Nauka o romansi

Kad ste poslednji put vodili ljubav možda niste razmišljali ni o čemu, ali možda i jeste. U redu, ukoliko je to bio seks sa nekim stalnim partnerom, odnosno, nekim s kim to najčešće radite, misli su letele i stalno su se zadržavale na stvarima koje nisu nimalo erotične: stanje na tekućem računu ili šta uraditi tokom vikenda, spadaju u tako nešto. Ukoliko je, pak, seks bio sa osobom s kojom baš i niste morali da se upustite u avanturu, možda ste se kajali i dok se stvar događala, razmišljali i o posledicama koje bi mogle proisteći iz svega. Ali, ako je to bila ona osoba zbog koje vam zastaje dah i ubrzava se puls, vaša racionalna strana je potpuno bila raspršena, a nije vam se javljala nijedna misao, jer je glava nije ni proizvodila. Gubljenje razuma kad seksualna želja udari u glavu, nema naročitog smisla za vrstu koja se oslanja na svoju pamet. Nekad u savani punoj divljih životinja nije bio dozvoljen pad pažnje. Ali sklonost gubljenja sposobnosti normalnog razmišljanja nešto je što seks čini uzbudljivim, i jedna je od stvari koje održavaju vrstu. Što se tiče gena, vaš najvažniji zadatak, bar dok ste u životu, jeste da stvorite potomstvo, da ga odgajite do zrelosti i da na svaki način umrete kako ne biste trošili postojeće resurse, budući da je bolje ostaviti ih mlađima. Sve što vam ide naruku da bi se sparili, kad god je prilika i što češće, pomoći će u ispunjenju zadatka koji je postavila priroda. Ali seksualno sparivanje i ritual u vezi s tim, što nas čini izbezumljenim na više načina, teško je objasniti samo imperativom pravljenja dece. Postoji transcendentalni smisao osećanja nežnosti prema osobi koja stalno podstiče i obnavlja vaš interes za nju. Tu je i suptilni osećaj olakšanja i nagrade kad je interes uzvraćen. Ne zaboravimo cveće koje kupujete i poeziju koju počinjete da pišete ili inspirativna putovanja na drugi kraj sveta samo da biste proveli 48 sati sa voljenom osobom koja je daleko. To je zaista mnogo uloženog posla, samo da bi se spermatozoidima omogućio susret sa jajašcem. To je, u suštini sve, zbog čega se preduzimaju sve te neverovatne akcije. LJudska bića prave veoma mnogo glupih poteza u bezbroj stvari, ali ni u jednoj kao u vezi s romansom. Jesti i piti je isto tako važno za održavanje vrste, čak i više, jer i sami vidimo da osobe koje su u celibatu i dalje žive bez teškoća, dok oni koje ne jedu umiru od gladi. Osim toga, iako stvaramo pravu instituciju od prostog rituala za ručak, nikad se ne dešava da zbog njega izgubimo razum. Kad je romansa u pitanju, to je pravilo. LJudi pišu poeziju, romane, situacione komedije - sve za ljubav, kaže Helen Fišer koja na Univerzitetu Ratdžers važi za kraljicu naučnih istraživanja romansi. “LJudi žive za ljubav, umiru za ljubav, ubijaju za ljubav. LJubav je nekad jača od nagona za ostajanjem u životu”, kaže. U najboljim danima romanse (a romansi ima mnogo) sve to je savršeno smisleno. Pre skoro 30 godina, psiholog Ilejn Hetfild, koja radi na Havajima, na Univerzitetu, i sociolog Suzan Špreher, sada u Ilinoisu, obe Amerikanke, sačinile su upitnik sa petnaest stavki, koji su nazvale “Skala strasne ljubavi” i po njoj su razvrstale svoje ispitanike. Test je primenjen u SAD, Rusiji, Pacifičkim ostrvima, Meksiku, Pakistanu i nedavno u Indiji, i ispostavilo se da je – ljubav svuda ista. Ilejn Hetfild kaže da joj se ranije činilo da na Zapadu ljudi vole strasno, ali da sada vidi kako je u svim zemljama koje je proučavala ljubav divlja. Ono što naučnici žele da znaju, a i svi mi ostali, jeste zašto je to tako? Šta nas nagoni da poludimo zbog ljubavi? Zbog čega bi se neko gnjavio tim razrađenim ispoljavanjem veselosti i flertom, namigivanjem i pokazivanjem radosti i tuge? “Romansu u naučnom smislu, za sada vrlo malo razumemo”, priznaje DŽon Benkroft, penzionisani direktor Kinsijevog instituta u Blumingtonu, SAD, mestu u kome se ponešto zna o seksu među ljudima. Ali razumevanje, za sada nepotpuno, postepeno se povećava. Što se temeljnije razmatraju stvari, to se romansa bolje raščlanjuje. NJu čine mogućom njeni sastavni delovi – vizuelni, mirisni, taktilni i neurohemijski procesi. Ali, ništa od toga, uzeto pojedinačno, nije neophodno za prokreaciju ili, što bi se reklo, za pravljenje dece, dok svi zajedno izgledaju neophodni za nešto mnogo veće i značajnije. Šta je to „nešto“ i kako se postiže, tek sada postaje jasno. Potraga za ljubavlju: Ponašanje tokom reprodukcije komplikovana je stvar, delom zbog što reprodukcija služi različitim i suprotnim svrhama. S jedne strane, nagonski nam je potrebno često parenje. S druge strane, želimo da u parenju budemo uspešni i da nam potomci prežive. Ukoliko ste žensko, u vašem reproduktivnom životu samo nekoliko puta imate glavnu ulogu. Ukoliko ste muško, vaša sloboda u pravljenju dece je ograničena samo brojem raspoloživih i za to voljnih partnerki. Ali, neophodnost obezbeđivanja sredstava za veliko potomstvo ograničavajući je faktor i upućuje na parenje sa jednom ženom koja će vam podariti nekoliko zdravih potomaka. To je razlog zbog koga ne postižemo seksualnu zrelost pre nego što naučimo da čitamo signale o dobrim genima i reproduktivnoj spremnosti potencijalne partnerke i, što je važno, da ih i sami pokažemo. „Svako živo ljudsko biće svoje poreklo ima u vrlo, vrlo dugom nizu parova uspešnih u pravljenju dece“, kaže Dejvid Bas, evolucioni psiholog iz Teksasa. „Adaptirani smo da odaberemo određeni tip osobe za parenje i da ispunimo želje suprotnog pola.“ Jedna od najelementarnijih želja je da potencijalni partner ili partnerka dobro miriše. Dobar i loš miris ne razlikuju se u fundamentalnom smislu: i u jednom i u drugom slučaju radi se o lebdećim molekulima koji se šire sa nekog objekta dajući o njemu neke suštinske podatke. LJudi, ali i sve životinje, brzo nauče vrednost različitih mirisa, prepoznajući one koji donose bolest, recimo sa pokvarenog mesa, te to meso i ne jedu. Miris kolača govori da unutra ima šećera, putera i vanile i zato neodoljivo privlači. LJudi oko nas mirišu sami na sebe, a ti mirisi mogu na nas imati moćan uticaj. Najbolja ilustracija o nevidljivom uticaju mirisa je način na koji se sinhronizuju menstrualni ciklusi žena iz većih zajednica. Sa stanovišta prirode to je vrlo dobra ideja. Nije u interesu plemena, niti neke druge zajednice, da samo jedna žena monopolizuje reproduktivnu pažnju suvišnog broja muškaraca. Bolje je da sve žene dobiju menstruaciju odjednom, da potom postanu fertilne, spremne za oplodnju i da pruže priliku najspremnijim da se među sobom takmiče kako bi došli do jedne od njih. Ali, kako jedna žena signalizira ostalim? Odgovor je miris. Za feromone, signalne i mirisne hemikalije odavno se zna da postoje u životinjskom svetu, ali su eksperti imali dosta teškoća u razjašnjavaju feromonskog sistema među ljudima. Nasuprot njima, hemičari su bili efikasniji i uspeli su da izoluju nekolicinu jedinjenja. Jedan tip, poznat kao pogonski feromon, po svoj prilici utiče na endokrini sistem drugih ljudi. Kako endokrini sistem igra ključnu ulogu u vremenu početka menstruacije, postoji, u najmanju ruku, verovatnoća da je povezana sa feromonima. „Misli se da postoji alfa-žena koja emituje nešto što utiče na vreme nastanka menstruacije drugih žena“, kaže hemičar Čarls Visocki iz Filadelfije. Nisu samo žene te koje reaguju na takve olfaktivne poruke. Jedna začuđujuća studija, publikovana poslednjeg oktobra u časopisu Evolucija i ponašanje ljudi (Evolution and Human Behavior), pokazala je da striptizete, koje su u fazi ovulacije, dobijaju kao bakšiš 70 dolara na sat; one koje imaju menstruaciju 35 dolara, a one koje niti su u ovulaciji niti u menstruaciji - 50 dolara na sat. Iz nekih drugih studija vidi se da na mirisne signale muškarci mogu reagovati i mnogo romantičnije. U istraživanju Marti Heselton, pridružene profesorke na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu (UCLA), žene su joj pričale kako su im za vreme ovulacije muškarci iskazivali mnogo više pažnje nego obično i da su, istovremeno, bili i mnogo ljubomorniji. „Muškarci iz ponašanja partnerki vide nešto što im govori da je potrebno da se postave zaštitnički“, kaže Heselton. Muškarcima miris ne govori samo o ženi koja je spremna i sposobna da začne, već i pomaže u izboru, jer sužava broj potencijalnih kandidata. U konstelaciji gena koji kontrolišu imuno-sistem, nalaze se i oni poznati kao glavni kompleks tkivne podudarnosti ili major histocomatibility complex (MHC) koji utiče na odbacivanje tkiva, što se viđa posle transplantacija. Ukoliko se začne dete, a da je MHC budućih roditelja suviše sličan, postoji opasnost od spontanog prekida trudnoće. Ukoliko se nađe partner sa dovoljno različitim MHC, verovatnoća porađanja u terminu je sasvim moguća. Istraživanja pokazuju da laboratorijski miš može u mokraći mišica namirisati suviše sličan MHC i zato sa takvim izbegava parenje. U kasnijim istraživanjima, u Bernu, u Švajcarskoj, od žena je traženo da pomirišu majice nepoznatih muškaraca i da kažu koja im majica po mirisu najviše odgovara. Uvek i iznova, žene bio govorile da im najviše odgovaraju majice ljudi koji imaju potpuno različit MHC od njih. I ako miris MHC nije odlučujući marker, onda ukus jeste. Pljuvačka sadrži jedinjenje koje delom objašnjava naviku ljubljenja pre i tokom seksa, ali i ono dugotrajno ljubljenje koje ponekad zamenjuje odnos. „LJubljenje je proba ukusa pljuvačke“, kaže gospođa Heselton. Stvar koja nas lišava sposobnosti prepoznavanja mirisa su antibebi pilule. Žene koje su u fazi korišćenja tih pilula, pokazuju tendenciju lošeg uspeha na testu sa muškim majicama. Kad prekinu sa uzimanjem dnevnih hormonskih doza u pilulama, mehanizam prepoznavanja odgovarajućeg mirisa im se vraća. „Pilule mogu nekad biti razlog vrlo ranog razvoda. To se dešava kad žena koja guta pilule upozna muškarca, zatim prestaje sa gutanjem pilula jer želi dete, ali odmah potom shvata da je napravila grešku i da joj miris govori da to muško telo nije za nju“, kaže Visocki. Ako je značaj mirisa partnera iznenađujuća činjenica, izgled i glas svakako nisu. LJudi padaju na lepo lice i seksi izgled. Muškarci gledaju na velike grudi i široke kukove kao na indikatore ženine sposobnosti nošenja trudnoće i odgajanja dece. Žene, pak, u širokim grudima i ramenima vide znak snage i pobede, da će takav muškarac obezbeđivati uvek dovoljno mesa i štititi pećinu od lavova i drugih zveri. Iako su gusta brada i dlakave grudi ispali iz mode u XXI veku, istorijski, ako ne i svesno, posmatraju se kao znak nesmetane cirkulacije testosterona koji omogućava plodnost i daje snagu. Dubok glas, koji je takođe rezultat dejstva testosterona, često je zavodljiv. Psiholog Dejvid Fajnberg, sa Univerziteta MakMasters u Ontariju, proučavao je pripadnike tanzanijskih plemena, koji su među poslednjim preostalim pripadnicima lovaca i skupljača plodova i utvrdio da što je glas dublji to čovek iz te zajednice ima više dece. Nedavno je na tu temu urađeno istraživanje na uzorku od 146 volontera koji su slušali snimke muških i ženskih glasova, a potom ih rangirali po kvalitetu, označavajući kao „zadovoljavajući“, „privlačan“ i „vrlo privlačan“. Na kraju, ispostavilo se da oni čiji je glas dobio najbolje ocene, izgledaju najbolje i najseksualnije, što se videlo po širokim ramenima muškaraca i vrlo niskim vrednostima odnosa (malom količniku) između širine struka i kukova. Uzročnost i korelacija u ovakvim istraživanjima često se mešaju, ali u svakom slučaju, seksi glas prodaje robu. „On bi, takođe, mogao davati i neke suptilne podatke o konfiguraciji tela i seksualnom ponašanju“, kaže Gordon Galup, koji je autorizovao ovo istraživanje. Unutrašnji hemijski orkan, koji nas spaja, dostiže najvišu kategoriju kad je seks u pitanju. Ako je lako da se pogled pretvori u poljubac, a da poljubac pređe u nešto još više, to je zbog toga što je ceo sistem tako umrežen da kad ste već uzbuđeni, onda se teško vraćate u prethodno stanje. To što je poljubac prva klopka, nije nimalo slučajno. Poljubac ne služi samo da bi se obezbedili uzorci MHC, već zbog bliskosti pojačava i druge signale. Miris je jači u neposrednoj blizini, kao i zvuk disanja, ali ništa od toga ne ostavlja utisak kao intimni dodir pojedinih delova tela. „U momentu poljupca odigrava se složena razmena fizičkih, hemijskih i temperaturnih informacija“, kaže Galup, “a umreženi mehanizam u mozgu obrađuje sve te informacije“. Štaviše, svaki poljubac može da prenese hemijski mamac koji muškarac prenosi pljuvačkom tj. salivom. Iako je testosteron pronađen u salivi muškaraca u većoj koncentraciji nego u salivi žena, uvek ga ima i kod jednih i kod drugih i kritičan je u održavanju uzbuđenosti. Sasvim je moguće da ljubljenje koje ponekad traje dugo vremena predstavlja način buđenja tog prirodnog afrodizijaka u ženi, povećanja njenog uzbuđenja i naravno, spremnosti za još veću intimnost. Kad sparivanje postaje ljubav: Ako smo uspeli da postanemo efikasne reproduktivne mašine sa beskrajnim apetitom za parenje i sposobnošću prepoznavanja genetičkih kvaliteta partnera, zbog čega se cela stvar komplikuje romansom? S jedne strane, možda smo u toj stvari nemoćni. Kad smo privlačni i nekome se dopadamo, to ne znači da je situacija recipročna, a što je još gore, malo šta nas može tako ozlediti kao nešto što želimo, a ne možemo dobiti. Navike u mnogim kulturama odvraćaju od seksa posle prvog sastanka, možda zbog opasnosti slučajnog začeća, možda zbog seksualno prenosivih bolesti, ali uglavnom iz taktičkih razloga. Muškarci i žene, koji nude usluge pravljenja dece, možda nemaju najbolje gene. Oni koji izgledaju više uzdržani, možda u ruci imaju bolju genetičku kombinaciju i u dobroj su poziciji da zauzvrat traže nešto slično. Razrađivanje rituala zakazivanja sastanaka, znači, u stvari, pregled načina odabira partnera po, pre svega, genetičkim sklonostima. Taj proces se na kraju isplati – kad na kraju ustanovite da ste našli pravu ličnost, pogodila vas je Amorova strela. Istraživanja osećanja ljubavi sprovedena pomoću funkcionalne magnetske rezonance (fMR) pokazala su zašto se osećamo tako dobro i srećno kad smo zaljubljeni. Prva snimanja zaljubljenih napravljena su 2000. i već u to vreme ustanovljeno je da osećanje ljubavi prolazi kroz obradu u tri moždana regiona. Prvi region je ventralni tegmentum i predstavlja centralnu rafineriju iz koje izlazi neurotransmiter dopamin koji ima mnoštvo zadataka i uloga u mozgu, ali je najvažnija u vezi sa osećanjem nagrađenosti i zadovoljstva. (Anatomski predeo ventralni tegmentum u opštoj je upotrebi, iako se čak i među prosvećenim laicima malo zna gde je i čemu služi. Smešten je u delu moždanog stabla, između leve i desne hemisfere i nije daleko od centara čija degeneracija dovodi do Parkinsonove bolesti. Naziv je izveden iz latinskog ventralis – donji i tegmentum - prekrivač. U tom delu mozga nalazi se grupacija ćelija koje svojom aktivnošću regulišu motivaciju i deo je sistema koji posle stimulacije daje osećaj zadovoljstva, što je više puta dokazano i eksperimentalno i klinički. Svi naši postupci, koji aktiviraju ventralni tegmentum dovode do lučenja dopamina, neurotransmitera – prenosioca međuneuronalnih poruka. Pomoću komunikacije ventralnog tegmentuma sa moždanim korteksom mi tumačimo sve to kao zadovoljstvo. Psihostimulativne hemikalije i droge, kao kokain, na primer, čim se rastvore i uđu u cirkulaciju, preplavljuju tkiva, a pri kontaktu sa ćelijama u ventralnom tegmentumu dovode do osećanja zadovoljstva. Zbog toga ih taj centar ponovo traži, i ukoliko se unošenje psihostimulansa ponavlja, stvara se navika ili zavisnost. Prim prev.) Kad posle nekog deljenja karata u pokeru, dobijete, a naročito ukoliko ste blefirali, naglo izlučivanje dopamina je u suštini razlog vašeg ogromnog zadovoljstva. Kad očekujete odličnu večeru i dobro društvo, stalni priliv dopamina ispunjava vas zadovoljstvom, iako je reč o anticipaciji. Fišer i njene kolege sproveli su nedavno istraživanje na fMR tako što su snimali ne one osobe koje se vole, već one koje su se tek zaljubile. Ispostavilo se da u mozgu, najveću aktivnost pokazuje ventralni tegmentum. „Ta mala fabrika neprekidno šalje dopamin do viših (po hijerarhiji) moždanih regiona“, kaže Fišer. „Tako se stvara motivacija i striktno, prema cilju, orijentisano ponašanje, kao i ekstaza.“ Kad ljubav postane navika: I pored najvećih koncentracija izlučenog dopamina, ventralni tegmentum ne može održati ljubav na svoju ruku. Najveći broj pokeraša na kraju prekida partiju, a i najbolji ručak ne može trajati u beskraj. Tako se uzbuđenje i oduševljenje novim partnerom pretvara pre svega u blagu opsesiju koja nastaje tako što se aktivira grudvica nervnih ćelija neposredno iznad i ispred ventralnog tegmentuma. Ta grudvica se naziva akumbentnim jedrom (lat. – nucleus, jedro accumbens, oslonjen, nagnut – misli se na pregradu između dve hemisfere. Prim prev.) Signali uzbuđenja, koji se iz ventralnog tegmentuma šire nagore, dolaze do akumbentnog jedra ali njih ne prenosi samo dopamin, već i jedan drugi neurotrasmiter, zvani serotonin kao i hormon, oksitocin. Telo majke sa tek rođenom bebom, preplavljeno je ovim transmiterima i oksitocinom što je razlog njene opsesivne privrženosti bebi, koja je u, suštini novo i nepoznato živo biće, koje majka i ne poznaje i koje samo plače i traži da sisa. Budući očevi, takođe su pod dejstvom oksitocina, sve vreme trajanja trudnoće. Oksitocin deluje tako što povećava osećanje privrženosti. Ovo sprečava muškarca, da tokom gestacije, tj. sazrevanja ploda, lunjaju okolo i traže nove partnerke. Oksitocin je moćan hormon čija se koncentracija naglo povećava posle obavljenog seksa. Zato nije nikakvo čudo što u takvim situacijama i muškarac i žena osećaju privrženost jedno prema drugom, bez obzira na velike razlike koje među njima mogu postojati. Poslednja, treća stanica za prijem signala ljubavi nalazi se sa obe strane mozga, veličine je i oblika škampa, s tim, što joj je prednji kraj malo zadebljao. To je kolekcija gusto zbijenih nervnih ćelija znanih kao nukleus kaudatus, ili repato jedro. (lat. - nucleus, jedro i caudatus, repat). To je mesto gde se čuvaju obične navike, kao što je kucanje na pisaćoj mašini, prstored u muzici, vožnja bicikla, automobila i mnogo toga, što je mehanička, dnevna rutina. Zahvaljujući repatom jedru, jednostavne mehaničke veštine nikad se ne zaboravljaju; kad jedanput naučite da vozite bicikl, to je zauvek. Ideja o samo jednom delu mozga koji bi učestvovao u stvaranju osećanja ljubavi govorila bi o nečem moćnom, čemu se ne možemo suprotstaviti i što vlada čovekom dok je živ. Ali, činjenica da se osećanje ljubavi odigrava na tri anatomska i fiziološka nivoa i u nekoliko neurotransmiterskih i hormonskih kaskada, čini da se moćno osećanje troši i pretvara u naviku koja nema snagu prvog doživljaja. Brak: Popularno shvatanje braka kao odnosa koji znači stanje dubokog duhovnog zadovoljstva, sreće i radosti, sigurnost za decu i socijalnu stabilnost nije univerzalno, budući da se brak često doživljava i kao uzrok stresa (to i jeste) konflikta (takođe) i beskrajne krize koja stalno traži rešenje. Ali to nije sve. Decenije su pokazale da je brak kao polisa osiguranja zdravlja. Jedna analiza iz 2006. koja je pratila smrtnost tokom osmogodišnjeg perioda, pokazala je da su osobe koje nikada nisu bile u braku umirale u tom vremenskom periodu 58 odsto češće od onih koje su bili u braku. Ova razlika, pored ostalog, nastaje zbog manje pića u kafanama i manje brze i nezdrave hrane. Po statistici Američkog centra za prevenciju i kontrolu bolesti, neženjene i neudate kao i razvedene osobe, a i one koje su izgubile supruga ili suprugu zbog smrti, puše i piju više od onih u braku, lošije se hrane i, uopšte, njihov životni stil pogoduje razvoju različitih bolesti. Emocionalni i fizički problemi neženjenih i neudatih često se dijagnostikuju suviše kasno jer nedostaje neko, a to je druga strana, ko bi zapazio promenu raspoloženja ili znake bolesti. Stvari idu nizbrdo: Problem s romansom nastaje zbog toga što ona nema uvek srećan završetak. Uprkos početnoj sreći i očekivanjima, ona od nas može napraviti budale, pogotovo kad smo ubeđeni da je uz nas prava ličnost, a na kraju vidimo da su nam očekivanja izneverena. Antibebi pilule, koje često potiru sposobnost žena za raspoznavanjem kompatibilnog muškog MHC, jedan su od uzroka zbog kojeg nam promakne „pogrešna ljubav“ i prođe kroz zaštitne parametre. Drugi razlog je adrenalin. Bilo koji preterani emocionalni doživljaj, koji remeti čulni sistem, lako deformiše percepciju i navodi na postupke koje bi trebalo izbegavati. Artur Eron, njujorški psiholog, kaže da ljudi koji se upoznaju za vreme kriznih situacija, kao što su prinudno sletanje aviona, poplave ili požari, skloni su verovanju da su naišli na osobu kao stvorenu za njih. „Mi se ne zaljubljujemo u takve osobe zbog toga što mislimo da su naročito privlačne, već mislimo da su privlačne jer smo se u njih već zaljubili.“ To podseća na ono što se događa kad se ljudi viđaju, zbližavaju i zakazuju sastanke pod uticajem alkohola, da bi se kasnije, kad se istrezne i dođu sebi, zapitali kako im je to uopšte palo napamet i šta im je trebalo da urade tako nešto. Naravno, u takvim slučajevi igrom diriguje hemija. Kad se aktiviraju hormoni, često se stvaraju poznanstva i čvrste veze sa osobama prisutnim u trenucima stvaranja i trajanja dobrog raspoloženja. Tad pomislimo da se osećamo dobro jer je ta osoba tu, sa nama, a u suštini nam je dobro jer nam je mozak preplavljen, recimo, kokainom i govori nam da smo dobro. Naravno, čak i obostrana ljubavna groznica koja je zdrava i bez psihostimulansa, na kraju se smiruje u prestaje. Jer, kao i svaka druga groznica ne može trajati večno. Na fMR vidi se kako izgleda neuzvraćena ljubav, a šta se događaja kad su ljudi odbačeni od svojih ljubavnica/ka, a da pri tome nisu sposobni da se oslobode bola. U trećoj instanci za obradu ljubavi, u nukleus kaudatausu tj. repatom jedru, koje je u neposrednom susedstvu i čak se delom preklapa sa regionom u vezi sa zavisnošću od narkotika, stalno se registruje svetlucanje. To objašnjava zbog čega takvim ljudima ništa ne pomaže u psihološkom odvajanju i oslobađanju od pređašnje veze. Svaki savet je besciljan, kao i savetovati pijanca da stavi čep na grlić flaše i da prekine s pićem. Na sreću, romanse se retko ruiniraju. Čak i iracionalne životinje kao što smo mi, prekidaju vezu ukoliko se ulog posle nekog vremena ne isplati. Krajnji cilj nekog para je da prevaziđe uzastopne sastanke, „sudare“, pa čak i ona uzbuđenja sa početka veze i da polako pređe u mirnije vode prijateljske i dugotrajne ljubavi. To je faza zajedničkih sedenja nedeljom uz kafu i uz čitanje novina ili kartanja tokom kišnih popodneva - u suštini, to nije nedostatak uzbuđenja. Ali to je, manje ili više prilagođavanje i navika. Ukoliko partneri ostaju godinama zajedno da bi odgajili decu, njima je potrebno osećanje ljubavi koja će ih držati jedno uz drugo, ali bez strasti koja bi ih ometala u tako nečem važnom, kao što je briga o deci. Kako su naši preci računali na snagu pameti i produžavalo vreme brige o deci, kako bi im se omogućilo učenje, tako je postalo češće praktikovanje dugotrajnog i prijateljskog porodičnog načina života. Ne može se reći da ljudi ne mogu ostati u dugotrajnoj strasnoj ljubavi i da oni koji kažu da i pored mnogo prohujalih godina žive u zajedničkoj romansi, izmišljaju stvari. Da bi proverio priče o dugovečnoj romansi, njujorški psiholog Eron pribegao je funkcionalnoj magnetskoj rezonanci, nezaobilaznoj igrački savremenih psihologa, i ispitao nekoliko parova koji su tvrdoglavo tvrdili da su još uvek zaljubljeni kao pre mnogo godina, I zaista, pokazalo se da njihova slika na osciloskopu apsolutno odgovara slici sveže zaljubljenih mladih ljudi. Svi rezultati su pokazali da se tako nešto kao večna ljubav, zaista događa. Međutim, takvi ljudi su izuzeci, jer se skoro svi ljubavni odnosi, kad-tad, moraju smiriti u ohladiti. To je surova istina, ali je u neku ruku i korisna. Jer, žar mladalačke ljubavi pretvara se u solidnost sticanu tokom mnogih godina. Mora se napraviti tranzicija i preći u stabilno stanje. Nazvati nešto kao što je ljubav običnom navikom, istinito je onoliko koliko se daleko ide unazad, u ranije faze evolucije čoveka. Preživljavanje vrste je stvar s malo obzira i stvar redukcije suvišnih. Ali, ako je ostati u životi bilo sve što je trebalo postići, da li smo to mogli uraditi bez radosti, kao kad bismo izmislili jezik bez literature, ritam bez pesme, pokrete bez igre? Romansa bi mogla biti ništa više od kratkotrajnog reproduktivnog filigrana, nešto od dekoracije što nas navodi da želimo nastavak vrste i da to činimo kako treba. Ali zaljubljenog ništa ne može ubediti da se u celoj stvari ne odigrava nešto vrlo posebno. Činjenica je da niko od nas ne bi želeo da i sam bude ubeđen u tako nešto. Romansa zaljubljenosti je tvrd orah koji nauka nikada neće potpuno slomiti.