Šta je Beba znao 12. marta?

Iako je uspeo da temu o kojoj je u proteklih pet godina sve rečeno obradi na jedan nov i drugačiji način i napravi odličan dokumentarac; iako je njegov film “Atentat, medijska pozadina” na RTS-u gledao svaki drugi Srbin, Filip Švarm baš i nije srećan. Jer, izrečeno u njegovom filmu na Javnom servisu Srbije podstaklo je savesnog građanina Aleksandra Tijanića da podnese Specijalnom tužilaštvu, Republičkom javnom tužilaštvu i MUP-u Srbije “zahtev za hitan postupak po službenoj dužnosti” protiv Vladimira - Bebe Popovića, bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade RS, i NN ministara. I to zbog neprijavljivanja pripremanja i nesprečavanja krivičnog dela organizovanja ubistva, višestrukih pokušaja ubistva i ubistva dr Zorana Đinđića. A da svojim filmom dokaže nešto o čemu govori godinama Aleksandar Tijanić, koji platu prima kao generalni direktor Javnog servisa, očigledno nije bila namera Filipa Švarma, koji platu prima u nedeljniku čiji je vlasnik Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić. Jer, ni u srpskoj javnosti u kojoj se svakakva čuda dešavaju niko nije mogao da predvidi da će Tijanićevu tezu braniti reči Vladana Batića, a da će krunski svedoci biti Aleksandar Mandić i Dejan Mijač, prema rečima direktora RTS-a njegovi “srdačni neprijatelji” – koji su dali ostavke u Upravnom odboru RTS-a baš zbog Tijanićevog postavljanja na čelo ove kuće. A da će iskrenim iščuđavanjem Tijanićevu prijavu podupirati i novinari Nebojša Spaić, s kojim bi direktor RTS-a možda mogao da se složi jedino oko izbora hrane i Antonela Riha, s kojom verovatno ne bi našao zajednički minimum ni oko toga. A građanin Tijanić je sada zatražio od države da ispita otkud je Vladimir - Beba Popović samo nekoliko sati nakon što je ubijen Zoran Đinđić mogao da u RTS donese apsolutno tačan spisak ubica, njihove fotografije i nadimke. To su u filmu ispričali Mandić i Mijač. Dok, na primer, svedoče oni, ministar pravde Batić nije ništa znao o tome. A Antonela Riha i Nebojša Spaić se logično pitaju: kad su sve to odmah posle atentata znali – zašto onda nisu sprečili ubistvo Đinđića? I još, logika bi naložila i ovo pitanje: otkud Vladimir – Beba Popović koji je bio samo šef Biroa za komunikacije, iako je premijer Đinđić nekoliko meseci ranije objavio njegovu smenu i niko ga nije video na posle dužeg vremena, odjednom postaje ključni čovek nakon ubistva Zorana Đinđića? Po kojoj funkciji, po kom osnovu je tom čoveku pripala takva uloga? U knjizi “Oni su jači od nas” bivšeg funkcionera policije Miodraga Vukovića i novinara Vojislava Tufegdžića neimenovani visoki funkcioner BIA je na ovu temu rekao: “Od trenutka ubistva Đinđića bitan čovek postaje Vladimir Popović. Kada sam upoznao političare koji su sedeli u Vladi Srbije, shvatio sam da je Popović od svih njih bio odlučniji i sposobniji. Sviđalo se to nekome ili ne. On je bio takav i nesporno je voleo Đinđića. On je bio neko ko se 12. marta našao u Vladi Srbije i bio je u narednom periodu ‘komandant’ svih događaja, dok je s druge strane trajao sukob da li će premijer biti Nebojša Čović ili Zoran Živković. Na vanredni savet za Nacionalnu bezbednost, 12. marta po podne, Beba je doneo saopštenje i fotografije” (koje su se našle na poternici istog dana – prim.red.). Dakle, nisu sada Mandić i Mijač nehotično otkrili veliku tajnu, slična pitanja su se i ranije nametala, pa pitamo Aleksandra Tijanića zašto baš sada zahteva istragu, zar mu je kao natprosečno obaveštenom građaninu trebala izjava Mandića da bi podneo zahtev za otvaranje istrage? “Jeste, čekao sam na izjavu Mandića. Svi smo čekali na izjavu Mandića. Jer, istraga i suđenje su završeni, zna se ko je organizovao ubistvo premijera, zna se ko je pucao. Ali, šta ćemo sa drugim delom krivice? Šta ćemo sa onima koji su trebali da drže štit ali su ga sklonili? U ovom filmu odreda su govorili ljudi koji su priznati u profesiji i koji su odreda bili navijači ili prijatelji Zorana Đinđića. I oni su pričajući priču, ne govoreći namenski, otkrili da je Beba došao sa spiskom ubica Zorana Đinđića nekoliko sati posle atentata? Oni su to otkrili pred tri i po miliona gledalaca. I više niko nema pravo da ćuti! Gotovo je! Mora da se progovori o tome. Otkud je taj čovek to znao”, kaže Tijanić. Na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića pred Specijalnim sudom 13. aprila 2005. advokat Božo Prelević je pitao svedoka Vladimira-Bebu Popovića da li je učestvovao u objavljivanju fotografija optuženih za ubistvo premijera i od koga je dobio te fotografije. “Koje fotografije, budite precizni?”, pitao je Popović. A kada je utvrdio da advokat Prelević misli na poternicu, Popović mu je, pod zakletvom, odgovorio da je tehnički učestvovao. “Biro je to distribuirao medijima, a to smo dobili od Ministarstva unutrašnjih poslova. Oni su to, čak sami na svom kompjuteru prelomili, a nama, dali jer, kako se sećate, to su fotografije koje oni imaju i podaci, lični podaci, tih ljudi koje takođe ima policija.” Popović ovom prilikom nije pitan kada je dobio te podatke od policije. Dakle, da bude jasnije, svedočenja Mandića i Mijača govore da o fotografijama i imenima koje je Beba Popović u kesi dostavio RTS-u 12. marta uveče dok pred Specijalnim sudom Beba Popović govori o poternici koju su mediji dobili 13. ujutro. Ona je, dakle sklapana u noći između 12. i 13. marta i to je policija radila prvi put. Prema svedočenju Mileta Novakovića, bivšeg pomoćnika načelnika Uprave kriminalističke policije, objavljenog u knjizi “Oni su jači od nas”, sklapanje poternice bio je najvažniji momenat. “Poternica je mnogo važan detalj. Iznenadio sam se kada sam video da se priprema, jer to nikada nismo radili. Nikada policija ne izlazi u javnost tako sa svojim saznanjima.” Novaković zatim kaže da je “sve to rađeno u jurnjavi, daj nek' izađe u medije pa ćemo videti”. “To veče (misli na 12. mart – prim. n.) skupile su se fotografije. Prva poternica je svakodnevno dopunjavana. Kada samo saznali za Đuru – udri Đuru na poternicu.” Novaković u knjizi svedoči da se niko na poternici nije našao slučajno. “Jedino se potkrala greška kada smo na osnovu nekih priča u brzini objavili kroki čoveka sa naočarima, muzičara koji je posle i privođen. Vrlo brzo se ispostavilo da smo pogrešili zbog spleta nekih čudnih okolnosti.” On jasno govori o tome ko je sastavljao poternicu. “Vladimir-Beba Popović je insistirao da se poternica sastavi i da bude objavljena. To je njegova odluka. Ali, poternicu je sastavio SUP Beograd. Seli su Nenad Milić, Milan Obradović, svi mi, sakupili podatke i fotografije. U UBPOK-u smo ih imali najviše jer smo ih radili, dali smo im ceo materijal, a onda je samo na prvo mesto dodat Legija”, objasnio je Mile Novaković. U intervjuu listu “Danas” advokat Srđa Popović tvrdi da je spisak ubica mogao da bude napravljen odmah nakon ubistva jer je u noći između 11. i 12. marta u Beograd iz Slovačke sa razgovora sa svedokom saradnikom Qubišom Buhom Čumetom došao specijalni tužilac Jovan Prijić. I posle njegovog povratka, prema rečima Srđe Popovića, spisak je mogao postojati. Šta je tu zanimljivo? Prijić je po povratku iz Slovačke 12. marta odmah podneo ostavku a baš njegov povratak iz Slovačke sa sve podacima dobijenim od “pokajnika” Čumeta je razlog što je ubijen premijer. Tako je, bar u intervjuu NIN-u marta 2003. rekao tada tek postavljeni premijer Zoran Živković. “Nije to nešto što se znalo mesecima ili godinama, pa se čekalo, pa je povod ubistvo premijera. Obrnuto, to da se došlo do takvog iskaza je povod za ubistvo premijera”, rekao je tada Živković. Ali, zašto onda ništa nije učinjeno tog jutra, 12. marta? Da li se išta tada moglo učiniti ili je zaista već bilo kasno? Navodno su tada već svi članovi tog kriminalnog klana bili u skrovištima tj. “štekovima”. Siguran nije bio jedino predsednik vlade. Niko nakon što je ubijen najznačajniji čovek države, u tom trenutku nije podneo ostavku. Mnoga pitanja ostaju nerazjašnjena. Pa se o tome kako je sastavljana poternica govori tek nakon pet godina. I mi, sasvim slučajno, pet godina docnije saznajemo kakvu su ulogu imali potpredsednici vlade i ministri nakon ubistva predsednika te vlade, pet godina kasnije saznajemo da se ministar pravde čudi ko su ljudi za koje bivši niži službenik vlade tog trenutka zna da su ubice. Inače, u pomenutom intervjuu listu “Danas” Srđa Popović kaže da je ova Tijanićeva prijava zapravo odgovor na emisiju “Insajder” koja se bavila političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića. “Moralo se nešto kazati da bi se umanjila šteta.” A ta emisija “Insajder” u kojoj je govorio Srđa Popović, kao i emisija “Latinica” na Hrvatskoj televiziji dve nedelje ranije, u kojoj su govorili Beba Popović i Miloš Vasić, novinar “Vremena”, potpuno su na tragu ideje da “svaka istraga o ubistvu Zorana Đinđića koja ne vodi do Vojislava Koštunice, nije prava istraga”. To je kao reakciju na Tijanićev zahtev ponovio i Vladimir-Beba Popović rekavši da je ovo još jedna potvrda da iza ubistva Zorana Đinđića stoji kabinet Vojislava Koštunice i vojnoobaveštajna služba. I ako je Srđa Popović u pravu, ako je ova emisija Tijanićev odgovor, onda je direktor RTS-a to izveo na doista genijalan način. Koristeći ljude koji bi se svakako prirodno našli u takvom “Insajderu” i “Latinici”, odgovorio je na ono što je rečeno u ovim emisijama. Ili, skroz personalizovano, koristeći novinara koji u “Vremenu” piše na hrvatskom, on je odgovorio novinaru koji u “Vremenu” piše na srpskom, ali zato na HRT-u govori na hrvatskom jeziku i plus dvojici Popovića, od kojih je jedan vlasnik “Vremena”. Inače, sam Srđa Popović nije propustio da se u listu “Danas” požali na novinara “Vremena” i autora filma za koga je rekao da se “nada da je gospodin Filip Švarm, autor dokumentarca, dobronameran ali u ovom slučaju krajnje nesavestan i površan jer se nije javio čak ni Vladimiru Popoviću da ga pita odakle je on to znao, jer bi to bilo normalno.” Aleksandra Tijanića, međutim, mi pitamo da li je u filmu Filipa Švarma i Radoslava Ćebića učestvovao samo kao sagovornik ili i kao generalni direktor televizije za koju je film napravljen. Da li je učestvovao u pravljenju ili naposletku i u montaži filma? “Ne. U njemu sam učestvovao isključivo kao sagovornik. Film sam pogledao dan pred prikazivanje i to na poziv urednika Informativnog programa Nenada Stefanovića. Tu je bio i Švarm. Na kraju sam rekao svoje mišljenje da je film dobar uz sugestiju da mi se čini da je deo o Bojani Lekić predugačak i da bi ga možda trebalo skratiti. Ne znam da li je ta sugestija usvojena jer mi se i kada sam gledao film na RTS-u, taj deo ponovo učinio dug. Naravno da autor nije morao da uvaži tu moju sugestiju, kao što je mogao da, na primer, potpuno iseče Mandića. Ali, nije, i tako je učinio veliku uslugu pravdi. Trag se, dakle, napravio sam od sebe, Srbija ga je videla i sad se više ne može sakriti”, kaže generalni direktor Javnog nacionalnog servisa. Sa jakom medijskom artiljerijom Aleksandar Tijanić je, dakle, predao zahtev nadležnim organima. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević, bar zbog toga, neće moći da se opredeli za ćutanje. Izvod iz transkripta dokumentarnog filma “Atentat, medijska pozadina” autora Filipa Švarma i Radoslava Ćebića, emitovanog na Prvom programu RTS-a, 12. marta 2008. godine Aleksandar Mandić, potpredsednik Upravnog odbora RTS-a 2001 – 2004: – U pola sedam me zove ponovo Biljana i kaže: Molim vas, dođite odmah, hitno! Ja opet u vladu. I sad, to je, to... to mi se urezalo, na jednom stolu... opet Beba, i na jednom stolu stoje slike raznih formata, neke kolor, neke malo veće, neke malo... neke crno-bele, slike ovako složene i na posebnim papirima imena i prezimena i po nekoliko reči. Na nekim slikama, čak, ima napisano ime i prezime pozadi, a na nekima nema nego je na papiru. I ti vidiš to, onako, kao improvizovana jedna slikovnica, jedno 20 fotografija, stoje na tom stolu i oni kažu: Evo, ovo su ubice! Ovo su ubice! Ovo je banda. Ovi su ga ubili! Znaš šta, kaže, odnesite ovo u RTS i u Dnevniku to odmah objavite! U RTS-u u isto vreme priprema se specijalna emisija. Bojana Lekić daje poslednja uputstva voditeljki Dragani Vasiljević. Dragana Vasiljević, urednica u Informativnom programu RTS-a 2001 – 2004: – Bojana mi je rekla, sve je u redu, kao, samo se ti opusti, kao, mi smo pozvali te i te učesnike.. ne znam.. Dragoljuba Mićunovića, zatim Zorana Živkovića, Dušana Mihajlovića, Nebojšu Čovića i Vladana Batića. Ako želi da se fotografije iz vlade pojave u Drugom dnevniku RTS-a, Aleksandar Mandić ne sme da izgubi ni minut vremena. Aleksandar Mandić: – I stavim ja sad te slike u kesu i te... imena i te papire, dođem tu, isto prostrem na sto. Sedam i petnaest, već, ... Dnevnik, gotovo! Dragana Vasiljević: – Ja znam da sam ga tada upitala: Pa odakle ti to? Jer na tom papiru nije bio pečat vlade, nije pisala nikakva identifikacija koji je izvor informisanja. On kaže, dobio sam upravo iz vlade; kaže, to treba da se plasira u drugi televizijski Dnevnik i u tu specijalnu emisiju. Dejan Mijač, predsednik Upravnog odbora RTS 2001 - 2004: - On je rekao: Ovo je ekskluziva. Mi imamo jedini ovu vest. Članovi Upravnog odbora, urednici i njihovi gosti u kancelariji generalnog direktora zapanjeni su sadržajem Mandićeve kese. Aleksandar Mandić: – I sad gledamo, svi su tu, ustanu, svi gledamo te slike. Onako, je li, zapanjujuća stvar! Dejan Mijač: – Batić, onako, razrogačio oči. On je bio u to vreme ministar pravde. I gleda one slike zabezeknuto. Ja ga pitam – Batiću, je l' ovo pohapšeno sve? On kaže: Pa kakvi pohapšeno! Ko je ovo? Šta je ovo, znači, itd? Dragana Vasiljević: – Baš je Batić posebno reagovao, rekavši, pa pobogu šta će ovo? Zašto, kaže, to puštate? Zašto to emitujete? A Dnevnik samo što nije počeo. Nema vremena da se fotografije osumnjičenih skeniraju, pa se na brzinu organizuje njihovo snimanje studijskom kamerom. A onda nastaje problem. Aleksandar Mandić: – I sad, poređamo mi ta lica, i pošto su mi se izmešali, izmešala mi se imena. Sad sam ja zvao ponovo vladu, pa su oni meni po opisu govorili ko je koji. Bebo, ko je ovaj? Kako se ovaj... ovaj s brkovima, ovaj sa zaliscima, ovaj sa naočarima... ne znam..? I onda smo ponovo složili ta imena i tako smo ih složili u studiju. Nismo imali vremena ništa da pravimo, nikakve slajdove, da to skeniramo. Ne, ne. Kamera je išla od jednog do drugog, prikazivala naizmenično te slike i spiker je čitao imena. I naravno, mislim da smo i pobrkali, jedno dva, tri imena smo ipak uspeli da pobrkamo u tom prvom objavljivanju. Ipak, brzina kojom je vlast saopštila imena osumnjičenih za ubistvo premijera Zorana Đinđića izaziva opšte iznenađenje. Nebojša Spaić, glavni urednik Radija „Beograd 202” 2001 – 2003: – Pa kad su sve ovo znali, kad su ovako brzo objavili ovu poternicu, što ih nisu zaustavili pre nego što su ubili Đinđića?! Antonela Riha, urednica Informativnog programa Radija B92 2002 – 2004: – Znate, tu ja već osećam neku vrstu besa. Kako je moguće da postoje ljudi koji su identifikovani kao kriminalci, kao vođe nekakvih klanova, pripadnici nekakvih klanova, koji se bave... ne znam... preprodajom droge, trgovinom ovim ili onim i da mi onda na dan ubistva premijera dobijamo te iste slike, da su oni osumnjičeni ili već optuženi za njegovo ubistvo? Mislim, to je, to je, to je – strašno! Svedočenje, pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, 13. aprila 2005. Božo Prelević: - Da li ste vi učestvovali u objavljivanju onih fotografija onog dana nakon ubistva i da li ste to dobili od nekog, odnosno da li ste učestvovali i da li ste vi objavili te fotografije u medijima, mislim na Biro za komunikacije? Vladimir Popović: - Koje fotografije, budite precizni? Božo Prelević: - One sa optužnice? Vladimir Popović: - Poternicu? Božo Prelević: - Jeste. Vladimir Popović: - Znači, poternicu celu, to je fotografija i tekst? Božo Prelević: - Jeste. Vladimir Popović: - Tehnički, da. Biro je to distribuirao medijima, a to smo dobili od Ministarstva unutrašnjih poslova. Oni su to čak sami na svom kompjuteru prelomili, a nama dali jer, ako se sećate, to su fotografije koje oni imaju i podaci, lični podaci tih ljudi koje takođe ima policija.