Turci, Kurdi i Kosovo

Pošto je, 18. februara, među prvima priznala nezavisnost Kosova, povredivši, u ime demokratije, suverenitet Srbije, Turska je, tri dana kasnije, u ime borbe protiv terorizma povredila suverenitet Iraka: izvršila je, sa deset hiljada vojnika, invaziju na iračku teritoriju u nameri da uništi uporišta militantnih Kurda, spreči njihovu infiltraciju na svoje tle i tako oslabi kurdski separatizam kod kuće. Turski generali su tvrdili da će njihovi vojnici ostati u planinama iračkog Kurdistana sve dok i poslednja baza terorista ne bude uništena. A onda su se, bez dokaza da su to i učinili, posle nedelju dana, na američki zahtev, povukli iz Iraka. Dva događaja svedoče o dvostrukom standardu u primeni međunarodnih principa i o jednoj apsurdnoj političkoj protivurečnosti. Nije, s jedne strane, logično da zemlja koja decenijama ima problema sa separatizmom svoje manjine povlađuje separatizmu drugih, i to u zemlji sa kojom je imala normalne i čak prijateljske odnose. S druge strane, teško je poverovati da priznanje nezavisnosti Kosova neće podstaći težnje turskih Kurda ka nezavisnosti ili ojačati njihov antagonizam, čak i kad bi njihovo militantno jezgro u Iraku i bilo likvidirano. Na američke dvostruke standarde smo već navikli, ali ih i ovde ipak treba registrovati. Kad su se srpska vojska i policija pre jedne decenije suprotstavile albanskim teroristima na Kosovu i Metohiji, Beograd je bio optužen za prekomernu upotrebu sile, u svojoj zemlji. Kad turska vojska potegne specijalizovanu i do zuba naoružanu diviziju da u tuđoj zemlji, bez njenog pristanka, po gudurama lovi šačicu terorističkih predvodnika, to se čitavu nedelju dana u Vašingtonu prećutno toleriše kao borba protiv terorizma i jataka terorista. Nema dokaza da je turska vojska uspela da likvidira uporišta i infrastrukturu kurdskih terorista. Turska vojska je saopštila da je ubila 240 „pobunjenika” i da je izgubila 27 svojih vojnika. Kurdistanska radnička partija (KRP), koja se bori za stvaranje „velikog” Kurdistana, a koju i Turska i SAD smatraju terorističkom organizacijom, saopštila je da je u oružanim okršajima izgubila samo pet boraca, a likvidirala oko sto turskih vojnika. Dobri poznavaoci kurdskih prilika nisu, uostalom, ni predviđali da će turski pohod biti posebno uspešan, iako je dugo bio planiran, i to uz pomoć američkih obaveštajnih službi. Kurdska poslovica kaže da „Kurdi nemaju prijatelja, osim svojih planina”. Turski komandanti su otuda slutili da će invazija više moći da bude uspešna po ubijanju neprijateljskog morala, nego po uništenju njegovih uporišta. Ako se to slutilo, zašto su Turci još od novembra prošle godine pripremali upad? I kakve su strateške i političke implikacije napada, ako već nema značajnijih vojnih rezultata? Prvi razlog za invaziju je, naravno, domaći: da se iskoristi nešto pogoršani položaj iračkih Kurda u odnosima sa Bagdadom i, u poslednje vreme, sa američkom okupacionom komandom u Iraku i sa Vašingtonom, i da se potom, likvidacijom infrastrukture KRP, uguše težnje turskih Kurda ka nezavisnosti. Sukob turskih vlasti i KRP traje od 1984. godine i dosad je odneo trideset hiljada života. Drugi razlog je u nastojanju vlade premijera Erdogana da popravi, u poslednje vreme dosta poremećene, odnose sa SAD i povrati Turskoj status regionalne sile na Bliskom istoku. Ankara, da podsetimo, nije dozvolila da se američka oružana invazija na Irak 2003. jednim delom izvrši i preko turske teritorije, što Vašington nije lako zaboravio. Kako su u međuvremenu irački Kurdi svojim težnjama za većom autonomijom podstakli podozrenje u Bagdadu – što je rezultiralo smanjenjem budžeta iz državne kase za razvoj oblasti i obustavom plata kurdskoj miliciji od 80.000 ljudi – Turska je procenila da je došao trenutak da u Iraku ponudi svoje dobre usluge Americi. Predsednik Abdulah Gul u januaru je posetio SAD i tom prilikom izjavio: „Turska i Sjedinjene Države su partneri u Iraku. Nema potrebe da se kaže da zajedno imamo velike uloge u bezbednosti, stabilizaciji i dobrobiti Iraka”. Amerikanci su našli svoje interese da podrže ovakve ambicije Turske, posebno želju za statusom regionalne sile. Imali su dva ključna razloga za to. Prvo, nafta iz Iraka, pored ostalog i ona iz iračkog Kurdistana, ići će preko turske teritorije. Zato je važno da ta oblast bude stabilna, makar tome doprineli, na svoj način i iz svojih razloga, i Turci – ali do mere kojom se ne remete odnosi između Bagdada i Vašingtona. (Zato je turski upad i trajao samo nedelju dana.) Drugo, Turska će svoj status regionalne sile najbolje dokazati slanjem brojnijih borbenih trupa u Avganistan. A tursko priznanje Kosova je dodatak na potvrdu o ojačanom savezništvu sa Amerikom.