Patriote i iѕdajnici

„Ko je Srbin i srpskoga roda; i od srpske krvi i kolena; a ne došo na boj na Kosovo; ne imao od srca poroda; ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo; ni u polju bjelica pšenica; ni u brdu vinova lozica! Rđom kopo dok mu je kolena!” Uoči Kosovskog boja car Lazar upućuje najpoznatiju srpsku „opomenu” – kletvu, svim „potenci¬jalnim” izdajnicima; kune, a istovremeno moli, preklinje, da se svi „od srpskoga roda” odazovu i pojave na kosovskom polju, gde se u jednoj bici – sudbinskom boju, odlučuje o opstanku naroda i zemlje. Po predanju, većina je došla na Kosovo (i bez poziva), ali, „bi izroda koji se ne odazvaše”, računajući, valjda, da će boj biti „uspešan” i bez njih, a ako – ne daj bože, „krene naopako”, bio bi sevap da neko preživi. Na Kosovu, u bici koju oglasiše zvona crkava širom Evrope (prerano), kao „veliku pobedu hrišćana”, izginu „sve čestito i valjano”. Ono (malo) što se nije „odazvalo”, pritaji se po šumama, klisurama i planinama, ili nastavi da živi kao „slobodno roblje”, služeći „drugoj veri na svojoj zemlji” – preživljavajući između „koca i konopca”. „Dezerteri sa Kosova”, povlačili su se sve dalje i dalje od puteva, i sve više i više od pašnjaka, polja i obradive zemlje, skrivajući se u oblacima – među planinskim vrhovima, gde su im jedini gosti bili – orlovi, koji, davno, naseliše litice, kanjone i, na kraju zastave. U tim vrletima, bespućima, neboderinama, gde se zemlja merila šakama, a žetva kapama, u kamenim kućama, na kamenim ležajevima, pod kamenim krovovima, sa kamenom pod glavom, izrodiše „kamenu decu” – jaku, čvrstu, stamenu, otpornu na led, sneg i mećavu od septembra do maja, sa prolećem i letom tek tolikim da se čovek umije na suncu. I ta deca („izdajnika”) dobiše decu, i njihova deca decu, i deca te dece decu, i, tako, stotinu i stotinama godina, do dana današnjeg, kad se još neko od njih pojavi iz vrleti – što rekoše – „kao od stene odvaljen”, divovskog rasta i orlovskog nosa, govoreći jezikom predaka, svetle kose i svetlih očiju, u bespućima sačuvanim od „danka u svadbama”. Bez obzira na izgled, govor i mesto rođenja, svi smo mi - po nekima, „deca – potomci izdajnika sa kosovskog bojnog polja”. Milioni koji se nisu rodili, „potomci” su izginulih, „boljih Srba”, dok smo svi mi rođeni, očigledno, i bez sumnje, deca „dezertera, kukavica, i poturica”. Pa, kao takvi – nikakvi, nosimo krst „Lazareve kletve”, te nam se narod „slabo rađa”, od ruke nam „ništa ne polazi”, jer se „rđom” i ne može nešto valjano napraviti. Kao u antičkim dramama, greh otaca stiže „na naplatu” deci, te nam Kosovo ostade i postade večito „bojno polje”, koje sačeka sve nas – potomke prapredaka, izdajnika. Od „Kneževe kletve” (pre 8 vekova), pa do dana današnjeg, podela na Patriote i Izdajnike ne zastareva, ne jenjava, ne posustaje u žestini, besu mržnji, ni u miru, ni u ratu, ni u dobru ni u zlu, ni u vrhu države, ni u „dnu” naroda, „ni po babu ni po stričevima”, uvek pri ruci za sve (ne)prilike, za sve privatne, lične, javne, državne i političke (zlo)upotrebe. Kad za nekoga ne postoji ništa konkretno optužujuće, ništa kompromitujuće, ništa „materijalno dokazivo”, a dotičnog valja ocrniti, pri`apsiti ili za glavu skratiti, najjednostavnija i najsigurnija optužba i osuda (bez suda) je – Izdajnik. Šta je, taj i taj? Izdajnik! Šta je, i koga je izdao? Zemlju, narod, istoriju, tradiciju, veru ... Dosta. Dovoljno. S vremena na vreme, Patriote i Izdajnici smenjuju se na vlasti; revolucionarnim promenama, prevratima, državnim udarima, atentatima, progonima... I, kako se ko domogne „prestola”, istog dana optužuje „poraženu stranu” za izdaju, tako da Patriote preko noći postaju Izdajnici, a dojučerašnji „provereni izdajnici” – Patriote. Ringišpil se zaustavi, obično, s jeseni, kada dođe do smene na stolicama, posmatrači sedaju u korpe, a uživaoci silaze i počinju da opslužuju, uz sistematsko kvarenje „mašine za letenje”. Tokom vekova, Patriote i Izdajnici vodili su nemilosrdne obračune, sa brojem žrtava približnim okupatorskim ratnim stradanjima; ratovi „domaće radinosti” - mi sa nama, doveli su nas do ovoga što danas jesmo, a mogli smo biti – da je bilo „kućnog reda”, ono što danas nismo. P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred¬infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.