Trezor za sudnji dan

Moderna poljoprivreda je zarad efikasnosti sve useve od kojih zavisi čovečanstvo genetički uniformisala, tako da su svi oni ostavljeni na milost i nemilost nepredvidivim okolnostima. Samo u poslednjih 200 godina oko 75 odsto varijeteta useva naprosto je nestalo. Da bi se pripremili za najgore, norveška vlada je sa međunarodnim trustom mozgova zvanim Grupa za globalnu raznovrsnost useva, lociranim u Rimu, projektovala čitavu tvrđavu za čuvanje ukupnog svetskog semenja i izgradila je na arhipelagu Svalbard. Ovo skladište, predstavljaće poslednju instancu za slučaj potrebe obnavljanja svetske poljoprivrede nakon neke katastrofe u kojoj bi moglo biti uništeno i 1.400 današnjih semenskih banaka u mnogim zemljama sveta. I u našim novinama je ovih dana javljeno o tom „Nojevom kovčegu pod polarnim ledom“. Međutim, iako svako, od biblijskih vremena do današnjeg dana, voli da sebi pridaje značaj za stvaranje „trezora za sudnji dan“, NIN-ov saradnik prof. Momčilo B. Đorđević je povezao istorijski materijal o „botaničkom blickrigu“, istraživača Freda Pearsa objavljen u New Scientist-u sa tekstom iz pera Hillary Rose, koja je u Popular Science iznela razloge za aktuelni poduhvat izgradnje svetskog trezora u norveškom arhipelagu. Priča se žanrovski kreće između popularne nauke, dramatičnog trilera i istorije prošlog veka. A u stvari, radi se o tome da iza političkih banalnosti i ludosti gotovo po pravilu opstaje jedan krajnje ozbiljan svet ljudi koji o čoveku i čovečanstvu misle sa neizmernom odgovornošću. U ranu zoru jednog prohladnog dana, prolomio se pucanj na obroncima Anda, ali ni to ni dugotrajni eho niko nije čuo. Hajnc Briher, 75, Hitlerov najbolji botaničar, ostao je mrtav u svom vinogradu, u dalekom predgrađu Mendoze u Argentini. Bio je decembar 1991. Iako se znalo da je više organizacija imalo motive za njegovu likvidaciju, nije bilo optuženih za ubistvo. Među onima koji bi imali dosta razloga za obračun sa Hajncom Biherom bili su kartel za distribuciju i prodaju narkotika, ruski KGB i izraelski Mosad. U životu prebogatom mnogim događajima i pitanjima bez odgovora, Briher je sebi na vrat natovario mnogo nevolja i mnogo neprijatelja. Pre pola veka Hajnc Briher je bio nadobudni mladi botaničar na Univerzitetu u Jeni, u kolevci i inkubatoru nacističke ideologije. Tokom Drugog svetskog rata postao je jedan od Hitlerovih biopirata - naučnik koji je prateći munjevito napredovanje nemačkih divizija hitao u Sovjetski Savez, zaposedao agrikulturne stanice na kolhozima i poljoprivredne institute po gradovima i odmah preuzimao sve seme i bilje koje je tu godinama izučavano, klasifikovano i čuvano. To su bili delovi sovjetske kolekcije biljnog genetičkog materijala za koju se u ono vreme znalo da je najveća na svetu. Po završetku rata, sudbina te pljačke ostala je pod velom misterije. Praćenjem tragova koji su se protezali od Nemačke i Švedske do SAD i Argentine, pa čak i nazad do Rusije, mogao se unekoliko rekonstruisati put Briherovog plena. Priča počinje u Sovjetskom Savezu sa legendarnim naučnikom Nikolajem Ivanovičem Vavilovom čiji su životna opsesija i cilj bili skupljanje i kolekcioniranje divljeg, ali i kultivisanog semena sa svih svetskih meridijana. NJegova namera bila je stvaranje i uzgajanje originalnih varijeteta biljaka s atributima koji bi dozvoljavali sejanje bilo gde u ogromnoj sovjetskoj imperiji. Seme Nikolaja Vavilova bilo je i u bukvalnom smislu seme nove imperijalne ekspanzije. Pod Lenjinovim patronatom, Vavilov je dobio na upravljanje „Svesovjetski institut za primenjenu botaniku i nove useve“ u Lenjingradu (sad Peterburg). Vavilov je bio čovek u čiju teoriju „centara biološke raznovrsnosti“ veruju svi današnji eksperti. Karijeru je proveo u pešačenju ili jahanja magaraca i kamila kroz Kinu, Boliviju i Abisiniju - da bi stvorio najveću svetsku zbirku semena, i kultivisanog i divljeg. Genetička raznovrsnost tog semena bila je po njegovom verovanju sigurna nada čovečanstvu za preživljavanje. Institut je postao i međunarodno poznat, jer je čuvao najveću kolekciju usevnog semenja na svetu. Početkom ranih tridesetih godina, ona je brojala 250.000 uzoraka. Pored toga, Vavilov je čuvao i tzv. „rezervne kolekcije“ u istraživačkim stanicama širom Sovjetskog Saveza. To je bio fantastično zamišljen i organizovani poduhvat. Pre nekoliko dana, 27. februara, posle više od 80 godina od otvaranja Instituta u Lenjingradu, na arhipelagu Svalbard u Norveškoj, otvorena je specijalna banka sa trezorima za čuvanje semena i semenskog genetičkog materijal iz celoga sveta. Ona je u svoj svojoj grandioznosti smeštena na dubini od preko 120 metara, u planinu s peščanim stenama i sa unutrašnjošću imunom na sve temperaturne promene. Istovremeno, banka je i na oko 150 metara iznad morske površine, tako da je ne može poplaviti voda, čak i kad bi se istopio sav led Arktika. Tu se od februara ove godine čuva 4,5 miliona uzoraka semena, vitalnog za obnovu poljoprivrede u slučaju da sve na Zemlji bude uništeno nekom kataklizmom. Posle završene studije o izvodljivosti koju je načinio međunarodni tim eksperata, shvaćeno je ono što je Vavilov znao još 1924, a to je da egzistencija ljudi na Zemlji zavisi od semena, a da egzistencija semena zavisi od ljudi. Doduše, za razliku od Vavilova i njegovih nekadašnjih planiranja u oskudici, današnji projekt trebalo bi da košta 226 miliona dolara, a računa se kao poslednja odbrambena mera i poslednji rov za slučaj propasti svega ostalog. Posle Lenjinove smrti, Vavilov je, iako slavan naučnik, pao u nemilost, a Institut mu je uzurpirao bivši učenik, čije su se ideje dopadale novom lideru Josifu Visarionoviču Staljinu. Trofim Lisenko, novopostali protivnik svome učitelju, tvrdio je da zbirke semenja i njihovo čuvanje predstavljaju gubljenje vremena i novca, jer se biljke jednostavno navikavaju i svoje karakteristike menjaju zavisno od okoline. To je bilo u apsolutnom ideološkom saglasju sa Staljinom, čija je ideja bila da se biljke adaptiraju i transformišu na isti način kao što se radnička klasa menja zavisno od politike. Vavilov je i uhapšen 1940. jer je u genetici zastupao „buržoasku pseudonauku“. Umro je od gladi u zatvoru, 1943. O njegovoj kolekciji u Sovjetskom Savezu niko nije brinuo od trenutka kad je uhapšen. Ali brinuli su Nemci na čelu sa Briherom. Kad je Hitler krenuo na SSSR 1941, Staljin je ključnu infrastrukturu poput čeličana i fabrika prebacio istočno od Urala. Ostavio je najvažnije i najskuplje ekonomsko blago - Vavilovljevo semenje. On nije znao niti je shvatao vrednost semena i biljnog genetičkog materijala sa svih strana sveta. Ali, Nemci su znali. Oni su se ponosili Johanom Gregorom Mendelom, doduše Austrijancem, ali čovekom koji je pripadao nemačkoj kulturi i nauci. Teško da se može i zamisliti tako uzbudljiv život kao što je bio Mendelov. On je rođen 1822. u jednom selu severne Moravske. NJegov otac Anton, prodao je zemlju zetu kako bi malog Johana mogao školovati. Ali to nije bilo lako ni jeftino, tako da je Mendel prvo brzo završio teološku školu, uzeo ime otac Gregor i postao sveštenik, što je u ono vreme bilo nešto. Pošto je od svog oca još ranije naučio kako se kaleme i ukrštaju voćke, on je iako odličan matematičar i šahista, postao pasionirani baštovan. NJegova pronicljivost poticala je iz narodne kulture, jer su uzgajivači stoke i voća već shvatali da se neke osobine nasleđuju, ali nikako u potpunosti, već samo delimično. U 34. godini života Mendel je počeo da eksperimentiše na grašku u manastirskoj bašti. Niz eksperimenata trajaće osam godina, a zasnivaće se na sađenju 30.000 različitih biljaka. To što je otac Mendel preduzeo u to vreme, zauvek će izmeniti svet. Rezultate je objavio u zborniku Britanskog društva za prirodne nauke. Ali u krugovima stručnjaka za botaniku nije shvaćen, tako da se okrenuo drugim poslovima. U svojoj bašti, onako uzgred, stvarao je hibride ukrštajući razne varijetete graška. To nije bila igra već pažljivo zamišljen eksperiment sa sedam parova varijeteta graška za ukrštanje. Sva njegova ukrštanja ne samo da su uspela, već su zavisila i od pojedinačnih gena (u to doba nije ni postojao izraz „gen“, a još manje se znalo bilo šta o njima). U svakom slučaju, dobijeni hibridi bili su isti kao jedan od roditelja, dok je izgledalo da osobine drugog roditelja iščezavaju. Ali, posle samooplođenja hibrida, roditeljska karakteristika koja je iščezavala, ponovo se javljala u neizmenjenom obliku, otprilike u četvrtini slučajeva. On je izbrojao 19.959 biljaka u drugoj generaciji. One sa dominantnim i nedominantnim, tj. recesivnim osobinama bile su u odnosu 145.949 prema 5.010 ili 2,98 prema 1. Onda se okrenuo od graška ka kukuruzu i drugim biljkama. Dobio je iste rezultate. Znao je da je otkrio nešto značajno o nasleđivanju. Video je da se karakteristike ne mešaju i da u srcu nasleđivanja postoji nešto stabilno, nedeljivo i nepromenljivo. Kako bi se drugačije objasnila činjenica da u istoj porodici jedno dete može imati plave oči, a drugo crne. Danas svi znamo zašto posle ukrštanja angorske mačke sa drugim sojem, angorsko krzno potpuno iščezava u sledećoj generaciji, ali se ponovo javlja kod mačića treće generacije. Darvin, recimo, koji je teoriju zasnivao na hibridnom nasleđivanju, nije razumevao u čemu je stvar. Mnogo toga što je očigledno, da bi postalo jasno, traži nečiju genijalnost. Mendel je otkrio da razlog zbog koga većina nasleđa izgleda hibridna jeste nasleđivanje više od jednog dela nečega što pripada roditelju. U XIX veku DŽon Dalton je dokazao da se voda sastoji od bezbroj čestica nazvanih atomima, a Mendel je dokazao atomsku teoriju u biologiji. Ti biološki atomi nazivani su svakako, ali je ostao naziv gen. Mendelizam je preuzeo biologiju na prepad. Kad je američki genetičar Volter Saton 1903. zapazio da se hromozomi ponašaju baš kao Mendelovi faktori u nasleđivanju i da dolaze u parovima, po jedan od svakog roditelja, otac američke genetike Tomas Hant Morgan, postao je konvertit u mendelizam. Shvaćeno je da su Mendelovi biološki atomi, u stvari geni, a mendelizam je popunio praznine u Darvinovoj teoriji. Međutim, problem mutacija je bi nerešen. Rešenja tog zadatka prihvatio se Herman DŽoe Miler, jedan od predstavnika brojnih jevrejskih porodica i naučnika – izbeglica, koji su prešli Atlantik 30-ih godina prošlog veka. Rođeni NJujorčanin, poznat po neukrotivom duhu, prznica i sklon ekscentričnostima – otkrio je da se geni mogu mutirati. Bombardujući vinske mušice rendgenskim zracima, Miler je izazvao mutacije njihovih gena, tako da im je potomstvo pokazalo niz deformacija. Veštačka mutageneza bila je početni stimulans modernoj genetici. Utvrđeno je da mutirani geni ne mogu da prave određene hemikalije, jer im nedostaju izvesni enzimi. Naknadno je otkriveno i ozakonjeno da jedan gen određuje jedan enzim. Miler je u međuvremenu postao vatreni socijalista, koji je verovao u selektivno ukrštanje ljudi, tj. u eugeniku, što bi, na primer, omogućilo odgajanje dece sa osobinama Marksa i Lenjina (u kasnijim izdanjima svoje knjige o eugenici, ta imena promenio je u Linkoln i Dekart). Socijalizam ga je odveo u Evropu, prvo u Berlin, nekoliko meseci pre nego što je Hitler došao na vlast. Tu je počeo da radi kod poznatog Oskara Vogta, čija je laboratorija nešto kasnije divljački uništena, jer nije otpustio zaposlene Jevreje. Miler je odmah otišao u Lenjingrad u laboratoriju Nikolaja Vavilova, pre nego što ga je njegov učenik Trofim Lisenko denuncirao kod druga Staljina i pre nego što je započela čistka mendelovskih genetičara i pokušana realizacija sulude ideje o sejanju pšenice na Arktiku, nakon čega bi se ona prilagodila uslovima kao što se ljudi prilagođavaju društvenim i ekonomskim prilikama. Pošto knjiga o eugenici, koju je Miler poslao Staljinu nije izazvala neku veću pažnju, na vreme je napustio Sovjetski Savez i otišao u Španiju, u građanski rat, gde je radio u bolnici. Posle Španije našao se u Edinburgu na dan početka rata. U laboratoriji se zbog hladnoće radilo u rukavicama i zimskim kaputima. Ali ono što je bilo najgore, njega niko nije želeo jer je živeo u Rusiji. Nekako se dokopao Amerike i zaposlio se u Indijani. Sledeće godine dobio je Nobelovu nagradu za otkriće veštačke mutacije. Vavilovljeva kolekcija, kojoj se Miler divio, predstavljala je za Nemačku, opsednutu samodovoljnošću, važan cilj i budući najvažniji ratni plen. Pre invazije, naučnici sa Instituta Kajzer Vilhelm, prethodnice današnjem Institutu Maks Plank, napravili su plan za preuzimanje sovjetskih istraživačkih instituta i kako su nemačke trupe napredovale kroz Rusiju i Ukrajinu, tako su i botaničari vodili računa da ne zaostanu. Nemački poljoprivredni eksperti nikada nisu uspeli da stave ruke na glavnu kolekciju Nikolaja Vavilova, koja je sve vreme nemačke opsade Lenjingrada bila na sigurnom, iza zidova njegovog Instituta. Nemci su, ipak, do početka 1943. preuzeli kontrolu nad 200 poljskih stanica širom Sovjetskog Saveza. Za vreme nacističke blokade Lenjingrada, u trajanju od 872 dana, Vavilovljeve kolege nisu napuštale gensku banku koju je on osnovao. Bili su odlučni da sačuvaju seme ne samo od Nemaca, već i od izgladnelog lenjingradskog stanovništva. Držali su sebe i seme zatvorene u zgradu. Deset naučnika je umrlo od gladi. Uzgajivači različitih vrsta pirinča umrli su, bukvalno sedeći za stolom pored koga su bili džakovi puni pirinča. Luiđi Gvarino, jedan od eksperata Ujedinjenih nacija koji po celom svetu skuplja seme različitih žitarica, i jedan od tvoraca projekta trezora na norveškom arhipelagu Svalbardu, priča da je 1985. prilikom posete Lenjingradu zapitao kako je moguće da neko umre od gladi pored džakova punih hrane. Na njegovo putanje odgovorila je neka žena iz Instituta: „Oni su bili studenti profesora Vavilova!“ Posle rata i svih strahota, nemački stručnjaci su tvrdili da su samo pokušavali da spasu seme kao nasleđe ljudske vrste. Ipak, dokumenti koje su otkrili nemački istoričari, govore da je sve to zataškavanje grabeži i pljačke. Jedan od najprilježnijih i najstrastvenijih učesnika pljačke bilo je „Društvo za istraživanje nasleđa i predaka“, čuveni „Anenerbe“ (Ahnenerbe, nem. Ahne – predak, Erbe - nasleđe. Društvo je osnovao 1935. SS-komandant, Hajnrih Himler da bi obezbedio dokaze o arijevskoj rasnoj superiornosti. Prim. prev). Briher je 1943. bio 27-godišnjak, i već kao potporučnik SS istaknuti član Anenerbe. Posle nemačkog poraza pod Staljingradom (danas Volgograd) početkom 1943. postalo je jasno da će nacisti izgubiti mnogo od osvojenih teritorija u Sovjetskom Savezu i, naravno, sve poljske poljoprivredne stanice sa zbirkama semena. Briher je predložio da Anenerbe u Rusiju pošalje „kolekcionarske komandose“ da pokupe plen, da ga odmah vrate kući, a da se u međuvremenu sazidaju i opreme novi instituti u Nemačkoj za njihovo čuvanje. Himler se složio i Briheru dao sva ovlašćenja. U junu 1943. Briher je započeo botanički blickrig. On i njegovi ljudi zaposeli su odmah 18 instituta diljem Ukrajine i na Krimu (pogledati mapu). Niko od njih danas nije više živ, izuzev njihovog prevodioca Arnolda Štajnbrehera. On živi u Kanadi i u kontaktu je sa Uve Hosfeldom koji je danas na Univerzitetu Jena. Štajnbreher se seća Brihera kao “pedantnog i vrlo inteligentnog, ali i vrlo ambicioznog, zahtevnog, nasilnog i autokratskog čoveka“, kome ostaje lojalan kao nekome ko mu je spasio život. On insistira da „komandosi nisu vodili vojne operacije i da se Briher uvek predstavljao kao botaničar, a ne kao SS-oficir. Nikada nije bilo preuzimanja zbirki upotrebom sile“. Briher je zaplenjeno seme preneo u novi SS Institut za genetiku bilja u Lanahu, zabačenom zamku u Austriji, gde je seme genetički mešano sa delom materijala iz laboratorija Anenerbe, koji je pribavljen sa Tibeta, nekoliko godina ranije. „Namera je bila uzgajanje sadnica poreklom iz Ukrajine i Tibeta, a zatim njihovo ukrštanje sa evropskim vrstama kako bi se razvio hibrid za veće nadmorske visine i za hladnu klimu“, seća se Štajnbreher. Briher je, kaže, „imao grandiozne planove poput plana za uzgajanje raznih useva na Arktiku“. I onda, kao i danas, shvatalo se da su genske botaničke banke biblioteke koje čuvaju knjige u kojima je ono što nam je priroda dala tokom miliona godina evolucije i da se sve to može uništiti, što bi bila tragedija. I zaista, kao sovjetski poljoprivredni instituti i u današnje vreme mnoge nacionalne banke različitih semena su opljačkane. Pre nego što je postao poznat po svom zatvoru, Abu Graib je bio mesto iračke nacionalne banke semena. Ona je opljačkana i razorena posle američke invazije 2003. Ogromne kolekcije semena otišle su zauvek. Isto se dogodilo i u Avganistanu za vreme borbi sa mudžahedinima 1990-ih. Kasnije formirana kolekcija, koja je skrivana u DŽalalabadu, opljačkana je da bi se neko dokopao plastičnih boca u kojima je čuvano semenje. U 1985. u Peruu, grupa izgladnelih stanovnika provalila je u peruanski Nacionalni agrikulturni institut i opustošila ogromnu kolekciju slatkog krompira. Prošle godine, tajfun je odneo filipinsku gensku banku sa bezbrojnim varijacijama krompira, tarioa i banana koji su završili u rekama blata. Ukoliko bi neko zapitao šta se gubi nestankom genskih banaka raznih useva, mogli bismo mu odgovoriti da se uvek gubi nešto što bi možda bilo poslednje u odbrani protiv neke bolesti koja se može pojaviti za pet ili šest godina. Lanah je bio za ono vreme vrhunski opremljen i prepun zarobljenika. U njemu je bilo i 15 žena, Jehovinih svedoka iz obližnjeg koncentracionog logora. Institut je po svemu podsećao na ostale stereotipe esesovskih poduhvata: opasan, brutalan, ali istovremeno i farsičan. Kako priča Štajnbreher, Jehovini svedoci su odbijali uništavanje korova jer je to bilo protiv njihove religije. Ostali zarobljenici pokazali su se mnogo korisnijim. Jedan od njih je britanski vojnik po imenu Vilijem Denton-Venebls, bio je školovani botaničar. NJega je Briher kasnije opisivao kao „moj saradnik tokom godina, od 1943. do 1945“. Nije tačno poznato kao je Denton-Venebls pomagao Briheru u planovima za botaničku dominaciju u svetu, ali se Štajnbreher seća da su obojica imali dobre odnose i da su radili, skoro, kao kolege. Program ukrštanja nikad nije otišao dalje od laboratorije. U to vreme Crvena armija je brzo napredovala. Februara 1945, SS je naredio Briheru dizanje zamka u vazduh. Možda videvši u semenu pasoš za svoju posleratnu karijeru, Briher je ignorisao naredbu. Izgledalo je da Denton-Venebls pokazuje dvojaku lojalnost. U suštini, oba botaničara bila su lojalna, uglavnom, jedan drugom. Štajnbreher tvrdi da su zarobljenici imali kratkotalasni prijemnik i da su o događajima napolju često više znali od svojih čuvara. „S vremena na vreme, Viljem je sa Hajncom razmenjivao svoje informacije o vojnim operacijama. U kritičnom trenutku preneo mu je informaciju da se dolazak Crvena armije očekuje za manje od jednog sata.“ Briher i Štajnbreher su odmah pobegli našavši kasnije utočište kod Briherovih roditelja u blizini Hajdelberga. Hosfeld, sa Univerziteta u Jeni, kaže da nije u potpunosti jasno šta je Briher radio naredne dve godine. Po svoj prilici je pisao izveštaje o jestivom semenskom ulju za američke okupacione snage, koje su u to vreme svuda tragale za nemačkim stručnjacima i naučnim talentima. Botaničari su, međutim, bili na listi niskih prioriteta, upoređeno sa stručnjacima za rakete i nuklearno inženjerstvo, tako da ga je uprkos nadi za poziv u SAD čekalo razočaranje. U 1947. odlučio je da napusti Nemačku jer je, očigledno, za to bilo vreme. Kao nekadašnji SS-oficir nije imao pravo na slobodno kretanje kroz okupirane Nemačku i Austriju, ali je nekako uspeo da se dokopa Linaha koji je onda bio pod britanskom upravom. Nedugo potom, iznajmio je ribarski brod kojim je stigao do Stokholma u Švedskoj. Zašto Švedska? Zato što je tamo znao neke naučnike koji su tokom rata bili nacistički simpatizeri. Među njima je bio i Sven Hedin, tada već star 82 godine, koji je prilikom otvaranja Olimpijskih igara u Berlinu 1936. održao počasni govor. S njim je Briher radio samo kratko vreme, a onda je u novembru 1948. otplovio u Argentinu sa oko pola tone bagaža. Tamo je započeo novu karijeru kao botanički genetičar na Nacionalnom univerzitetu u Tukamanu, koji je, inače, zapošljavao veliki broj stručnjaka iz Nemačke i Italije. Nove okolnosti nisu imale mnogo uticaja na njegova politička gledišta. „Kad sam ga upoznao 1970, njegov repertoar rasuđivanja o vrednostima odslikavao je one vrednosti koje su vladale za vreme nacističkog perioda“, kaže njegov poznanik Denijel Ged, stručnjak sa Univerziteta Vermont u SAD. Briher je, takođe, proveo godinu dana u Južnoafričkoj Uniji, za vreme ere aparthejda, gde je želeo da vidi dokaze koji bi podržali njegovu teoriju o superiornosti bele rase. Briher je bio izraziti protivnik narkotika, uključujući duvan i alkohol. Po priči Geda, nekoliko godina pre smrti, Briher se dičio istraživanjima koja bi omogućila stvaranje virusa za potpuno uništenje biljke coca, što bi značilo i kraj kokaina. Da li je to istina ili ne, ne zna se, ali liči na prihvatljiv motiv kokainskog kartela za njegovu likvidaciju. To je samo deo priče o ukradenom semenju. Sovjetska državna komisija utvrdila je posle rata da je 40.000 uzoraka biljaka izgubljeno tokom borbi sa Nemcima i da su ili uništene, ili ukradene. Gde su sve te biljke otišle? Kako kaže Olga Elina sa Instituta za istoriju nauke i tehnologije u Moskvi, nemački dokumenti pokazuju da je, Lanah na stranu, najveći deo opljačkane kolekcije semenja i bilja završio u centrima Instituta Kajzer Vilhelm u Beču i u Minhebergu. Ogromna kolekcija bila je u suštini važna za održavanje raznolikosti genetičkog materijala, a to su Nemci znali. Kad čovek pomisli na biološku raznovrsnost, on odmah ima u vidu džunglu, gorile i ostale životinje koje se u njoj vrzmaju. Ali agrikultura i usevi podložni su istim bazičnim zakonima biologije i prirodne selekcije, kao i sva druga živa bića. Da bi se adaptirala i razvila, da bi preživela bolesti i da bi se prilagodila okolini, biljka mora menjati genetički sastav. Prinos useva se, na primer, u današnje vreme mora udvostručiti da bi držao korak sa rastom broja stanovnika na Zemlji. Zbog toga je održavanje biološke raznovrsnosti važno, a čuvanje sirovog materijala je neophodno za adaptaciju useva, tako da se smatra najfundamentalnijom stvari koju ljudi mogu učiniti da bi osigurali svoje preživljavanje. Banke genetičkog materijala su istovremeno i arhiv koji koristi kompleksne postupke da bi sačuvao seme. Neko seme zahteva zamrzavanje koje će trajati decenijama, ali se mora periodično vaditi iz zamrzivača i kontrolisati, što je skupo i zametno. Jabuke, na primer, zahtevaju kriogenično zamrzavanje, što je veoma skup proces, koji sebi mogu dozvoliti SAD i to samo u Fort Kolinsu u Koloradu. Kafa se, s druge strane, mora kontinuirano uzgajati na poljima. Mnoge biljke se kultivišu i čuvaju u laboratorijskim posudama, što zahteva mnogo vremena i novca. Botaničari znaju da su banke gena najpouzdaniji izvori za izbor materijala koji bi bio spasonosan za slučaj potrebe. Ukoliko neka zemlje očekuje ili već ima infekciju u poljoprivredi, mora eksperimentisati sa mnoštvom genetičkog materijala kako bi pronašla otporne gene. Zato su važni veliki rezervoari gena da bi poljoprivreda mogla da po njima traži šta joj odgovara. Žitarice sa etiopskih visoravni, znatno se razlikuju od onih iz Turkmenistana, zato što su rasle u različitim uslovima. Na isti način su Pigmeji adaptirani malom visinom na gustiš prašuma kroz koje se lako provlače i kreću, a Dinke svojim dugačkim nogama i natprosečnom visinom lako prelaze veće stepske razdaljine. Da li su svi opljačkani uzorci semena iz genskih banaka Sovjetskog Saveza ostali u Nemačkoj posle rata? Hosfeld kaže da nije mogao naći nijedan posleratni dokument o ukradenim kolekcijama biljaka i semena niti o njihovoj upotrebi i uzgajanju u Nemačkoj. Henri Šends, direktor glavne Nacionalne američke banke semena u Fort Kolinsu u Koloradu, kaže da je i on dospeo u ćorsokak, pregledajući arhive u Vašingtonu. Olga Elina misli da to verovatno znači da je seme prosto apsorbovano u nemačke kolekcije. Međutim, seme iz Lanaha je moglo imati mnogo drugačiji posleratni život. Zamak je bio posle rata napušten, a Štajnbreher insistira da su on i Briher otišli na brzinu i da sobom nisu poneli ništa. Ali Hosfeld tvrdi da je pronašao jedno Briherovo pismo u kome, novembra 1947, kolegi Teodoru Hercogu piše da je nedavno ponovo prikupio sve semenje iz Lanaha i da ono nije ni bilo i zamku već je bilo tajno zasejano napolju, u selu. Veruje se da je Briher seme poneo u Švedsku. Pet švedskih genetičara koji su sreli Brihera za vreme njegovog boravaka u toj zemlji, nerado su govorili bilo šta o tome. Međutim, šef švedske Asocijacije za seme Arne Hagberg, tvrdi da je sreo Brihera pre nego što je otišao u Argentinu i da je tom prilikom ovaj imao kod sebe materijal iz Lanaha koji je verovatno iskoristio za novoformiranu banku gena u Argentini. Postoje i neki intrigirajući dokazi da je Briher deo materijala vratio u Sovjetski Savez. U nekadašnjem starom Vavilovljevom institutu, koji se sada zove „N. I. Vavilov“ - Istraživački institut za industriju bilja, postoje beležnice sa detaljima Briherovih isporuka Institutu, u 1960. i kasnije. Neki misle da je Briher s neke strane bio pritisnut da vrati materijal i ističu da je 1958. direktor Instituta, Pjotr Žukovski, posetio Tukuman u Argentini gde je radio Briher. Ali tu je i britanska veza. U pismu kolegi Hercogu, Briher jasno kaže da je u kontaktu sa Denton-Veneblsom, svojim ranijim „saradnikom“ koji je započeo novu karijeru kao direktor kompanije nazvane „Tejlor i Venebls ltd. - trgovci agrikulturnim semenom“. Na kraju, dodaje da je Britanac „pokazao izuzetnu korektnost i lojalnu asistenciju prilikom ponovnog kolekcioniranja semenskog materijala“. Šta bi to moglo da znači? Iz razgovora sa nekim od preživelih članova Denton-Veneblsove porodice moglo se saznati da je on bio odlikovan „vojničkom medaljom“. U obrazloženju za odlikovanje kaže se da je on ostao u Lanahu da bi sprečio nacističko uništavanje „skupocenog agrikulturnog materijala“. A zatim se zaključuje: „Denton-Venebls je sa sobom poneo uzorke žitarica za koje agrokulturni eksperti veruju da su od neprocenjive vrednosti“. Iz ove verzije događaja izgleda da je Denton-Venebls nadmudrio svog botaničkog drugara i da je pustivši ga na zadnja vrata, svoje čizme napunio semenom i izašao kroz prednja vrata. NJegova kćer se seća da je posle demobilizacije bio pozvan na nekoliko tajnih sastanaka u Londonu da bi se diskutovalo o nekom semenju. Kraljevska botanička bašta i Rothemstedski istraživački centar, najpre bi mogli biti repozitorijumi za takvu vrstu semena i izvori informacija. Međutim, njihovi arhivari o tome nemaju nikakve zabeleške. Možda je Denton-Venebls iskoristio seme da bi osnovao kompaniju. NJegovi iz porodice tvrde da se iz zarobljeništva vratio bez novca, ali da je kasnije imao uspešan biznis u Česteru. Krajem 1950-ih njegova kompanija je bila pred propašću, a maja 1959. Vilijem Venebls je umro od posledica moždanog udara u 44. godini. (Denton kao dodatak imenu, očigledno je korišćen da bi mu povećao značaj.) Možda se Venebls pridružio Briheru na putu za Lanah da bi se ponovo napravila kolekcija semena. To bi možda odgovaralo Briherovom pismu Hercogu u kome govori o „odličnoj korektnosti i lojalnoj asistenciji“. Niko za sada ne zna sigurno da li su se i zašto ponovo sastali, i da li su pravili neke planove. To su intrigantna pitanja iz finalnog dela istorije blickriga za skupocene kolekcije semena i biljaka, ali izgleda da je odgovor otišao u zemlju sa njima dvojicom.