Smanji neznanje pa prodaj znanje

Ministarka nauke dr Ana Pešikan verovatno je najvedrije lice u ministarskim kabinetima ove vlade. Ne žali što nema lično obezbeđenje s naoružanim telohraniteljima kao ministar nauke u Japanu, ali joj je iskreno žao što ne može da dolazi na posao u farmericama i majici, kako se, kaže uz smešak, najlepše oseća. Čini se da je spontana i vedra neposrednost deo njene prirode – njeno lice je, izgleda, večito nasmejano. Uz to i psihologija, kao struka i kao stalni predmet interesovanja, pomogla joj je da sazri u iskrenosti i spontanosti prema drugima. Nedavni štrajk manje grupe naučnika i javni napadi kojima je bila izložena povodom obustavljanja finansiranja akceleratora u Vinči, pokazali su da nerado ulazi u sukobe, čak i kada se traži njena smena. Ishod oba događaja pokazao je da je istovremeno energična i odlučna, spremna da se usprotivi, nesklona samozavaravanju i sposobna da se neposredno suoči sa neprijatnostima koje je sputavaju. I sve to čini sa šarmom, kao onda kada je duže vreme vodila TV emisiju u kojoj je, neposredno savetovala adolescente kako da rešavaju svoje problema sa roditeljima i nastavnicima, i međusobne razmirice, kako da leče muke zaljubljivanja i učenje. Bila je najbolji student jedne od najuspešnijih generacija profesora Nikole Rota i Ivana Ivića, koji su obeležili razvoj jugoslovenske i srpske psihologije. U Institutu za psihologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, kroz brojne istraživačke projekte, stekla je iskustvo naučnog istraživača u oblasti pedagoške i razvojne psihologije i, zahvaljujući tome, postala i UNICEF-ov konsultant za obrazovanje (Jugoslavija, Crna Gora, Gruzija). Podržavala je zahtev da projekti naših naučnika idu na verifikaciju ili konkurišu u referentnim naučnim centrima sveta, jer je u to vreme već bila u timu UNICEF-a, i uvidela da našoj nauci i naučnicima takva verifikacija može biti samo od koristi. Kao UNICEF-ov konsultatn bavila se metodologijom aktivnog učenja, komparativnom analizom demokratskih vrednosti u obrazovnim sistemima Švedske, Južnoafričke Republike, Mozambika i SRJ, analizama ud`benika istorije (Georg Ekert, Institut za proučavanje ud`benika), istraživala probleme obrazovnog sistema Gruzije... Napisala je dve samostalne i šest koautorskih knjiga iz oblasti nauke i dve iz oblasti popularne nauke. Za knjigu “Kako postati i ostati glup”, koju je napisala sa Jasminkom Petrović i Bobom Živkovićem, dobila je nagradu “Neven” za popularnu nauku. U knjizi objavljenoj u Zavodu za ud`benike pod naslovom “Treba li deci istorija” bavi se psihološkim problemima učenja istorije, vladajućim teorijama o načinima izučavanja istorije u svetu i problemima dečijeg, ali i “odraslog” razumevanja istorijskog vremena i prostora, uzročno-posledičnih odnosa, razumevanja istorijskog jezika i pojmova. Ova knjiga mogla bi se koristiti i kao dobar terapeutski priručnik za ispravljanje (lečenje) srpske percepcije sopstvene istorije: za objektiviziranje mišljenja onih koji srpsku prošlost nedovoljno poznaju a zanosno i nekritički veličaju, i za vraćanje istoriji onih bez istorijske svesti, koji potcenjuju korist od poznavanja prošlosti današnje Srbije. S obzirom na to da istorija obuhvata i istoriju naučnog mišljenja i naučnih rezultata, ministarku nauke pitamo: Treba li deci i odraslima istorija? – Tokom osnovne i srednje škole nisam razumevala prirodu istorije i smisao učenja brojnih istorijskih podataka. Ali na studijama mi je istorija zatrebala kao šema u koju sam mogla smestiti događaje i ličnosti koji su se ticali istorije psiholoških ideja i njihovog povezivanja sa duhom vremena. Istorija nam je potrebna kao vrsta koordinatnog sistema u koji smeštamo brojne podatke, na osnovu koga se bolje orijentišemo i bolje razumemo složenu prirodu fenomena kojima se bavimo. Zašto su nam bitna takva znanja? Ima i obrazovanih ljudi a i modernih naroda koji žive bez veće svesti o svojoj istorijskoj prošlosti! Srbima prebacuju da boluju od viška istorije ali i viška interesovanja za istoriju. – Prošlost je važna i za razvoj ličnosti pojedinaca i za razvoj društva. Deca i ljudi, kao i društva, moraju imati svest o sopstvenoj istoriji, jer se u njoj odigrao njihov razvoj. Deca pokazuju veliko i prirodno zanimanje za priče o tome kakvi su bili i šta su radili kada su bili mali. Istorija individualnog razvoja, i istorija razvoja društva, refleksije su puta koji su ti pojedinci i ta društva prošli. Taj razvojni put koji smo prešli, uzidan je u nas same. Samo je pitanje koliko su pojedinci ili narodi svesni toga puta. Naravno, može se živeti bez takvog znanja. Ali, ako ne poznajemo taj put, ako ga nismo svesni, ne možemo znati šta smo i ko smo sada i ovde. Ako nismo svesni tog puta, teško ćemo moći donositi valjane odluke o budućim koracima, nećemo moći da iz metapozicije sagledamo sebe, da ostvarimo dobre uvide, nećemo moći da ispravljamo svoje greške. Bez svesti o individualnoj prošlosti, ne možemo svesno izgrađivati sebe, svoj identitet. Isto važi i za društvo. Na koju vrstu istorije mislite? U našim školama se jako malo izučava privredna, društvena ili naučna istorija. – U školskoj istoriji dominira vojnopolitička istorija, ali poslednjih godina sve više ima društvene istorije i istorije svakodnevnog života. Ona deci omogućava da bolje razumeju duh vremena koje proučavaju. Poznavanje činjenica u svim naukama je jača strana naših učenika, ali samostalno baratanje izvorima, naučnim podacima, upoznavanje sa metodologijom rada u određenoj disciplini, znatno je slabije. Nedavnim objavljivanjem rezultata testiranja u našim školama, na to nije u javnosti skrenuta pažnja. Istaknuti su katastrofalni rezultati u poređenju s drugim državama u Evropi. – Cilj tog testiranja nije poređenje među zemljama, ono ne govori o pameti naše dece, niti o kvalitetu rada pojedinog nastavnika ili škole. Ovi rezultati bi trebalo da otvore uvid u efikasnost obrazovnog sistema: gde smo u odnosu na ono što se u svetu uzima kao parametar čitalačke, numeričke ili naučne pismenosti. Ovo testiranje bi trebalo da pokrene ozbiljno razmišljanje i razgovore šta je cilj našeg obrazovnog sistema. Šta za vas, kao ministra nauke, ti rezultati govore o mogućnostima razvoja naučnog potencijala dece u našem školskom sistemu? – Provera naučne pismenosti pokazala je da bi trebalo menjati način na koji deca u našim školama uče. Najslabiji smo bili u samostalnom korišćenju naučnih izvora, konstruisanju argumenata, baratanju naučnim podacima, prepoznavanju bitnih činjenica za rešavanje određenih problema. Ta vrsta znanja ne može se steći samo kroz predavanja i reprodukciju sa razumevanjem, već traži uvođenje drugih metoda rada. Samostalno korišćenje naučnih izvora podrazmeva i dispoziciju (prirodni dar) za naučnoistraživačko ponašanje u životu i tokom saznavanja. Možete li reći gde su naši ljudi po naučnoj darovitosti? Kakav je prirodni naučni potencijal Srbije, u odnosu na Evropu? – Srećom, pamet i sposobnosti nisu privilegija određenog prostora, regiona, određene socijalne grupe, već svuda važi Gausova normalna raspodela. Dobar nam je genetski potencijal, ali je pitanje šta ćemo od njega napraviti. U psihologiji postoji stara dilema o tome šta više oblikuje ljude: nasleđe (genetika) ili sredina (rad). Istina je kao i obično negde po sredini. Ako ne postoje genetske predispozicije, nikakva sredina to ne može popraviti. Ali, dobre genetske datosti mogu ostati neiskorišćene i nedovoljno razvijene. Zato je važan obrazovni sistem; kroz njega taj potencijal treba da se razvija, oblikuje i neguje. A time se neguje i naučni podmladak. Rekli ste da je genetski potencijal Srbije dobar. Pošto je potencijal samo mogućnost za nešto, kako se taj potencijal razvija i kakvog su kvaliteta naši naučnici? Imate li ikakve parametre na osnovu kojih biste mogli da kažete nešto pouzdano o stvarnom kvalitetu naše naučne pameti u poređenju sa svetskom? – Imamo odličan naučni potencijal sa kojim možemo u Evropu, što pokazuju rezultati FP6 i prvih FP7 poziva (Okvirni program Evropske zajednice za nauku). Za nepunih pet godina učešća, Srbija je u svojstvu treće zemlje u projektima koje finansira Evropska komisija ostvarila priliv od oko 12 miliona evra iz Šestog okvirnog programa. Ove godine u okviru poziva REGPOT-3 Sedmog okvirnog programa srpske naučne institucije su ostvarile sjajan rezultat: od 11 projekata čije je finansiranje odobreno, sedam projekata je koordinisano od strane srpskih institucija. Pored toga, srpske naučne institucije su uključene u realizaciju još tri od preostala četiri projekta iz prvih 11. Šta za Srbiju znači pridruživanje Sedmom okviru za nauku Evropske komisije za naučna istraživanja (FP7)? – Ovo je izuzetno važno i to na više nivoa. Prvo, svet je “globalno selo” i ako niste deo međunarodnog prostora i institucija, ostajete po strani, izolovani. Dalje, evropski bud`et za naučna istraživanja u okviru FP7 ogroman je (preko 50 mld evra). To znači da će naši istraživači moći zajedno sa inostranim partnerima da konkurišu i da deo tih sredstava donesu u Srbiju, čime se ojačava infrastruktura naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji, kao i razmena znanja i iskustva sa kolegama iz Evrope. Takođe, ovo je prilika da se stvara drugačija slika o Srbiji u međunarodnoj zajednici. Kroz dobro prezentovanje srpske nauke u Evropi značajno se utiče i na sliku o Srbiji kao zemlji u evropskom prostoru, o Srbiji kao kvalitetnom i pouzdanom partneru. Pošto je nauka u svojoj suštini nadnacionalna, opšteljudska vrednost, nesumnjivo je da bi uspeh projekata i istraživača iz Srbije u FP7 bio važan argument za menjanje slike o Srbiji, prilika da Srbija pokaže svoje jake strane, a to su nesumnjivo ljudski resursi. Tu smo ravnopravan deo Evrope i sveta. Tužno je što naši naučnici i njihove organizacije nisu u materiojalnoj i tehničkoj ravnopravnopravnosti sa evropskim. U kakvim uslovima rade, kakva je oprema naših laboratorija i instituta? Pre dvadesetak godina radio sa intervju sa vašim profesorom dr Ivanom Ivićem, tadašnjim direktorom Instituta za psihologiju i objavili smo u novinama fotografiju njegove direktorske fotelje koja je, u stvari, bila rasklimatani drveni okvir sa skoro golim federima. – Što se infrastrukture tiče, tu su se najviše videli efekti krize. Stanje na ovom polju je posle 2000. godine popravljano iz redovnih sredstava Ministarstva (MN), što je skromniji izvor, a značajna injekcija bila je nabavka kapitalne opreme iz NIP-a 2006. godine. Nešto preko 20 miliona evra je uloženo u naučnu opremu. Ozbiljno računamo sa sredstvima iz NIP-a 2008, jer se iz redovnih sredstava MN ne može u tom pogledu ništa ozbiljno učiniti. Dobra vest je da ćemo sada do kraja januara našim naučnoistraživačkim organizacijama, uglavnom iz oblasti društvenih i humanističkih nauka (jer oni nisu dobili nikakvu opremu iz NIP-a 2006. i 2007. godine), podeliti računarsku opremu. Reč je o oko 700 računara i dodatnoj aparaturi koja je potrebna za rad. Šta je nužno učiniti za dugoročnije koristi nauke u Srbiji? – Potrebno je da se donese strategija razvoja nauke i tehnologije u Srbiji, čime bi se definisala državna politika u ovom domenu na duži rok, a time povećala efikasnost i smanjio uticaj političkih promena u zemlji u ovom segmentu. Obaveza je Nacionalnog saveta za nauku i tehnologiju da donese ovu strategiju, ali mislim da je dužnost svakog od nas istraživača, naučnika, da se na razne načine, aktivno i konstruktivno uključi u izradu ovog važnog dokumenta. Čuo sam jednu vašu usmenu izjavu da ne treba vraćati naše naučnike koji su otišli u svet? Zvuči apsurdno! – Da preciziramo: nisam rekla da ih ne treba vraćati već da je nemoguće da država ponudi posebne atraktivne uslove (plate, stanove, uslove za rad) da se oni vrate i da se mora na drugi način obezbediti njihovo prisustvo u nauci Srbije. Mi uopšte ne znamo kolika je tačno ta naša akademska dijaspora, o kom broju ljudi se radi. Zato se u našem ministarstvu, u saradnji sa Ministarstvom dijaspore, pravi baza podataka, čiji će jedan deo činiti akademska dijaspora. Ključ za dobru saradnju sa dijasporom jeste mobilnost naučnika. Cilj nam je da se naši istraživači u zemlji i inostranstvu međusobno povežu, da se razviju različiti modeli saradnje. Teško je sprečiti da obrazovani i kvalitetni ljudi odu iz zemlje. To zahteva, pre svega, visok društveno-ekonomski standard u zemlji, ali zato možemo da uspostavimo razne oblike saradnje, da ih vratimo kroz rad, kroz projekte. Time se, s jedne strane, naši ljudi vezuju za domovinu, imaju kontakt sa institucijama u zemlji, u domovini bivaju prepoznati po svom profesionalnom identitetu, a s druge, naše institucije i istraživači imaju priliku da razmene iskustva i inoviraju svoj rad. Ko danas u Srbiji sve ulaže u nauku? Ko daje najviše? – Trenutno glavni, nećemo pogrešiti ako kažemo skoro i jedini izvor finansiranja N&T, jeste bud`et. Sadašnje izdvajanje je znatno niže od onog u zemljama sličnog stepena ekonomskog razvoja (0,36 procenata BDP-a), da i ne pominjemo Japan ili Finsku sa preko 3,5 posto izdvajanja. Analize Evropske unije pokazuju da nauka može da pokaže svoje prave efekte tek kada je ulaganje u nju minimum jedan posto BDP-a. U Platformi Vlade RS zacrtano je da do 2010. izdvajanje za nauku treba da bude jedan posto. Pre krize imali smo prilično solidnu povezanost dela nauke i privrede. Pri velikim preduzećima, kao na primer, “Rudarsko-topioničarski basen” u Boru, “Goša” u Smederevskoj Palanci, “Lola” u Železniku... postojali su jaki naučnoistraživački centri. – Trenutna ulaganja iz privrede simbolična su. Potrebno je ponovo uspostaviti veze između privrede i nauke koje su pokidane u vreme ozbiljne krize u zemlji krajem prošlog veka. Međutim, privreda je još uvek slaba, a u nekim delovima i ne funkcioniše, pa nauka i tehnologija još nemaju pravog partnera na toj strani. U svetu postoje i fondovi za razvoj nauke!? – Što se privatnih fondova tiče, MN je pokrenulo akciju da se formira fond uspešnih banaka i preduzeća. Krenuli smo u pregovore sa nekoliko uspešnih banaka, udruženjem banaka, udruženjem brokera i reakcije su veoma pozitivne. Poziv za pridruživanje fondu stoji i na veb sajtu MN. Kažete da je potrebno uspostaviti veze između privrede i nauke. Znači li to da se zalažete za tržišnu orijentaciju naše nauke, jer u siromaštvu nema sredstava ni uslova za fundamentalnu nauku? – Nauka nigde nije sasvim tržišno orijentisana, niti to može po svojoj prirodi da bude. Tržišna orijentacija celokupne nauke značila bi shvatanje napretka u uskom materijalnom i tehnološkom smislu, što dovodi do duhovnog opadanja. Znanje je vrednost po sebi, ono ima psihološku, saznajnu, moralnu, kulturnu, ako hoćete i estetsku vrednost. Smanjivanje neznanja širi je i važniji cilj od prodaje znanja, iako ovo drugo garantuje materijalni standard, a ovo prvo – ne mora. Cilj obrazovanja i razvoja nauke ne bi trebalo da bude samo proizvodnja ljudi ili dobara koji će moći da učestvuju u tržištu. To je previše redukcionistička i utilitarna ideja. Nema efikasne primenjene nauke bez fundamentalnih istraživanja. Svrha osnovnih istraživanja jeste i da nam uveća znanje, da bolje razumemo fenomene oko sebe, a ne samo da unovčimo to razumevanje preko primene koja će se iz njih dalje izroditi. Uz to, potpuno je pogrešna teza koja se može čuti da male zemlje, koje nisu bogate, ne bi uopšte trebalo da ulažu u svoju nauku. Naprotiv. Da bismo kao zemlja bili nezavisni, da ne bismo bili igračka u rukama drugih i njihovih interesa i da bismo iskoristili šansu za vlastiti razvoj, neophodno je ulagati u svoju pamet, u razvoj svoje nauke i tehnologije, a time u svoj razvoj. Fundamentalna istraživanja nisu luksuz već nasušna potreba i u malim zemljama. Nema dobrih primenjenih istraživanja bez bazične nauke. Potrebno je da se ne “cepaju” bazična i primenjena nauka, već da se pojača njihova veza i prohodnost između ove dve vrste istraživanja. A šta kada siromašna zemlja, poput Srbije, nema para ni za primenjenu nauku? – Da bismo imali pravu nauku, koja može da bude poluga razvoja društva i da popravlja kvalitet života u Srbiji, nužno je da se, s jedne strane, povećava finansijsko ulaganje u nauku i tehnologiju. S druge strane, neophodno je da se postave kriterijumi kvaliteta i vrednovanja urađenoga. Uz finansije, nužno je da se postave jasni kriterijumi kvaliteta, da se kontinuirano prati i evaluira rad u svim naučnim i tehnološkim oblastima. Samo u sprezi ova dva parametra, kvaliteta i finansija, može se dugoročno popravljati položaj naše nauke, a time i njena uloga u društvu. Moramo napomenuti da nijedna bogata zemlja nije prvo postala bogata, pa uložila u nauku i tehnologiju, već upravo obrnuto; prvo je uložila u svoju nauku, pa je postala bogata. To bi u našoj situaciji značilo da, iako je u ovim okolnostima teško napraviti razvojni bud`et, ipak bismo morali da mnogo više i brže ulažemo u dugoročno isplative investicije kao što su obrazovanje i nauka. Kratkoročno, to izgleda kao trošak, ali dugoročno je to efikasna razvojna mera. Hoće li biti nacionalnih penzija u nauci? – Sigurno. Imamo jedan broj zaslužnih naučnih radnika koji su svojim radom doprineli razvoju određenih naučnih disciplina i najmanje što Srbija može da učini za njih, jeste da im ukaže poštovanje i da se pobrine o njihovom standardu kada odu u penziju. Uz to, za razliku od drugih oblasti, u nauci ljudi i nakon penzije ostaju još dugo radno aktivni, veoma efikasni i potrebni. MN je već uradilo neophodnu pripremu za dodelu nacionalnih penzija u nauci, pre svega pripremu pravne i finansijske osnove za njihovo uvođenje, a potrebno je i da se definišu kriterijumi. Želja nam je da veoma brzo prve nacionalne penzije stignu na adrese naših zaslužnih naučnika.