Antić, sam o sebi

Ne ja, nego je sam Č. Antić, dopisujući se povodom jedne svoje citirane rečenice, koju ja nisam komentarisala ni na koji a najmanje na ciničan način, o sebi otkrio bar tri stvari: 1. On misli ne samo da se ljudi mogu kupovati, nego da ih i treba kupovati 2. On misli da žene mogu biti samo nečiji odušak i 3. Antić očigledno još nije našao novu političku stranku. Ono što sam o spornoj temi, recimo o blagovremenom učešću Srbije i naročito tamošnjih Srba u privatizaciji na Kosovu i Metohiji mislila, ja sam već više puta napisala. To što Č. Antić tvrdi da misli isto, ne smeta mi. Naprotiv, blagodarim na marketingu. U (svim) strankama u kojima je Č. Antić bio član, njega se, koliko znam, gotovo i ne sećaju, a sigurno pred novinarima ne demonstriraju bilo kakav gnev prema njemu. Kako je svima poznato, Antić je u svoju poslednju političku stranku G17 plus došao kao savetnik Miroljuba Labusa. Koga je zatim, u poznatom slučaju „Erikson”, po mom mišljenju, javno branio na način u najmanju ruku neprikladan za javnu ličnost njegovih pretenzija. Kad su se Miroljub Labus i Mlađan Dinkić razišli, Č. Antić je stao na stranu Dinkića jer mu je, kako je sam izjavio, dosadilo da brani Labusa i svu njegovu decu. Za ovaj doprinos nije nagrađen mestom potpredsednika stranke. Budući da sam kaže da ljude treba kupovati (ne sporim da je to u politici praksa, ali ni u politici nije za javnu hvalu), a naročito obrazovane i bogate, Č. Antića je ovo izostajanje nagrade očito jako pogodilo. Ako u tom pogledu ima još nešto da saopšti Dinkić Mlađanu, Č. Antić zna gde ga može naći. Tamo gde ga je našao i prvi put. Smešno je što je od svih mogućih veza sa Dinkićem koje je prema mom saznanju negovao, izabrao najslabiju, novinarsku. Za razliku od mene, obojica imaju političkih ambicija i iskustva, pa bi se oko ove teme nagrađivanja i kupovanja bolje razumeli. Ruža Ćirković