Putevi se razilaze

Predsednička kampanja ove 2008. godine opet dolazi u vreme kada u Srbiji, po ko zna koji put, treba odlučiti kojim putem dalje. Glavni predsednički kandidati Boris Tadić i Tomislav Nikolić kao da stoje na početku dva putića koji vode na dve strane da se, verovatno, u budućnosti ponovo ne sretnu. Osim toga ova kampanja se odvija pod teškom senkom Kosova, a ja bih dodao, i pod još većom i težom senkom onoga što će nam se dešavati (klimatske promene i sve ono što će uz to ići) u ovom stoleću a što malo ko u Srbiji vidi ili o tome brine. U svakom slučaju, opet se nalazimo pred nužnošću pravljenja strategijskog i dugoročnog izbora, a da za to nije spremna ni elita ni narod. Kosovo je ogroman crni oblak koji se valja prema nama i malo ko može da vidi šta nas čeka iza toga u ovom veku koji će, po svoj prilici, biti teži i konfliktniji nego dvadeseti. Globalno otopljavanje (setite se, i kod nas je prošlog leta temperatura išla do 46°) doneće takve klimatske promene da će uništiti mnoge ekonomije, dovesti do velikih migracija i temeljno promeniti poljoprivredu, kao što će učiniti da obradive površine i slatkovodni izvori postanu najveće strategijske vrednosti – daleko značajnije nego što su danas gas ili nafta. U svetlu ovih činjenica, kojih su mnogi u svetu svesni i zbog njih duboko zabrinuti, naši trenutni veliki problemi i ne izgledaju toliko veliki. Ono što zabrinjava je da kod nas i elita i narod misle da će se to događati nekom drugom negde u dalekom svetu. Ni u kampanjama naših predsedničkih kandidata nema ni natuknice o svemu ovome. Ali, ako uzmemo da izbor Tadića znači biranje puta ka integraciji u EU, a da izbor Nikolića znači put Srbije ka samoizolaciji ili nekom specijalnom odnosu sa Rusijom ili, čak, Kinom (mada njih niko nije pitao a još manje od njih dobio neke garancije, a evo i Putin svojim pismom podržava Tadića) onda se kod nas već na ovim predsedničkim izborima biraju strategijske perspektive. Bez velike dramatizacije rečeno ovo može da bude izbor koji će Srbiju učiniti prosperitetnom i stabilnom zemljom u sigurnom okruženju ili će je učiniti malim ulogom u velikim globalnim poremećajima koji dolaze a tiču se energetskih, ekoloških, geostrategijskih i ekonomskih, političkih i vojnih odnosa između najmoćnijih zemalja sveta i njihovih asocijacija. Na nama je da biramo, ali koliko nas zna šta nas sve čeka (osim Kosova) i da li će nas traumatični događaj koji sledi učiniti nesposobnim da donosimo prave strategijske odluke i da uđemo pod kišobran jednog jakog saveza? Kampanja je do sada bila relativno predvidiva. Nikolić pokušava da projektuje blaži imidž od onog na koji smo navikli (iza toga je, verovatno, američki kreativni tim) dok se Tadić drži svojih tema: evrointegracija i bolji život, sa većim naglaskom na patriotskoj čvrstini u vezi s Kosovom. Jasno je da oba glavna kandidata moraju da izađu iz sigurnih kvota glasova i da pecaju u jezeru protivnika da bi dobili više, pre svega, među neodlučnima i onima koji su izjavili da neće glasati a mogli bi se ubediti da ipak izađu na izbore. Sa svojim temama koje već dugo zastupa Tadić deluje ubedljivije dok je Nikolić, morajući da dosta menja i šminka, manje ubedljiv – ali i o tome će konačnu odluku doneti birači. Zanimljivi su i neki od kandidata koji, gotovo sigurno, neće videti drugi krug izbora. Neki, kao da imaju zadatak da oduzmu neki procenat glasova jednom ili drugom glavnom predsedničkom kandidatu. Tako Mrkonjić i Ilić oduzimaju (u prvom krugu) glasove Nikoliću, a Jovanović i, donekle, Pastor oduzimaju nešto glasova Tadiću. U drugom krugu će se glasovi prelivati prema kvotama glavnih kandidata, ali je sigurno da će se veliki procenat ovih glasova i izgubiti ako oni, za koje su glasali u prvom krugu, ostave trajnije tragove netrpeljivosti prema kandidatima koje bi, po logici stvari, trebalo da podrže u drugom krugu. Na primer, da li će birači Ilića podržati Tadića u drugom krugu ako ga je Ilić u svojoj kampanji napadao pa, čak, nazvao i đavolom? Slično tome da li će glasači koji su u prvom krugu glasali za Jovanovića u drugom krugu glasati za Tadića ako ga je Jovanović napadao više od svih drugih kandidata (ali ipak manje od Koštunice i njegove vlade) uključujući tu i Nikolića? Nekoliko istraživanja javnog mnjenja pokazuje da su najverovatniji rezultati prvog kruga izbora: Nikolić je najjači ali ne i dovoljno jak za pobedu, a za njim Tadić sa nekoliko procenata manje. U drugi će krug, kako se očekuje, ući samo Tadić i Nikolić i tada će, verovatno, pobediti Tadić ako izađe dovoljno glasača, ako oni koji su otpali u prvom krugu podstaknu svoje glasača da glasaju za Tadića i, poslednje ali najvažnije – ako ga javno podrže Koštunica i DSS. Kod nas se veruje da politički analitičari ne smeju da javno zastupaju jednog ili drugog kandidata. To je tačno, ali oni (analitičari) imaju i pravo i obavezu da procenjuju njihove političke koncepte ili programe. Analitičarima je upravo najvažniji zadatak da građanima objasne šta oni znače za interes većine građana u ovoj zemlji i njenu budućnost. S tog stanovišta kada bi se Nikolić zalagao za ulazak u EU i evropsku budućnost Srbije, ja bih smatrao da je njegov koncept superiorniji od onog koji se zalaže sa samoizolaciju ili, eventualno, ne znamo još kakvu, vezu Srbije sa Rusijom ili Kinom – na osnovu svega onoga što znam ili onoliko koliko mogu da predviđam budućnost. Na kraju prava nepoznanica ovih izbora jeste Vojislav Koštunica koji može da da ili ne da svoju podršku nekom od kandidata u drugom krugu. Ako se bude izdigao iznad svoje razumljive traume vezane za Kosovo on će, imajući u vidu dugorični interes većine građana Srbije, dati podršku Tadiću. Ako ga bol ili poniženje u vezi s Kosovom (za čiji gubitak objektivno on nije kriv kao ni niko drugi iz nove demokratske političke elite) učini slepim pred realnim strategijskim perspektivama Srbije – on će podržati Nikolića ili neće podržati Tadića, što će opet značiti podršku Nikoliću i njegovom političkom konceptu. (Autor je sociolog i politički analitičar, direktor CPA/CPS)