Noć posle odluke

Pa, kako smo se nadali, nismo se loše udali! Molim čitaoca da ovo shvati onako kako je napisano. Jer, znamenita narodna izreka u originalu glasi ponešto drugačije. Tamo se kaže da smo se dobro udali bez obzira na to što su nam nade bila praktično nikakve. Bilo kako bilo, Boris Tadić je osvojio svoj drugi predsednički mandat. Po ustavu, poslednji. Ali, budući da je prethodnog puta izabran po starom ustavu, po novom konstitutivnom aktu ovo mu se računa kao prva predsednička pobeda, to jest daje mu pravo da se 2013. godine ponovo kandiduje, što znači kako u zdanju na Andrićevom vencu može boraviti sve do 2018. godine. To je sasvim dovoljno vremena da se važeći ustav ponovo promeni, pa da Boris stekne pravo na još dva mandata, da bude doživotni predsednik Srbije. Razume se po sebi da je to skolastička pretpostavka. Samim tim, nije prava tema ovih redova. Ono o čemu se ovde zapravo radi jeste da su ovi izbori bili u dlaku isti kao oni prethodni. I tada je Tomislav Nikolić (SRS) prilično ubedljivo pobedio u prvom krugu, ali je konačna pobeda ipak pripala Tadiću (DS), na prvi pogled takođe ubedljivo. S tim da je ovog puta razlika između pobednika i poraženog iznosila nešto više od 100.000 glasova. No, svejedno, Tadićeva pobeda je izazvala pravu euforiju njegovih pristalica, koji su po beogradskim ulicama to slavili do kasno u noć. Onda su otišli u neki kafić. Avaj, nije bilo mesta trijumfu. Po informacijama mog insajdera u DS tamo je, između dva izborna kruga, vladala panična atmosfera. Niko nije bio siguran da će prevladati na njihovu stranu. Prosto – poraz je bio na vidiku. Sam Tadić je bio svestan te činjenice: obraćajući se svojim pristalicama sa prozora GO DS, na Terazijama, on je odao priznanje Tomislavu Nikoliću na osvojenom broju glasova, rekavši da je to za svako poštovanje, te da će se u vidu svog prvog predsedničkog koraka, odmah posle Sretenja, sastati sa liderom umesto lidera radikala da sa njim raspravi šta mu valja činiti. Je li on time najavljuje stvaranje neke nove parlamentarne koalicije? Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. Ova nedoumica proističe iz činjenice da je predsednik DS ostavljen na cedilu od strane svojih postojećih koalicionih partnera iz narodnjačkog bloka. Međutim, o tome će biti više reči nešto kasnije. Ono što je, u svakom slučaju, izvesno jeste da su protekli izbori bili fer i demokratski. Osim što su bili referendumski. Visoki predstavnik EU, izvesni gospodin Solana, to je potvrdio, dodavši da se ovim Srbiji otvaraju vrata za prijem u ravnopravnog člana evropske zajednice država. Ovo znači kako je Evropa čekala da se izbori završe, pa pošto je njen favorit prošao, ona je odmah, već u ponedeljak, nekoliko sati nakon zatvaranja biračkih mesta, poslala Srbiji znak dobre volje u vidu štapa i šargarepe. Ovo drugo je poziv da 7. februara, dakle juče, ovlašćeni predstavnik srpske vlade, po svemu sudeći onaj Boža Đelić koji svoje penkalo oštri već nedeljama, potpiše u Briselu nekakav sporazum umesto sporazuma, a ono prvo jeste odluka samita EU da na Kosovo pošalje svoju misiju, što je kršenje rezolucije 1244, osim što je uvod u oživljavanje Ahtisarijevog plana, koji taksativno predviđa samostalnost južne pokrajine u kojoj će sva vlast biti u rukama NATO. Tadić kaže da to neće dozvoliti. Pretpostavljajući valjda šta sledi, on u noći pobedničkog slavlja nije insistirao na svojoj mantri o evropskom putu Srbije, već ju je zamenio tvrdnjom da su se građani demokratski opredelili za bolji život. I to ćemo još da vidimo. Povezujući ovu frazu sa Borisovim priznanjem Nikoliću, to znači kako će on biti predsednik zemlje u kojoj je polovina građana protiv njega. Znači li to da je pola Srbije protiv ovdašnje demokratije, da se izjasnilo za izolaciju, za povratak u devedesete godine XX veka? Nije obavezno. Oni koji su glasali za Nikolića, dakle pola Srbije, naseli su njegovom obećanju kako je zemlja spremna za promene. Nisu razmišljali o tome kakva će ta promena biti. No, svejedno, to je bila narodna presuda postojećem režimu. E, sada, pošto je izostala makar deklarativna podrška Koštunice, Ilića i Jovanovića, što je jezičak na vagi onoj polovini Srbije koja je glasala za Nikolića, postavlja se pitanje kakva je buduća sudbina postojeće koalicione vlasti? Neki ministri iz redova DS (više od polovine vlade) već su u noći izborne pobede svog lidera brzopleto izjavili kako će u vladi preuzeti glavnu reč. S oproštenjem, to je pišanje niz vetar, koje se ministrima iz DS (i Dinkiću) može oprostiti kao neodmereni izraz ničim izazvanog trijumfalizma. Naime, ukoliko pokušaju da sa reči pređu na dela, to bi značilo da se neprincipijelna koalicija stranaka iz tzv. demokratskog bloka konačno raspala, da vlada pada, a Koštunica se definitivno seli u Belanovicu. Ali, neće biti ništa od toga. Pomenuti ministri biće mirni k’o bubice. Za Dinkića nisam siguran. Hoću da kažem da je ishod predsedničkih izbora zapravo ojačao izvršnu vlast. Otuda Tadić nije pristao da se nađe sa Jovanovićem, koji je od njega zahtevao da u zamenu za podršku LDP-a u drugom izbornom krugu obeća raspisivanje još jednih prevremenih parlamentarnih izbora. Ponuda je bila neprincipijelna, ucenjivačka, ali je, istini na volju, Boris susret sa Čedom izbegao zato što se plaši tih izbora. Otkud? Zato što je svestan činjenice da pola Srbije nije glasalo za njega, da su se postojeći koalicioni partneri distancirali (a ima ih više od 100.000), te da bi novi izbori za parlament prekinuli tradiciju po kojoj je SRS pojedinačno najjača partija u zemlji, a ovamo je stalno u opoziciji. Toma se više neće kandidovati za predsednika (ovo mu je četvrti uzastopni poraz), ali, pošto je odlučio da ne odlazi u manastir, da ostaje u politici, lako bi se moglo desiti da, uskoro, postane predsednik vlade.