Ugrožavanje tajnosti biranja

U jurnjavi da se „ispoštuju” rokovi koje su dali pisci Ustava i Ustavnog zakona za njegovo sprovođenje – uzgred nijedna država nije propala ako se nije držala takvih rokova – sklepan je nekako i Zakon o lokalnoj samoupravi i izborima za predmetnu. Pošto se sve zbivalo u cajtnotu – Nova godina je određena kao „zavetni rok” – javnosti je promakla suština dela zakona koji se tiče izbornog postupka. Zakon je prilično „surov”. Uvodi se cenzus od 5 odsto (bio je 3 odsto) što se još i može pravdati pokušajem da se nastavi proces ukrupnjavanja srpske političke scene. Istina, nema više minijaturnih stranaka kao kada je frankenštajn-koalicija zvana DOS okupila 18 članica (čikam najbolje analitičare da im nabroje imena), ali mnoge još postoje mada već, manje ili više bezbedno, utopljene u koalicije. Međutim, postupak za kandidovanje je prosto neverovatan. Ko želi da prijavi listu (obaveštenje za one „sa jeftinijim ulaznicama” – sistem je ostao proporcionalan) za lokalne izbore valja da prikupi po 300 potpisa (u sudu overenih!) u opštinama do 20.000 birača. Dočim, u opštinama koje premašuju taj broj (a to je većina srpskih opština) valja prikupiti po trideset – isto tako „sudskih” potpisa, po svakom prijavljenom kandidatu za odbornika. Ovo će, jasno, biti prava noćna mora za sve osim možda za radikale i demokrate; dakle čak i za DSS a o G 17, čedincima i socijalistima i da ne govorimo. Osnovano je pretpostaviti da su veliki naterali male da pristanu na ovo. Najverovatnije su ih ucenjivali održavanjem lokalnih izbora baš 3. februara, na talasu očekivanog ulaska Tadića i Nikolića u drugi krug koji bi automatski digao i njihove stranke iznad „normalnog” rejtinga. Ovako su izbori u maju pa će kanda biti i više espapa i berićeta za male. Konačno, možda je manjim strankama obećana i kakva koalicija, ali da sam na njihovom mestu ne bih na to mnogo polagao. Žaliti zlehudu sudbinu stranaka sa manjim i slabije efikasnim aparatom „na terenu” nema potrebe. Politička scena je kao i svako tržište. Na njemu funkcionišu preduzeća koja, doduše, umesto robe i usluga proizvode političku moć, te neke na tom tržištu propadaju, a neke uspevaju. Uostalom, „zaostale tuku” što rekao Staljin i to još davno, pre nego što je bio rehabilitovan i međ' ruske velike careve u blagovoljenju vraćen. Međutim, velike stranke su se u ovoj kombinatorici toliko zaletele da su ugrozile jedno pravo, mnogo važnije od prava kao što su mućkanje, podvaljivanje, korupcija i svako drugo podmetanje nogu i afera koje kod nas, a izgleda ne samo kod nas, spadaju u dostignuća demokratije. To ugroženo pravo je ni manje ni više nego – pravo na tajno glasanje! Naime, ako uzmemo prosečnu srpsku opštinu od 60.000 birača, kao što je Obrenovac – gde je na prošlim izborima cenzus prešlo osam lista, a recimo da bi trebalo da neka i ne prođe – ispada da treba kandidovati bar deset lista. Svaka lista ima 55 kandidata, koliko broji obrenovačka opštinska skupština, što znači da će biti 550 kandidata kojima treba 16.500 „sudskih” potpisa. Kako je u Obrenovcu izlaznost kao i u Srbiji, oko pola, ispada da će više od polovine glasalih birača već unapred, u sudu, potpisom – sa overenom kopijom koja ostaje dostupna organima vlasti ali i raznovrsnim „organima gonjenja” i to ne samo policijskim nego prvenstveno političkim – izjaviti za koju će stranku glasati! Očigledno, svetinja parlamentarne demokratije je ovim zakonom nepovratno uništena. Više od polovine građana našeg grada O. (možda je ipak bolje da pređem na toponimiju „Tolstojevskog”) kao i cele naše zemlje S. unapred će reći za koga će glasati i, što je najopasnije, to je svakome ko učestvuje na izborima dostupno! Zanimljivo je da u skupštinskoj debati nikome nije palo na pamet da pomene ovaj, očigledno suštinski problem. Ugrožen je i sam Ustav koji u članu 52. stav 2. jasno kaže: „Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično”. Sva je prilika da su i još neki članovi Ustava koji se tiču zaštite ovakvih ili onakvih prava ugroženi, te razmišljam da u tom smislu „opravim” jednu tužbu Ustavnom sudu i zatražim da odnosne odredbe tog zakona proglasi neustavnim. Tek koliko da vidim kako će reagovati. Najzanimljivija je, međutim, politička tišina koja se pojavila posle ove flagrantne povrede tajnosti glasanja. Ona brine i onespokojava. MILAN BOŽIĆ