Demokratije su raj za izdajnike

Poznati kolumnista Teofil Pančić tvrdi u prošlom NIN-u da u demokratiji nema izdajnika. Pančiću je svakako poznato zlatno pravilo novinarstva: „Činjenice su svete, komentar je slobodan.” To pravilo nije nastalo slučajno. Stvoreno je kao brana dezorijentisanoj misli mnogih ambicioznih skribomana, koji su željni jeftine i lake slave – piskarali svašta, ne mareći za činjenice. Jedini način da se njihova dezorijentisana (srpski seljački izraz – smušena) misao nekako obuzda, bilo je nastojanje na činjenicama, inače proverenom poslednjem sredstvu privođenja fantasta razumu. Da li, odista, u demokratiji nema izdajnika? Da pogledamo činjenice. Godine 1929. u bez sumnje uzornim uslovima Masarikove demokratske države, jedan demokratski poslanik zamerio je komunističkim poslanicima da njihova politika nije demokratska i da se u tome povodi za nalozima iz jedne velike i nedemokratske susedne zemlje. Odgovorio mu je komunistički lider Klement Gotvald: „Da, mi odlazimo u Moskvu da od boljševika naučimo zanat koji oni najbolje znaju, a to je kako da osvojimo vlast i da vas posle toga sve povešamo”. Rečeno – učinjeno. Obećanje dato 1929. godine, Gotvald je ostvario odmah posle osvajanja vlasti 1948. godine. Obesio je, recimo, socijalističku poslanicu Miladu Horakovu, kojoj su i nacisti poštedeli život, poslavši je samo na robiju. Obesio je, naravno, i tuce članova svog Politbiroa, koji su, doduše, pre toga zajedno sa njim marljivo slali političke protivnike u rudnik urana u Jahimovu, u kome su ovi nesretnici kopali uran doslovno golim rukama, pa su pripadnici srednje klase (i danas) osuđene na propast u ovom postupku akceleracije istorije umirali od leukemije kao muve. Gotvald je bio najmanje dvostruki izdajnik: izdao je demokratiju u zemlji, i otadžbinu (njenu suverenost). I nije to – zaboga! pa to ne bi bilo pošteno! – radio za džabe: u kasama blagajni hotela „Luks” u Moskvi i vile „Tereza” u Pragu ležali su svežnjevi priznanica sa nepatvorenim potpisom ovog neslavnog revolucionara. Zastrašujuće obiman spisak komunista i njihovih saputnika – umetnika, intelektualaca, a pre svega kolumnista, koji su pomagali Gotvaldu u njegovom preduzeću – sahrani čehoslovačke demokratije i suverenosti (sahrana je trajala od 1948. do 1989. godine), u isto vreme je i potresan, jer su mnogi od njih bili oni po zlu poznati Lenjinovi „korisni idioti”, koji su opako smušenim idealizmom svojih najboljih namera popločali put svojim dušama u pakao (što je na kraju krajeva njihova lična stvar), i u isto vreme – što već uopšte nije njihova lična stvar – pretvorili, orvelovski, slobodu svog naroda u ropstvo. Demokratiju i suverenitet nisu tada ugrožavali samo komunisti. U Sudetima je u to vreme živela nemačka manjina, gotovo tri miliona Nemaca. U Masarikovoj i Benešovoj Čehoslovačkoj, njihova građanska, politička, ekonomska i kulturna prava (u ČSR nije bilo lomača na kojima su spaljivane knjige) bila su, razumljivo, neuporedivo veća od prava koja u Hitlerovoj Nemačkoj nisu uživali njihovi sunarodnici. A ipak su se sudetski Nemci listom opredelili za Hitlera i njegovog trabanta u Čehoslovačkoj, takođe izdajnika i plaćenika, Konrada Henlajna. Wihov militantni separatizam takođe je doprineo sahrani čehoslovačke države i demokratije (Slovačka je postala „nezavisna” država, a Nemci su stvorili Protektorat Češka i Moravska, tek da malo prodube veštački jaz između Čeha i Moravaca). Dakle, Teofile Pančiću, usred demokratske srede – izdajnika i plaćenika koliko vam duša ište. Pravi raj ili, tačnije, veseli pakao... Šta su u vezi sa tim učinili Masarik i Beneš? Nisu učinili gotovo ništa i odlično su učinili što ništa nisu učinili. Demokratija je legalizam, i to su ova dvojica mudrih intelektualaca i iskusnih, za politiku školovanih političara odlično znala. U demokratiji ne možete hapsiti ljude zbog „delikta mišljenja”, ili na osnovu pretpostavki, sumnji, posrednih „dokaza”, ili – ne daj Bože – falsifikovanih pisama, nameštaljki i ucenom ili silom iznuđenih „priznanja”. U demokratiji važi načelo da je bolje da sto sumnjivih šetka slobodno ulicama, nego da jedan nevin strada (onima koji ne razumeju ovo načelo preporučujemo da se užive u sudbinu onog nevinog, osuđenog, recimo, na četrdeset godina apsa). Spada, naravno, u crnohumorne paradokse – ali đavolski logične – da upravo totalitarci, ekstremisti, izdajnici i plaćenici najviše mrze legalizam – koji im, eto, omogućava da takvi kakvi su, plivaju u demokratiji kao ribe u vodi.* Da li je ova negativna tolerancija, suštinska za demokratiju, za nju i opasna, možda i smrtonosna? Istorijsko iskustvo pokazuje da nije. Čehoslovačka demokratija izdržavala je i izdržala bi napade komunističkih i nacističkih totalitaraca. Srušile su je spoljne sile, oličene u imenima Hitlera i Staljina. Masarik i Beneš, šampioni demokratije, nisu dozvolili da ih pritisci totalitaraca nateraju da sami ukinu svoje delo i pretvore ČSR u Terezin ili Gulag. Mogao bi neko primetiti da je ovde bilo reči o jednoj mladoj demokratiji, u maloj zemlji, ugroženoj velikim susedima. Pogledajmo kolevku demokratije, u kojoj je ovaj oblik vladavine negovan vekovima, zemlju koja je – jer je bila i imperija – bila tako velika da u njoj „sunce nije nikada zalazilo”. Iz pažljivo negovanih i zalivanih vrtova Itona, Oksforda i Kembridža izrasli su otrovni cvetovi – Kim Filbi i njegova družina, i da nije bilo robusnih, plebejskih američkih obaveštajaca, imunih kada je reč o snobovskim predrasudama, koji su raskrinkali izdajnika i plaćenika Filbija, možda bi isti završio karijeru u Domu lordova. U Španiji, u vreme građanskog rata, demokratski republikanci bili su takođe uklješteni između nemačkog i sovjetskog totalitarizma. Tada je fašistički general Franko izgovorio čuvenu i preteranu rečenicu – „Četiri moje kolone marširaju u pravcu Madrida. Ali najvažnija je ona peta, koja je već u Madridu”. O Francuskoj i da ne govorimo. Komunistička partija Francuske (na kraju su je zvali Komična partija Francuske) neprestano je usred sunčanog francuskog dana otvarala kišobran – kada bi u Moskvi padala kiša, a njeni lideri i intelektualci, umetnici i kolumnisti nisu nimalo zaostajali za Gotvaldom i njegovom bratijom. A šta ćemo sa otvorenim izdajnicima i plaćenicima, ekstremistima i teroristima, Crvenim brigadama u Italiji ili grupom Bader – Majnhof u Nemačkoj (i njihovim simpatizerima 1968. godine u našoj zemlji)? Činjenice, a one su za sve – osim za fantaste ili pokvarenjake – zakon, pokazuju da upravo u demokratijama postoji i te kako širok i slobodan prostor za izdajnike. Prigovor, da smo navodili pre svega primere sukoba između demokrata i totalitaraca, važio bi samo pod idiotskom pretpostavkom da između demokratskih zemalja, nažalost, ne dolazi do često veoma oštrih i dramatičnih (i ratnih) sukoba. I u tim situacijama, od pamtiveka, uostalom, izdajnici su dragocena roba – cenjena na dnu, prezrena na vrhu. Završavamo. Ključni primer dezorijentisane misli, makar da dopustimo da je (naivno) dobronamerna, nalazimo u Pančićevom obrazloženju teze da u demokratiji nema izdajnika: „To je zaostatak jednog totalitarnog diskursa, refleks totalitarizma. Da bi mogao nešto da izdaš, mora da postoji nametnuti konsenzus o nekim vrednostima koje se ne smeju dirati, a to je još moguće samo u totalitarizmu.” Demokratija počiva ne na nametnutom, nego na dogovorenom konsenzusu o vrednostima, koje se poštuju, ali nisu petrifikovane – o kojima se stalno raspravlja u demokratskim ustanovama, one se proveravaju, ispravljaju, menjaju, zamenjuju, ali bez tog konsenzusa, dobrovoljnog, kritičkog i slobodnog, demokratsko društvo sunovraćuje se u teror nihilizma. Kada sam pročitao navedenu Pančićevu rečenicu, bilo mi je iznenada nekako hladno oko srca i uplašio sam se – ne za sebe, već za budućnost mladih ljudi u čije se glave i srca pumpaju, danas širom Srbije, ovako opake i opasne smušenosti. Neka im je bog u pomoći ako počnu da prihvataju ovo što Pančić i njegova družina propovedaju... A nismo ni reč kazali o univerzalnim i trajnim vrednostima što nas iz vasione motre i mere (mali smo mi da merimo njih) o kojima Pančić i njemu slični i ne slute... Aleksandar Ilić, jedan od trinaest osnivača DS i bivši ambasador SRJ/SCG u Češkoj Republici 2001-2005. *(odnos naših kriptokomunista prema legalizmu ima najmanje tri dimenzije – a) legalizam se prihvata kada to odgovara njihovom delovanju, ali ga u isto vreme b) kritikuju jer osigurači legalizma onemogućavaju da oni sa sektaške margine stignu ne do dela vlasti, već do apsolutne, totalne vlasti, v) kritika legalizma relativna danas, postaće kad osvoje vlast apsolutna, jer je alfa i omega tog tipa vlasti ukidanje legalizma, odnosno, šire, demokratije. To se posebno ogleda u njihovoj osetljivosti na javnu reč i kritiku – pozivanje na političku korektnost često je dirljivo naivna nostalgija za nekadašnjom komunističkom cenzurom).