Šermetr iz tetrapaka

Da je kojim slučajem još živ neizostavni Šermetr, filmski režiser, uz to poeta, LJubiša Jocić, iz više razloga i iz više legendi izgubio bi se u svom Beogradu, u tuđim ljudima, praunucima njegovih vršnjaka, mada bi za svoj stoti rođendan, barabar sa njima đuskao do iznemoglosti u nekom od sijaset novopečenih noćnih klubova. Nikada neću, a i ne mogu da zaboravim čitavu lepezu njegovih osmeha koji mu tokom dobrog dela prošlog veka nisu silazili sa usana, ali koji su se pretakali u zavisnosti od njegovih brojnih sagovornika i prodornih ženskih pogleda, pred kojima ni za tren nije ustuknuo. Čini mi se da i sada tamo negde lebdi taj osmeh, jer je prosto nemoguće da se ta najprirodnija luča bilo gde i bilo kada ugasi. Uostalom, i prostor i vreme negde moraju da se obrnu poput bumeranga kada je definicija jednog i drugog jednako složena u neuništivoj čovekovoj promisli. Jednom me je LJubiša vodio na jevrejsko groblje do ćir Moše, na čijoj grobnici je bilo ispisano, a valjda i sada, “za prošlost ne marim”. Prošlost je prošla. Ali nije. Mi iz njegove budućnosti prolazimo, a ona se vraća kroz nas, kroz svetlost do tamnih dveri Luciferovih. Daleko sam otišao, a ovaj neveseli vek iza nas tek što je minuo. I, evo. Kao da se juče dogodilo. LJubiša u farmerkama, džemperu i u već poodmaklim godinama pravi sklekove ispred “F” krila četvrtog ženskog bloka u Studentskom gradu. Posvađao se bio sa Kokom, njegovom tadašnjom ženom, smernom službenicom “Prosvete”, za kojom se okretao pismeniji deo čaršije. Budući da sujeta sužava svest, svoj mirni porodični život izgubio je u nepromišljenoj avanturi, u poetskoj slagalici koju njegova Koka nije uvek mogla da razume i zato je otišla na drugu stranu. Ali, nije skinula sa lica osmeh, njegovo najubojitije oružje i on je ušao u centar Amorovog kruga, u osvajanje ženskih srdaca. Francuski đak, pesnik, signalista mlađi od svog detinjstva, gde će drugo nego u “Studenjak”. Tog dana pala je Marija iz Rogatice. Brojala je njegove sklekove. Da li je pala na sklekove, na šarm, ili na stihove, ne zna se. Tek... ušla je u njegovo ogromno domaće ogledalo, okačeno preko puta kreveta za vođenje ljubavi. Matori perverznjak, rekao bi neko, ali nije uvek onako kako neko drugi misli i kaže. Šermetr je svuda tražio umetnost. Eksperimentisao je na sve moguće načine. Čak i u seksu. Wemu pripisuju seksi punjenje i pražnjenje pomoću elektroda. A i lično od njega sam čuo jednom prilikom kada mu je iz štampe izašla knjiga poezije “Mesečina u tetrapaku”. Naime, iako nije bio vičan alkoholu, tada se bio opustio malo više, pa je biciklom uleteo pravo u “Prešernovu klet”. Tada mi je ispričao neverovatnu sagu o njegovim “seksitivima”, kako je on voleo da kaže za svoje domaće izlete u nedovršeno. Šta je tu nedovršeno, nisam ukapirao čak i kad mi je podrobno bio objasnio kako svojoj partnerki u dupe stavi anodu, a sebi katodu, ili obratno, a onda pod slabim naponom strujnog kola drhte u raskošnom ogledalu dva suprotna pola, dva naga tela mahnito i neujednačeno do nedovršenog svršetka... A kada sam o tim njegovim elektro-avanturama skoro pričao Puriši Đorđeviću koji ga je dobro poznavao, samo je odmahnuo rukom i slatko se nasmejao blaženoj pesničkoj prostodušnosti. Ali smo se složili u jednom, a to je da je gospodin LJubiša Jocić svojom pojavom preskočio čitav jedan vek. Ima ga, i kada ga nema. Međutim, nema one jeseni sa natučenom “francuskinjom” ispod strehe i nema one Preverove kiše iz Bresta. Izostala je paklena igra nemuštih dirki. Treba se zaigrati, govorio je LJubiša, treba shvatiti ljude kao igračke, biti i sam igračka i život postaje sadržajniji, uigraniji, lepši. Nažalost, nije uvek tako. Život je jedna opasna udaraljka koja može tako strahovito da te klepi pravo u glavu, da te baci u stranu u mračni ugao vremena i da te tako ostavi da ćutiš, da dreždiš. I da se nadaš. Znao je to LJubiša. Znao je čak i onda kada je od Udruženja književnika, čiji je bio dugogodišnji član, zahtevao da mu isplate novac za venac koji mu je inače sledovao, ali je morao prvo da se upokoji. Poslednji put sam ga sreo kada se vraćao sa treninga, kada je bio dobio neki pojas iz karatea. Diplomu o položenom životnom ispitu. Bio je nasmejan i vedar, kao i uvek. - Imam lep šal. Hteo sam da ga menjam za šal Dušana Matića – rekao je u šali. Ali... Nedugo potom otišao je na onu stranu. Otišao je u njegovu beskrajno plavu “mesečinu u tetrapaku”. Zauvek.