Šta je dilema?

Do ruku mi je došlo nekoliko rečenica pesnika Dragoljuba Jeknića, koji u dvadesetak redaka, rezimira šta se sve Srbima događalo, kroz vekove: „Oduvijek smo ga na tanak led navlačili, drali mu kožu s leđa, sjekli ga srpom u polju, gađali marzerima u glavu, u dušu, u plot rebara, udarali maljem u teme, odvaljivali uši, fikarili noseve, nabadali na nož, na koplje, na sablju dimiskiju, na lipov kolac, na ražanj vola, strmoglavili niz urvine, bacali u jame... spaljivali u ciglanama, opanjkavali ga na Istoku i Zapadu... uziđivali lobanje u kule, zbijali sprdnju s njegovim pismom, gdje god smo stigli rušili mu crkve i manastire, grobna znamenja i svakojake istorijske putokaze, u krv mu, u svijest samu, kao otrov najcrnji, ubrizgavali fraze o bratstvu i jedinstvu... davali mu pogrešne lijekove i injekcije, sakatili gde god smo stigli, sabijali ga u pivsku bocu, oduvijek smo, ali se svaki put nekako izvuče taj ogavni, prevejani, bez nade, bez budućnosti, šizmatički, tvrdovrati, skitski, sijamski, necivilizirani neeuropski... srpski narod'” Ovo sam pomenuo u jednoj od moje tri knjige o Kosovu, koje niko neće da objavi, ne zato što sam ih ja napisao (već imam objavljenih šest, ali pre dve decenije), već zato što naši, danas to neće jer je to nešto, unapred sumnjivo, opasno i nije, sigurno po meri EU istine. Nemam nade da će se u Srbiji nešto, i u tom pogledu uskoro promeniti, da će se i o njoj nešto lepo reći, a još mi je daleka nada da će se Srbi, bar jednom složiti i oni sami nešto lepo reći o sebi. Kada slušam i čitam, koliko je svađa duboko podeljene Srbije, ne narodski već partijski, dođe mi, da im viknem: Složite se već jednom bar oko Kosova i Metohije, oko toga šta je sada važnije, narod, Kosmet, teritorija ili Evropska unija! Jer na Kosmetu se ne stavlja tačka oko deobe Srbije. Nekada tome i sami kumujemo kad se zahvaljujemo „Evropskoj Vojvodini”, što nam je poklonila glasove, nesvesni da će Halimi imati slogan „Evropska Preševska dolina”, a Bošnjaci, ako ne sada onda narednih godina, „Evropski Sandžak”. Ja sam za to da pomenute slogane potpuno izbrišemo iz svesti i sa bilborda, i jasno stavimo do znanja, da bez Kosova u Evropu, zasada ne možemo. Ionako ćemo na voz do EU čekati još dugo. I, tako, mi postajemo ne samo nepismeni već i ljudi bez karaktera kada ne vidimo kakvu nam to velikodušnost nudi stara Evropa. Eto, ponudila nam je za teritoriju stipendije za studente. Nude nam vize, doduše selektivno. Odgovor je i u našoj srpskoj želji da stalno dokazujemo Evropi i svetu kakve smo mi to demokrate. Albanci su dobili naklonost Zapada, jer su stalno govorili: mi ćemo ratovati, zapalićemo Balkan. Nas se više niko ne plaši. Ja se grozim ratova, jer sam video onaj iz devedesetih, a i onaj iz 1999. Ali, mislim da se mnogo grešilo što se nije ukazivalo na to da će se ratovati, ako treba. Što smo popustljiviji, oni su sve gori. Evropa jeste perspektiva, ali mi ovakvi kakvi smo, sami, nemamo nikakvu perspektivu. Završiću sećanjem na Uredbu prvog administratora na Kosmetu Kušnera, o zaštiti pasa lutalica, iz juna 1999. kada su nas proterivali, ubijali. Toliko smo mu kao ljudi značili tada, a toliko mu značimo i sada. Zejnel Zejneli, novinar „Politike”