Proročanstva, srca i novčanici

Kažu da 3. februara nećemo ići na izbore, već na referendum. Među onima koji glasače pozivaju da birajući Tadića glasaju za EU, još uvek nema i Liberalno-demokratske partije, stranke koja je prethodnih godina najglasnije zveckala Evropom. Ali, čak i da Čedomir Jovanović podrži Tadićevu kandidaturu, pitanje je da li bi to poslušali oni koji tvrde da je nervozni lider za njih zakon. “Čedo, ja mu ne dam glas pa taman da ti i pozoveš da ga podržimo”, piše Rale na internet-prezentaciji LDP-a. On je samo jedan od onih koji su dobro razumeli šta su prethodnih meseci, mešavinom ezopovskog jezika, psovki i kleveta, poručivali čelnici i ideološkinje ove partije. Ako ste u postizbornoj noći slušali nekadašnju liderku pokojnog Građanskog saveza, mogli ste da pomislite da nam ne predstoji ni drugi krug izbora, ni navodno izjašnjavanje o Evropskoj uniji, već da ćemo birati između malo manjeg i malo većeg naciste. Jedan od čelnika LDP-a je ove nedelje napisao da je “centralna ličnost izbora... postao Koštunica, sa svim svojim kandidatima”. Ovaj gospodin, koji je svojim ranim radovima dao nemerljiv doprinos najsramotnijim stranicama srpske istorije, piše i o “duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa”. Vojislav Koštunica tu predstavlja nedostajuću kariku, ključnu reč koja navodnu vertikalu pretvara u horizontalu kojom se potiru razlike između Tadića i Nikolića. Ta konstrukcija, po kojoj se drugi krug izbora svodi na biranje između srpskog Gebelsa i Hitlera, počiva na logici koja je jednostavna koliko i lažna: Milošević je zajedno sa radikalima nacifikovao Srbiju; Koštunica nije srušio Miloševića, već ga je samo nasledio na čelu zločinačkog udruženja; Tadić je, zamenivši kohabitaciju koalicionom vladom, pokazao svoje pravo lice i otvoreno pristupio nacističkom udruženju. Ova političko-istoriografska alhemija zaslužuje pažnju jer će rezultat izbora možda odlučiti šaka glasača. Ali, Tadićev problem nisu samo otvoreni sledbenici ambiciozne istoričarke koja u srpskim političarima prepoznaje naslednike firera iz austrougarske palanke. Među javnim ličnostima koje su se u nedelju uveče okupile na vrhu novobeogradske kule da zajedno sa predsednikom sačekaju izborne rezultate, bilo je i onih koji nisu uspeli da materijalizuju svoj denacifikatorski žar, pa su karijerizmom – ili novčanikom – stali uz Tadića, a svim srcem za Čedu. Ne čudi da je baš političar sa najboljim timom spin-doktora izabrao vrh najpotentnijeg simbola moći u beogradskoj arhitektonskoj džungli. Broj i snaga onih koji bi da Srbija ne nastavi da ide putem kojim se nekako probija od oktobra 2000. godine, nije mali. Oni koji u Tadiću prepoznaju Nikolića, koji bi da Srbija ne uđe u Evropsku uniju ako je ne vodi čovek koji je svojevremeno u Demokratsku stranku ušao da bi Đinđiću uradio ono što je 1987. godine Milošević uradio Stamboliću, tu, nažalost, nisu sami. Nestrpljivi albanski nacionalisti ne skrivaju svoje nade da će Tomislav Nikolić pobediti u drugom krugu. Oni znaju da, ipak, nema tog vudua koji bi Brisel i Vašington uverio da je Tadić babuška u kojoj se kriju najpoznatiji požarevački pravnik i brkati govornik iz minhenskih pivnica. Hašim Tači je svestan da će, ako pobedi Nikolić, albanski put ka nezavisnosti biti još jednostavniji, da će ići prečicom prečice, putem na kojem Zapad prema Srbiji neće imati nikakve obzire. Ali, priča o Tomi nije jednostavna. S jedne strane tu je slika simpatičnog čikice, “uzornog domaćina”, “porodičnog čoveka... koji se nije razvodio” i koji nas nekako evropski gleda sa svetlih bilborda. S druge strane, imamo predizborne mitinge gde Nikolić proviruje iza šešeljevskog šovinizma, gde frenetične aplauze dobijaju govornici koji bi opet da ratuju i preteći prebrojavaju “izdajnike”. Glavni problem sa Nikolićem ipak nije u tome što ne možemo biti sigurni koji je od ova dva Tomislava na glasačkom listiću. Možda Nikolić govori istinu kada kaže da nas ne bi ponovo poveo miloševićevskom stranputicom. Suština tragedije koju bi doneo izbor Nikolića nije vezana za njegove stvarne namere, već leži u tome što verovatno nikada ne bismo došli u priliku da ih otkrijemo. To je američki sociolog Robert Merton nazvao samoispunjavajućim proročanstvom. Proročanstvo – tvrdnja da Nikolićeva pobeda može doneti samo veliko zlo – može uticati na ljude i zaplašiti ih toliko da učine da se ono ostvari. A proroci će, kako tvrdi Meron, citirati sled događaja oblikovan njihovim stavom, koji može biti sasvim neistinit, kao lažni dokaz da su od početka bili u pravu. Samoispunjavajuća proročanstva su pisala ljudsku istoriju, mitove, lepu književnost i holivudske scenarije. Ona su započinjala ratove, pomogla eksponencijalnom rastu moći naših kompjutera i ubila Edipa. Za Srbiju je danas najpoučnije ono koje je Šekspir utkao u priču o kralju Magbetu, naročito prva scena krvave drame – susret (samo) tri proročice. Teško je prebrojati proroke i proročice koji iz brojnih “liberalnih”, secesionističkih i zapadnih sokaka “dokazuju” krvoločnu prirodu jednog ili oba kandidata. Zato drugi krug neće predstavljati referendum o Uniji koju volimo da zovemo Evropa. Opredeljivaćemo se između dva proročanstva i zdravog razuma. Možemo zaokružiti ono samoispunjavajuće o kome sanjaju Tači i saborci. Možemo, kao nesrećni Rale, poverovati u lažna proročanstva iz liberalnih budžaka i samoživo ostati u ličnoj, majušnoj, “denacifikovanoj” pećini, zadubljeni u deseti tom “Peščanika”, kompleta koji je u mnogim stanovima popunio prašnjavu rupu u kojoj su nekada stajali tomovi “Vremena smrti” i “Deoba”. I konačno, možemo zaviriti u naša sećanja, lepe i ružne uspomene, mitove, istorije i knjige (koje nisu pisali helsinški i sionski “mudraci”) i možda, jednog dana, osvojiti dobar život.