Ruski prozor

Dragan Velikić (54) napisao je onu vrstu romana u kojem svako može naći svoj roman. Ja nisam u njemu pronašao ljubavni roman, kako na prvim koracima u javnosti ovo delo pokušavaju da okarakterišu novinari, kritičari, pa, kao da negde pročitah, i sam pisac. Erotike u romanu ima mnogo, koja, kad je sreće, desi se da prati ljubav, ali, nažalost, ne mora. A “Ruski prozor” nije ni roman o sreći. Jedna od tema koju sam pronašao u romanu naznačena je eksplicite na 220. stranici, kad Melika, ličnost iz romana, sa junakom ove proze raspravlja o suštini umetnosti: “Hoću da saznam nešto novo, neki novi deo sveta, da se upoznam sa nečim što me zanima. Ali da je smisleno, da vidiš da je stvarno, ne u smislu realizma, već u smislu funkcionisanja ljudskog bića.” A roman tokom tročlanog omnibusa obiluje potragom za funkcionisanjem ljudskog bića. Prvi deo, “Zapisi iz života malograđanina”, briljantna je samoironična prustijanska analiza malograđanina. Prust, ali sa humorom. Svaki iskreni čitalac na ovim stranicama prepoznaće malograđanina u sebi. Priznajem, ja jesam. U drugom delu, “Vozovi”, autor nas vozi od jedne životne činjenice do druge u izbeglištvu Rudija za vreme naših smutnih 90-ih. Tu nam autor pruža ono što njegova Melika traži od romanopisca – mehanizam bivstvovanja. I obilno se koristi umetnošću kao stvarnošću ravnopravnom sa onom od krvi i mesa, kako nam je to već davno skrenuo pažnju Šeling. Raspravljanje o romanu tokom romana kao kod Žida, pozivanje na sineastu Mana Loa, iskustva iz beogradske Kinoteke, dopisnice nemačkog levičara koji slika ruske motive dok agituje za Lenjina, sve je to red života, red Velikića i red veličina pre Velikića. Dakle, nešto novo, ne već izmoreni postmodernizam, nego neki novi romaneskni pristup, koji tek treba imenovati. Kao što vidite, za treći deo omnibusa “Neke druge priče” nemam mesta, jer da bih sačuvao stil svoga “zabrana”, kolumne “Reč nedelje”, moram malo o poreklu reči iz naslova. Prozor se često spominje u romanu, bar dvadeset puta. A tek na 158. stranici reč je o ruskom prozoru. To je onaj njihov tipični prozor sa fortočkom, koji se za vreme sibirskih studeni malčice odškrine da se soba kao provetri, ali da žitelji ne dobiju grip. Taj prozor je, prema romanu, naslikao pomenuti nemački slikar Herman Fogel 1943. godine, na jednoj od razglednica iz koje vire rumeni obraz i riđa brada, baš kao na slici flamanskog slikara Samuela fan Hogstretea iz 1653, na koricama srećno nagrađenog NIN-ovog romana. Fortočka dolazi od staronemačke reči Pforte, vrata, dakle vratašca na prozoru. Zašto je pisac dao svom romanu taj naslov, neka za sada ostane tajna.