A sve zbog jedne majice

Srbija je dočekala šampiona. Milorada Čavića, najboljeg srpskog plivača i najboljeg evropskog sprintera u leptir-stilu. Od nedavno završnog Evropskog prvenstva u Ajndhovenu on je i evropski rekorder na pedeset metara. Na sto metara nije dobio priliku da juri rekord. Organizatorima Holanđanima nije se dopala majica koju je Čavić nosio dok je svirala himna “Bože pravde”. Za njihov ukus, mnogo je politike bilo u ćiriličkom natpisu “Kosovo je Srbija”. Iako je verovatno većina prisutnih Evropljana pomislila da se radi o nekom istočnoevropskom proizvođaču sportske opreme, organizatori su uložili žalbu evropskoj plivačkoj federaciji, a ova je Čavića suspendovala do kraja takmičenja. Rekao je Čavić da je bio svestan eventualnih posledica, ali da je imao potrebu da pruži podršku svom narodu. Baš zato je i natpis bio na ćirilici, jer je bio upućen ljudima u Srbiji. Tako se Čavić u Srbiju vratio sa “samo” jednom medaljom, ali kao daleko veći heroj nego da je sa sobom doneo još koje zlato više. Danima se ne skida sa naslovnih strana. Iako se Milorad na vreme ogradio da se radi o njegovom individualnom činu, dobio je najzvučnije moguće advokate: predsednika države, premijera i predsednike svih važnijih političkih stranaka koje bi na narednim izborima da uđu u parlament. Svi su ga podržali na svoj način, i iskoristili priliku da još jednom puste u etar poneku od svojih prepoznatljivih rečenica, koje uglavnom imaju najmanje veze sa sportom. Pitanje je da li bi ovaj fenomenalan sportski uspeh i zlatna medalja bili ispraćeni kako zaslužuju da nije bilo te čuvene majice. Petar Popović, trener Milorada Čavića, kaže nam da “ako se realno pogleda, sigurno da se o zlatu iz Ajndhovena sigurno ne bi toliko pričalo da nije bilo suspenzije”. “Ovo je najvažnije: Milorad je sportista i šampion, i na osnovu toga mu treba ukazati svako potrebno poštovanje i privilegije. Nije on želeo da prenosi nikakve političke poruke. Da je Kosovo u Srbiji za nas je geografska poruka, kao što je za Holanđane da je Ajndhoven u Holandiji. Svakako da mu je sada porasla medijska popularnost. Nama je izuzetno drago zbog toga, što su nas svi podržali. Drago nam je što su nas podržali i političari. I što se na ovaj način pokazalo jedinstvo”, kaže Popović. Tako je sada Čavić postao jedan od najpopularnijih sportista u našoj zemlji. Prilikom posete košarkaškoj utakmici “Partizana” dobio je veći aplauz nego košarkaši. Popović će nam reći i da je bez obzira što je Čavić plivač “Partizana”, i navijač tog kluba, dobio podršku i od navijača “Zvezde”. Dobija on podršku i od “svih ljubitelja sporta” koji nikad u životu nisu prisustvovali nekoj plivačkoj trci, ili plivačkom mitingu. “Naše turnire za sada prate samo rođaci i prijatelji takmičara. Baš su retki ljudi koji dolaze isključivo zato što vole da gledaju plivanje. Takva je situacija, nismo medijski atraktivni”, kaže Popović. On će se složiti da će pravi efekti porasta Čavićeve popularnosti moći de se vide tek kada se na nekom plivačkom takmičenju skupi veći broj navijača, a to posle dovodi do većeg interesa medija i sponzora, što otvara mogućnost organizacije značajnijih takmičenja i eventualno dovođenje svetski poznatijih plivača u našu zemlju. Baš kao što je bilo sa tenisom; došli su rezultati, i ubrzo je napunjena čak i “Arena”. Iako je plivanje jedan od najpopularnijih svetskih sportova, plivači u Srbiji dele sudbinu svih takozvanih malih sportova, koji kod nas zadržavaju takav status bez obzira na broj šampiona i medalja koje donose ovoj zemlji. Tu su veslači, karatisti i drugi borci, a najupečatljiviji primer su svakako strelci. Decenijama unazad streljaštvo je jedini sport koji garantuje medalje na Olimpijskim igrama. Osvajali su medalje čak i one kobne ’92. godine u Barseloni, kada su se naši sportisti takmičili kao nezavisni olimpijci. A među njima svakako najsvetliji primer je Jasna Šekarić, rekorderka po broju osvojenih medalja, i jedna od retkih sportistkinja koja je osvajala medalje na pet olimpijskih igara. Ako i u Pekingu uzme medalju, postaće jedinstvena. Jasna Šekarić nije sedela na predsedničkim i premijerskim kanabeima, a na prošlim Olimpijskim igrama zaobiđena je od navijačkog tima naše reprezentacije, koji su činili poznati glumci i pevači. A samo su ona i vaterpolisti osvojili medalje na tim igrama. Srećko Pejović, nekadašnji naš reprezentativac u streljaštvu, a danas stručni saradnik u savezu i direktor streljačkog dela Univerzijade, kaže nam da je streljaštvo izuzetno masovan sport. Svetska federacija ima 160 članica, i oko četrdeset miliona takmičara. “I kod nas je streljaštvo veoma masovno. Ali i pored toga, mediji nas ne prate dovoljno. Posle velikog takmičenja sa kog se vratimo s medaljama, u narednih šest meseci raste broj mladih koji počinju da se bave ovim sportom. Ali, posle kratkog vremena sve splasne. U streljaštvu se planiraju promene kako bi sport bio atraktivniji za televizijsko prikazivanje.” S većim prostorom u medijima, ponovo dolazimo do sponzora i značajnijih takmičenja. I tada se ponovo vraćamo do onih koji bi da se okoriste o uspehe velikih sportista. Na sreću, prošlo je vreme kada su sportisti morali da šuruju sa političarima, radi dobijanja povoljnih uslova za pripreme i takmičenje. To je pokazao i Milorad Čavić, svojim držanjem po povratku iz Holandije. Uspeo je da amortizuje napore političara da na njemu osvoje koji politički poen. Ili, kao Novak Đoković koji je proslavu osvajanja Australijan opena pomerio na dan ćutnje pred predsedničke izbore. I svim kandidatima i njihovim kolegama pokazao da kad kažu da je “sport za sportiste, a politika za političare”, to treba i da misle. SPORT I POLITIKA Preplivavanje globalizma Nisam imao nerava da proveravam kako je Čavićevo emitovanje pozitivne energije po Srbiji odjeknulo kod onog dela srpske publike koja smatra da je slika Adema Jašarija autonomni estetski predmet koji je omalan sasvim bezinteresno, tj. bez zadnje namere. Ipak, čak i kod onog intelektualno poštenijeg dela srpskog res publikuma, možda će se javiti neka rezerva u pogledu Čavićevog postupka. U smislu: ne treba mešati sport i politiku. Ta ideja proizlazi iz mita o Olimpijskim igrama, u kome se ukrštaju kubertenovska pomirljivost (važno je učestvovati, manje važno pobediti) i olimpijski pacifizam po kome neprijatelji, u vreme Igara, nisu neprijatelji. Ako izuzmemo Hitlerovu politizaciju Igara iz 1936. godine (koje niko nije bojkotovao), tek je u hladnom ratu olimpijski plamen prilično zahladneo: prvi bojkoti su počeli 1956. u Melburnu, (izraelska invazija na Egipat, sovjetski upad u Budimpeštu), nastavilo se sa terorističkim napadom Crnog septembra na izraelski olimpijski tim (Minhen 1972), dok je finale bilo u Moskvi 1980. godine. Tada je Igre bojkotovalo 66 zemalja (including SAD, Zapadnu Nemačku i Kanadu, tako govori Wikipedia) zbog tadašnjeg sovjetskog angažovanja u Avganistanu. Četiri godine kasnije, Los Anđeles nisu posetili sportisti SSSR-a i još 14 zemalja. U posthladnoratovskoj atmosferi, olimpijskim borilištima kao da ponovo teče med i mleko. Ovako to govori Wikipedia: Igre u Barseloni (1992) bile su interesantne zbog ponovnog uključivanja nekoliko malih evropskih zemalja nekada inkorporiranih u SSSR, kao i zbog američkog košarkaškog Dream Team-a. O tome da je jedna zemlja, ova u kojoj živimo, bila isključena sa tih Igara nema ni jedne reči. Šutnja je znakovita, kako bi to rekli naši zapadni susedi. Politizacija sporta nije samo posledica preobražaja neprijatelja u zver, već i rezultat ekonomskih transformacija. Pogledajmo Ligu šampiona, tu superdosadnu tvorevinu nastalu na temeljima tzv. Bosmanovog zakona. Taj zakon, koji nosi ime po minornom belgijskom fudbaleru Žan-Marku Bosmanu, preneo je slobodu kretanja robe, ljudi i kapitala u sferu fudbala, pa su tako nacionalna porekla EU fudbalera izbrisana. Svi su dobili status domaćih fudbalera u bilo kojoj EU zemlji. Drugim rečima, fudbalski klubovi su tim zakonom pretvoreni u obična preduzeća, pa je negde od tog vremena postalo razumljivo praviti rang-listu klubova na osnovu obrta sredstava, odnosno profita koji ostvaruju, a ne na osnovu rezultata. Samo je pitanje dana kada će to biti jedini način ne samo ekonomskog, već i simboličkog vrednovanja klubova. Već sada je na sajtu Mančestera lakše saznati kako ovo preduzeće posluje, nego koliko je ovaj klub puta bio prvak Evrope. Od svog nastanka Liga šampiona zapravo ilustruje transformaciju Evrope nacija u Evropu kompanija. Već kada smo kod Mančestera, tog fancdž kluba koji je verovatno najviše profitirao od transformacije kluba u preduzeće, pomenimo i lamentiranje neposrednih proizvođača nad sve slabijom podrškom sa tribina Old Traforda. To je i razumljivo: usta puna hot-dogova, sendviča i hamburgera ne mogu da pevaju navijačke pesme. A navijači su sve deblji, jer su sve manje navijači, a sve više potrošači brendova. Političke konsekvence ove transformacije su jasne: tamo gde je nekada bila, recimo, „Crvena zvezda”, jedan visokoorganizovani klub, sada je sirovinska baza dece od kojih mnoga jedva čekaju da postanu fudbaleri negde na Zapadu. A oko njih su ostali navijači koji nemaju više za koga da navijaju, već samo protiv koga da divljaju. Kada se sve to zna, Čavićev postupak postaje još više simpatičan. Za razliku od netalentovanih umetnika koji osim političkih kalkulacija i nemaju šta drugo da ponude svetu, samo vrhunski sportista može biti politički aktivan. Naime, kamere samo njega vide. I samo tada, na tom najvišem nivou, može se ponovo uspostaviti nužna veza između sportiste i njegovih navijača, bez koje sport prestaje biti sport, a postaje samo još jedan oblik globalne ekonomije. Slobodan Vladušić Novak Đoković Podržavam svoju zemlju Nisu se samo Holanđani protivili paroli „Kosovo je Srbija”. Probleme zbog istog natpisa imao je i Neš Petrović, student „Osidenta”, koledža u Kaliforniji. Nije mu dozvoljeno da unese transparent na žensko finale teniskog turnira u Indijan Velsu. Student je posle ovog incidenta izjavio za “Wujork tajms” da je „mislio kako je u Americi dozvoljena sloboda govora”. Posle Petrovića, na udaru novinara našli su se i osvajači turnira, naši Novak Đoković i Ana Ivanović. Konstatovano je da se danas ne može izbeći politika kada su u pitanju srpski sportisti. Đoković, inače poznat po umerenim izjavama i snalažljivosti u svim situacijama u koje ga novinari smeste, rekao je: „Očigledno je ovo vrlo osetljivo pitanje za razgovor u ovom trenutku.” Podsećajući na slučaj Milorada Čavića, Đokovića su upitali da prokomentariše svoje učešće na velikom mitingu u Beogradu, povodom nezakonitog proglašenja nezavisnosti Kosova. „Bio sam veoma pogođen. Na taj način želeo sam da podržim svoju zemlju. Trudim se da se ne uključujem u politiku. Govorio sam tada zato što sam se osećao vrlo loše i jer sam bio veoma razočaran zbog svega što se događa. Oni koji znaju moje poreklo, znaju o čemu pričam. Moj otac i ostali članovi porodice rođeni su na Kosovu na kojem su i živeli 30 godina. Mnogo puta sam bio tamo, to je bio još jedan razlog da pokušam da podržim svoju zemlju.” Gorčin Stojanović, reditelj „Bolje mu je da pliva” Mene ovo podseća na ono vreme ideologizovane Jugoslavije, kada je neko nekom govorio kako da misli. Prvo smo imali sliku Tita, koju smo zamenili slikom Svetog Save, a izgleda da ćemo sada tu sliku zemeniti mapom Kosova. Pitanje Kosova uopšte nije tako jednostavno. Što bi rekao Yon Ford, poruke se šalju poštom. Zato postoje političari, da prenose neke poruke. Čini mi se da je Novak Đoković na Indijan Velsu, kada nije dozvoljen transparent sa natpisom „Kosovo je Srbija” to izveo mnogo elegantnije. Rekao je da nije sve tako pozitivno, a da će ga oni koje to interesuje razumeti, i oni su ga razumeli. Mislim da je za Čavića bolje da pliva, u čemu je odličan, a ne da šalje poruke zbog kojih može da bude kažnjen. Radomir Antić, fudbalski trener Prava reakcija Mislim da je Čavićev postupak prirodna reakcija, da je iskazao ono što svi mi osećamo. Mislim da je reagovao na pravi način. U svakom slučaju, ne bih rekao da se on na ovaj način bavio politikom. Niko se nije zapitao zašto nije bilo naše zastave prilikom ceremonije dodele medalja, nego je njegova majica izašla kao problem u prvi plan. Čini mi se da su organizatori kudikamo napravili veći propust od Čavića. Bane Trifunović, glumac Isplivaće Mnogo bi mi se više dopalo da je osvojio još dve medalje za koje nije mogao da se takmiči zbog tog postupka. Ne mislim da je bio sasvim svestan šta je učinio. I plivačka organizacija veoma glupo isprovocirana, napravila je veliku budalaštinu. Najviše će nam svima pomoći na način na koji to čini i Novak Đoković, tako što će postizati značajne rezultate. Najtužnije je to što su ga se tek sada svi setili na čelu sa sponzorima, a ne sumnjam da će se u predizbornoj kampanji otimati kako da ga iskoriste. Verujem, ipak, da je on pametan dečko i da će isplivati iz toga. Dule Savić, bivši fudbaler Ostaće upamćen Potpuno podržavam njegov postupak za koji je i sam kazao da je vrlo svestan čin solidarnosti sa svojim narodom i državom. Holanđani su namerno sačekali trenutak da osvoji medalju da bi ga kaznili. On je tu majicu nosio sve vreme takmičenja, pa je očigledno da nisu postupili dobronamerno i sportski, jer su mogli i ranije da mu kažu ako su smatrali da to nije korektno činiti. Ali nisu, jer su nam zakleti neprijatelji. I kao sportista, on je ovim postupkom dobio mnogo više nego što je izgubio. Mogao je samo da pobedi, a ovako će ostati upamćen za vek i vekova. Samo od njega će, međutim, zavisiti da li će se dalje uplesti u političke igre, ali se to neće dogoditi, jer je odrastao daleko odavde i ima sasvim drugačije ciljeve i ambicije. Velimir-Bata Živojinović, glumac Alal vera! Sebi svakako nije učinio dobro, ali je očigledno da o tome nije mnogo ni razmišljao. Taj postupak je bio spoj mladosti i jedne veoma napete situacije. Alal mu vera! Zdravko Šotra, reditelj Mlad i emotivno pogođen Čavić je za nas veoma značajan sportista, jer pravi svetske rekorde tamo gde smo najtanji. Sve ostalo pripisujem njegovoj mladosti. Mnogo je onih koji nas ne vole u svetu i koji će jedva dočekati da iskritikuju to kao ispad. On je mlad čovek i sasvim je prirodno da bude veoma pogođen situacijom u kojoj smo, stanjem svojevrsne nacionalne žalosti. Posle toga, bilo bi krajnje ružno da taj njegov postupak ili njega lično iskoriste u političke svrhe.