon raskrinkavanja ove operacije BCCI ne samo kao banku, nego kao “globalnu obaveštajnu operaciju, koju su sami njeni pripadnici zvali ‘Crna mreža’ i koja je raspolagala sa 1.500 zaposlenih koji su koristili sofisticiranu opremu i tehniku za špijunažu, a pribegavali su i podmićivanju, reketiranju, kidnapovanju i ubistvu”. Vrhunac prodora u strukture SAD BCCI je ostvarila 1982. godine kada je kupila, zahvaljujući pomoći CIA, Prvu američku banku, najveću banku u Vašingtonskom okrugu, u kojoj je Agencija imala više od 50 računa još od početka pedesetih godina prošlog veka. BCCI je ovu banku posedovala čitavu deceniju. Senator DŽon Keri, koji je rukovodio istragom o BCCI nakon njenog zatvaranja 5. jula 1991. godine, u izveštaju je napisao da je “čak i pošto je CIA nesumnjivo saznala da je BCCI fundamentalno korumpirana kriminalna organizacija, koristila je njene usluge i usluge Prve američke banke za svoje operacije”. Svoje račune u BCCI banci imali su Osama bin Laden i mnogi drugi teroristički lideri, a francuska obaveštajna služba tvrdi da je, nakon kolapsa ove strukture 1991. godine, mreža koju je izgradio BCCI u najvećoj meri obnovljena upravo zahvaljujući Bin Ladenu. Najveći udeo kapitala, 77 procenata, u ovoj banci pripadao je vladajućoj porodici u Abu Dabiju, najmoćnijem emiratu Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i sam DŽordž Buš otvorio je račun u BCCI i to dok je još bio direktor CIA, što je otkrila francuska finansijska policija prilikom jednog upada u ovu banku. Rat u Avganistanu Rat u Avganistanu ima centralno mesto kako u radu “Safari kluba”, tako i u globalnom terorizmu, jer upravo odatle svoje korene vuku sve najvažnije svetske terorističke grupe današnjice. Za američku administraciju, mogućnost vojnih operacija visokog intenziteta u Avganistanu bila je isključena. Karter je želeo tajnu operaciju CIA poput one vođene nešto ranije u Laosu, u koju ne bi direktno bilo umešano američko ljudstvo. Odlučeno je da Agencija angažuje američke specijaliste koji bi uz podršku pakistanske armije obučili vojsku islamskih zilota. Ironično je što je u ovu priču ušao i egipatski predsednik Anvar- el Sadat, koga su nekoliko godina kasnije zbog potpisivanja mirovnog sporazuma sa Izraelom ubili upravo islamski ekstremisti iz Muslimanskog bratstva, koje je bilo pod okriljem “Safari kluba” i dobilo njegov blagoslov. U Avganistanu CIA mudžahedinima tajno, uz posredovanje jednog od najčuvenijih trgovaca oružjem na svetu, Adnana Kašogija, šalje oružje pomoću pakistanske armije i domaće obaveštajne službe ISI u logore duž severozapadne pakistanske granice sa Avganistanom. Guverner provincije u kojoj su se logori nalazili bio je general-pukovnik Fazle Hak, koji je smatran najbližim saradnikom predsednika Muhameda Zije i defakto komandantom mudža-hedinske gerile. Hak je, međutim, pored ratovanja imao i lukrativan hobi – dozvolio je uspostavljanje stotina laboratorija za preradu heroina u svojoj provinciji. Kako je imao smisla da spoji lepo i korisno, on je od 1982. godine koristio kamione pakistanske armije koji iz Karačija voze oružje CIA, te se iz njegove provincije nisu vraćali prazni, nego puni heroina. Zgodna okolnost bilo je i to što su ovi konvoji bili zaštićeni od obične policije dokumentima ISI. Iako se general Hak 1982. godine našao na Interpolovoj listi međunarodnih trgovaca drogom, protiv njega se ništa ne preduzima, jer je poznato da radi za CIA. Uprkos njegovoj sve goroj reputaciji, Haka u više navrata posećuju američki političari poput tadašnjeg direktora CIA Vilijama Kejsija i potpredsednika u Reganovoj administraciji DŽordža Buša Starijeg. Sa svoje strane, Hak je u znak zahvalnosti što mu se omogućava bavljenje hobijem, ali sigurno i iz praktičnih razloga, novac zarađen prodajom heroina ulagao u BCCI. “Hak je bio naš čovek. Svi su znali da vodi trgovinu narkoticima i da je BCCI u potpunosti umešana”, rekao je kasnije jedan visoki američki zvaničnik. Ubrzo pošto je Benazir Buto došla na vlast u Pakistanu, 1989. godine, pakistanska policija uhapsila je Haka, koji je u to vreme već smatran multimilijarderom, pod optužbom za ubistvo. Hak je, međutim, i sam ubijen 1991. godine pre nego što mu se moglo suditi. Čak je i predsednik Zija bio umešan u trgovinu narkoticima. Istraga koju je sprovodila norveška vlada dovela je do hapšenja, 1985. godine, jednog pakistanskog trgovca narkoticima koji je istovremeno bio Zijin lični finansijski menadžer. U trenutku hapšenja kod njega su pronađeni Zijini lični bankovni podaci. Pored Avganistana, tragovi “Safari kluba” bili su uočljivi u kampanji za destabilizaciju komunističkog predsednika Etiopije Mengistua, finansiranju pobunjenika UNITA u Angoli i pojavi terorističke organizacije Abu Sajaf na Filipinima, koja je i danas vrlo aktivna i nalazi se pod patronatom Al kaide. 11. septembar Kada se sve ovo uzme u obzir, postaje jasno da bez postojanja “Safari kluba” verovatno ni teroristički napadi na NJujork i Vašington 11. septembra ne bi bili mogući. Sve osnove za ovaj čin postavljene su upravo delatnostima ovog udruženja. Ne samo da je Osama bin Laden postao to što jeste zahvaljujući pomoći ljudi okupljenih u ovom udruženju, nego i ljudi koji su napade planirali i izvršili ne bi bili povezani bez “Safari kluba”. Vođa grupe otmičara, Mohamed Ata, bio je pripadnik Muslimanskog bratstva, prvog čeda “Safari kluba”. Muslimansko bratstvo izrodilo je i Ramzija Jusefa, jednog od organizatora prvog napada na Svetski trgovinski centar, 1993. godine. Iz Muslimanskog bratstva potiču i glavni organizator napada na NJujork i Vašington, Halid šeik Mohamed, i drugi čovek Al kaide Ajman Zavahiri, koji je kao član te organizacije učestvovao u organizaciji ubistva Anvarael Sadata. Nakon što se prašina dignuta rušenjem kula bliznakinja slegla, u javnosti se pojavio snimak tajnog sastanka u hotelu „Rojal Monso” u Parizu, koji je načinila francuska obaveštajna služba. Tema ovog sastanka bilo je pitanje koliko novca dati Bin Ladenu da bi se osiguralo da Al kaida neće izvoditi terorističke napade na Saudijsku Arabiju. Sastanku su prisustvovali ugledni pomenuti članovi “Safari kluba” – princ Turki al-Fejsal, Halid bin Mafuz, saudijski milioner kojeg je Osama bin Laden u više navrata posećivao u Londonu i koji je finansirao mudžahedine u Avganistanu, saudijski šeik Abdulah Bahš, čovek koji je spasao od bankrota kompaniju DŽordža Buša Mlađeg, i trgovac oružjem Adnan Kašogi. Porodice žrtava terorističkih napada na NJujork i Vašington koristile su ovu traku u okviru tužbe protiv saudijske kraljevske porodice.