Kao muva između dva prozora

Sa pedeset četiri godine života, Dragan Velikić je postao 54. dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2007. godini. Do sada je dobio samo jednu nagradu, Miloš Crnjanski za svoj prvenac Via Pula. Napisao je još romane Astragan, Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domaševski i upravo nagrađeni Ruski prozor. Autor je knjiga priča Pogrešni pokret i Staklena bašta, i nekoliko knjiga eseja. Velikić je rođen u Beogradu, od šeste do 19. godine je živeo u Puli i svoj dolazak u tu luku opisao je u romanu Danteov trg. Kaže da je to “prostor gde su se ukrstili milenijumi i nastajali bastardi kao najplemenitije pasmine, a taj period u Puli predstavlja moj životni i umetnički rezervoar.” Kada je imao 12-13 godina, putovao je po Evropi sa svojom rok grupom. Svirao je električni klavir i orgulje. Leti je zabavljao goste u Rovinju, Makarskoj, Trpnju... Diplomirao je svetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Wegove knjige se prevode na 12 jezika, veoma je dobro primljen posebno na nemačkom govornom području. Od pre dve godine je ambasador Srbije u Beču. Kako je izgledao trenutak kada ste saznali da ste dobili nagradu? – Bio sam u svojoj kancelariji i kada je zvonio telefon a sekretarica Dragana rekla: NIN-ov žiri, znao sam da sam dobio nagradu. Ne bi me valjda zvali da mi kažu da mi po šesti put nisu dali. Pet puta ste bili u najužem izboru? - Da. Prvi put je bilo sa Via Pula. To je jedini put kada je nedobijanje nagrade predstavljalo uspeh, jer sam bio pisac sa prvim romanom, a ušao u NIN-ovo finale. Potom je to bio Astragan, pa Severni zid, čini mi se da sam i sa Hamsinom 51 bio, valjda među tri ili četiri, nisam siguran. To moj sin Vid vodi preciznu evidenciju. Zatim Slučaj Bremen... Jeste li svaki put čekali nagradu? - Kasnije ne. Ali, kada sam objavio Via Pula, Igor Mandić je bio književni kritičar NIN-a i za mene je to značilo kad Igor Mandić piše, pa bilo kako da piše, to je već referenca. Sećam se da sam otišao na more i vratio se. Sreo me je urednik Dragan Lakićević i rekao: Jesi li video šta je Igor napisao. Imao sam tremu, pa pitam: pa, šta je? On kaže: Panegirik je napisao! I ja odmah kupim NIN, Ogledalo kritike, i sećam se rečenice kada Igor Mandić kaže: Sasvim glatko, bez problema, prvenac Dragana Velikića Via Pula ulazi u glavnu kompoziciju savremene jugoslovenske proze. To je rečenica koja je za mladog pisca zaista značila, ali NIN-ovu nagradu nisam očekivao. Kada ste je očekivali? - Kad je bio Astragan, kad je bio Severni zid. Posle toga više nisam. Ove godine jesam, ali to ne možete nikad da znate. Koje je vaše prve sećanje vezano za NIN-ovu nagradu? – Došao sam na studije u Beograd 1972. godine, mislim da je tada Miloš Crnjanski dobio za Roman o Londonu, ali ja ga nisam čitao tada, bavio sam se muzikom. Onda Danilo Kiš. Međutim, sećam se kad je dobio Dragoslav Mihailović, zapravo njegovog se intervjua odlično sećam. Imao sam svoju arhivu, koju i danas imam, veoma klasifikovanu – intervjui, prozni tekstovi, zanimljivosti iz sveta itd, reportaže, putopisi...Sećam se i Tišminog intervjua. Šta znači “ruski prozor”? – Ne mogu da počnem ni novinski tekst, a kamoli knjigu, ukoliko ne verujem u naslov. To mi je ona prva tačka, nukleus. Tako sam naslov Ruski prozor imao od samo početka. Sećam se 2001. godine kada sam počeo da pišem Ruski prozor, bio sam u Berlinu godinu dana, imao sam DAAD stipendiju, i došla je jedno veče Dubravka Ugrešić kod mene na večeru. Ja kažem da pišem, a ona odmah pita: koji naslov? Ja kažem: Ruski prozor, a ona uzvrati – fortočka! Međutim to je onda baš ciljno, a ruski prozor je malo šire. Fortočka je prozor za ventilaciju u Sibiru, u hladnijim krajevima. Prozor u prozoru? – Jednom sam u Hamburgu spavao u jednoj staroj kući iz 17. veka. Sin moje prijateljice Jorg Šulte imao je tu stan. Bilo je zimsko doba. Ja sam sedam dana kod njega odseo i baš soba u kojoj sam spavao imala je ruski prozor. Kažete da je ovo najautobiografskija knjiga od svih vaših, a moglo bi se reći i da je ovo najautobiografskija knjiga i velikog dela generacije mladih ljudi devedesetih godina u Srbiji? – Desetine hiljada mladih ljudi, obrazovanih, manje obrazovanih, manje mladih, otišli su, odlazili su tih godina i oni se svakako u epizodama moje knjige mogu pronaći. U Budimpešti sam živeo godinu i po dana. To je iskustvo koje knjizi daje ne samo verodostojnost, već knjiga od trista strana ima i neke istorijske koordinate. I to mi je zgodno došlo. Hoću da kažem, to je moje iskustvo. To je vreme bombardovanja 1999. i kasnije. Bio sam svedok kada je krenuo raspad u zemlji. Nerviralo me je što se na Zapadu preuzima model koji je postojao u vreme Kundere, na primer: dolazi pisac sa Istoka, rat je, oni su bogzna kako brižni, a on treba da potvrdi ono što oni govore. Mogu ja u 80 odsto slučajeva da budem kritičan prema režimu u kome živim, ali ja vidim da je Si-En-En bio isti kao Miloševićev RTS i ja to hoću da kažem. E, tih 20 posto, to prosto ne postoji! Zato verovatno nikad nisam ni dobio nagrade u inostranstvu, jer vam traže da izoštrite sliku potpuno. To nije nikako moje hvalisanje, to je fakat. Ako čovek napravi tu trgovinu u sebi, on je bukvalno puk’o. Kako možeš da budeš subverzivan prema sebi? Da li je to stvar ličnog poštenja? - Ne, to je stvar mog verovanja u literaturu. I uvek sam bio kao muva između dva prozora. Vidim stereotipe s jedne, vidim stereotipe s druge strane Ako nešto ne podnosim, to je taj stereotip. To je moje pravo, ako me to toliko nervira, da ja sam makar u gramskim jedinicama priložim nešto fenomenu stereotipa. Recimo, na Zapadu, još je Danilo Kiš govorio – Francuze ne zanima ljubavni roman jednog Srbina ili Bugarina, oni su tu nadmoćni. A ti, ako možeš, treba da budeš svedok iz tog pakla. Na Zapadu zapravo najviše vole da umetnik iz istočne Evrope, pisac u ovom slučaju, onim što govori i svojim delom potvrđuje njihov pogled. A on je u slučaju Srba takođe šema, kliše? - Da. I mi spadamo pod onu mešavinu divljeg sveta, strasti... sve to u jedan kotao u koji se doda još malo iracionalnog ludila i sličnih začina. Ne sporim neka dela koja imaju to za supstancu, ali nešto što ne jaše na toj temi, to je skrajnuto. Ja nisam nezadovoljan svojim tretmanom recimo u nemačkom jeziku gde postojim kao savremeni strani pisac, ali ta medijska pažnja je uvek jača ukoliko kažete još nešto što možda i ne mislite ili uopšte ne mislite, ali eto, kad ide krmača nek' ide i prase. To nikad nisam radio. Kad ste na početku, govorim sada o Nemačkoj, pa ako kažete nešto što im ne odgovara, oni to i ne objave. Međutim, sad je to već malo teže. Jedno poglavlje u romanu nazvali ste “Srpska Kazablanka”. To je bila Budimpešta devedesetih godina prošlog veka. Postoji li neko osećanje iz te Srpske Kazablanke koje niste uspeli da uhvatite i da stavite u knjigu? - To je dobro pitanje. Mislim da je mnogo toga upravo impuls kada pišete, a ne bude prisutno u onome što završite kao književno delo. Iskustvo Budimpešte je, kako se kaže, štof u mom romanu. I iskorišćeno je do maksimuma. To je pokušaj da iz neke ptičje, ali i žablje perspektive, istovremeno, uhvatite disanje grada. Postoje ti romani, kao što je Berlin Aleksandarplac, pa i Yojsov Uliks takođe, ali mislim da je Berlin Aleksandarplac baš knjiga u kojoj čovek tako snažno oseća taj sveobuhvat, gde je sve toliko živo da se čitalac identifikuje kad čita. Dakle, kad je Budimpešta u pitanju, mislim da sam u ovom romanu izvukao sve do kraja mog iskustva. Činjenica je da vas ova nagrada zatiče na mestu ambasadora u Austriji, odnosno Beču. Koliko vam književna reputacija doprinosi u ovom trenutku kao ambasadoru? - U toj sredini nisam bio nepoznat kao pisac, a poznajem Austriju, od književnosti do mentaliteta. Na akreditaciji kod predsednika Fišera, to je dvadeset minuta, spremio sam se da pričam o Dunavu, a on počne priču o mom romanu Severni zid i tu me iznenadi poznavanjem. To jeste nešto što vam daje jednu prednost i nadoknađuje ambasadorsko neiskustvo. Važni ljudi austrijske politike znaju me kao pisca koga su čitali, čitali su moje intervjue i tekstove. Da li vas je ova vrsta dobrodošlice koju ste imali kao pisac obavezivala da govorite kako je Muzil vaš omiljeni pisac? - Kad je reč o austrijskoj literaturi, pisac koga najviše cenim i koji je kod nas inače malo prevođen, to je Jozef Rot. Ovde je preveden samo Radecki marš, i neke njegove pripovetke. Međutim, to je autor kod koga je grafika teksta tako važna kao što je kod Miloša Crnjanskog u drugoj knjizi Seoba. Naravno, nije sve samo u toj grafici, ali ta rečenica koja je pasus, to je izuzetno. On je zaista jedan maestralan pisac. A kad je druga polovina dvadesetog veka u pitanju, moj izbor je Tomas Bernhard. Koliki je problem biti zvaničnik svoje zemlje, zastupnik njene oficijelne politike u ovom trenutku, i biti Dragan Velikić, pisac, intelektualac? - Objavio sam stotinak tekstova, eseja, gde sam bio, što se kaže, svedok vremena i pisao o svemu onome što se događalo u mojoj zemlji. Znači, dobru deceniju unazad ja sam pisao ono što je danas jedna od komponenti naše politike, tako da me niko ne može prepoznati tamo kao nekog programiranog birokratu koji je sad dobio tu opciju, a isto tako bi uspešno ili manje uspešno zastupao neku drugu. Ja uvek pitam: šta možete da očekujete kada izolujete jednu zemlju? Dobijate, prirodno, bumerang i ne možete posle deset godina da očekujete da na tom prostoru ljudi normalno reaguju. Ne reaguju normalno ni oni koji su me devedesetih godina pitali: da li smete svoje knjige da objavljujete u Srbiji? I sad vi ako kažete: kako da ne, sve što sam objavio – objavio sam u Srbiji, to je odmah sumnjivo. A zamislite to poniženje da kažem: da, progone me. To je baš bljak, jer bi mi poremetilo unutrašnju hemiju. Kad je reč o plasmanu kulture, odnosno literature male zemlje u ovom trenutku u Evropi, koliko u tome presuđuju vanumetnički, vanknjiževni razlozi, tačnije politički? - Da, presuđuju, ali oni su priča za jedno leto, kratkoročna. Jer, niko vas neće u kontinuitetu niti prevoditi niti pisati o vama nekih petnaest godina zbog toga što ste vi podržali ne znam šta ili ne znam koga. Postoji li neki umetnik, pisac, zbog koga vam je žao, jer mislite da je svoj talenat upregao upravo u ovo o čemu govorite? - Ima ih. Budući da su talentovani, oni prepoznaju opasnost od onoga u šta su se upregli, a to im je dovoljna muka da bih im ja sada uvećavao. Konačni račun je neumoljiv. Jeste li ikada osećali posledice svoje biografije – rođen u Beogradu, odrastao u Puli, živeo u Nemačkoj, Budimpešti? - Da, ponekad. Via Pula imala je tri izdanja, i to tri prodata izdanja. Knjiga je nagrađena nagradom “Miloš Crnjanski”. Preveden sam na nemački zahvaljujući uspehu Via Pule. To je bio start. To, odrastao u Puli, ta geografija baš nije uvek bivala zgodna. Pa ni te moje teme, srednja Evropa. Zašto baš to? A tamo, u Hrvatskoj, ja sam onaj koji je rođen u Beogradu, što se još nekako i proguta. Ali izgovoriti pridev srpski, srpski pisac, to je užasno teško, jezivo. Dobijete odrednicu “Beograd”, to može da prođe, ali srpski – ne. Neću nikad zaboraviti kad smo zajedno imali književne večeri Slobodan Šnajder i ja. I nametne se tema kako su Srbi bili povlašćeni u vojsci. I potpuno je besmisleno da ja pričam da nisu. A Šnajder kaže: Znate, to je jedna glupost. Gospodine, to je nonsens. Ja sam bio u vojsci i znam, to je budalaština. I to kaže jedan hrvatski pisac koji je na nemačkom području najpoznatiji od Hrvata i od hrvatske književnosti. To nije ni bratstvo-jedinstvo, to je pitanje etike. Kada je objavljen moj roman Danteov trg, Miljenko Jergović je u Hrvatskom tjedniku koji je imao format NIN-a, napisao tekst ne samo o Danteovom trgu koji je smatrao odličnom knjigom, nego uopšte o tom fenomenu. I tad je izrekao jednu rečenicu: Hrvati prevode svako smeće, posebno sa nemačkog područja, gde se pomene neki hrvatski grad, a gospodo, sad ste dobili mit o jednom od najstarijih hrvatskih gradova, Puli. Šta god ko rekao, ili pisao, Pula, Beograd, Beč, Budimpešta – to je moja geografija, moja topografija. A taj Jergovićev tekst je važan i zbog toga što je on rekao šta misli. I nikome na pada na pamet da učitava bilo kakvo povezivanje Srbije i Hrvatske kroz njegove rečenice, već je suština u tome da određene vrednosti koje postoje u svim tim današnjim državama, prosto ne budu skrajnute. Je li vam prevedena neka knjiga na hrvatski? - Ne, nije. A mogu da prevode sa nemačkog, ako im je lakše. Ali, deo Ruskog prozora je objavljen u osječkoj Reviji, kroatizovan, naravno. Da li ste stigli da upoznate svog omiljenog, najvećeg srpskog pisca? - Ne, nažalost, nisam. Studirao sam sa ćerkom njegovog ličnog lekara i trebalo je jednom da se sretnemo. Međutim, nešto se isprečilo. To je bilo na mojoj prvoj ili drugoj godini studija kad sam se toliko bavio muzikom. Značilo mi je sve to, naravno, ali jednostavno ja sam bio u nekom potpuno drugom svetu. Danas to ne bih propustio, ali eto, tada sam propustio priliku da upoznam Crnjanskog.