Sve Dačićeve ljubavi

Drske i krajnje zlonamerne izjave Ivice Dačića oslobađaju me odgovornosti prema interesima SPS-a, kome sam pripadao od njenog osnivanja do tragične i nasilne smrti Slobodana Miloševića u haškom kazamatu, marta 2006. U razgovoru, ničim neizazvan, I. Dačić napada Bogoljuba Bjelicu i članove Socijalističke partije Slobode. Hvaleći se tobožnjom „podrškom porodice Milošević”, Dačić izjavljuje: „Bogoljub Bjelica i neki drugi pokušavaju da na tu priču prave neke političke partije i otmu deo birača naklonjenih Miloševiću i SPS-u, a nemaju podršku porodice Milošević. Podršku porodice Milošević ima SPS. Nama nije bitno da se time hvalimo, nego da neko to ne bi koristio kao razlog za rasturanje SPS-a.” Razlog „rasturanja” SPS-a nije Socijalistička partija Slobode, ni Bogoljub Bjelica, ni pojava „Pečata”, niti su to tekstovi i nastupi Milorada Vučelića, Aleksandra Vulina, akademika Mihaila Markovića, Čedomira Popova i profesora Oskara Kovača... „Rasturanje” je počelo nakon 5. oktobra, kada je SPS, umesto da bude političko oružje u rukama naroda, pao u ruke koristoljubaca, kalkulanata i kukavica. „Rasturanje” SPS-a je počelo kada je stranka, sa ovakvim i ovim rukovodstvom, postala partija malih ciljeva, sa nešto iznad pet odsto podrške u biračkom telu Srbije... I „rasturanje” SPS-a je dovršeno smrću njenog osnivača i predsednika u zatvorskoj ćeliji Ševeningena, a sadašnje rukovodstvo je, izvršavajući DOS-ovu politiku, uspelo da Socijalističku partiju Srbije podvede DOS-u da je uzjaše, ponizi i obesmisli. Zato smo i formirali Socijalističku partiju Slobode, zato i dolazi do novog i velikog okupljanja levice, doslednih socijalista, pokretanja levičarskog časopisa „Pečat” i priprema za lokalne i parlamentarne izbore u maju ove godine. Razumem opravdani strah Dačića od svega ovoga. Ali ono što ne možemo razumeti, i što ga stavlja u dilemu Buridanovog magarca, jeste izbor između dve „ljubavi” koje nikako ne idu zajedno... Koje se isključuju! Ponovo pronađena „ljubav” za porodicu Milošević i nedavno obelodanjena „ljubav” za DS i Borisa Tadića. Dačiću će biti teško da se opredeli za jednu od ove dve „podrške”. A možda i neće! Možda će nam, na kraju, sve i sam razjasniti, kao što je „uspeo” da razjasni i svoje učešće u „aferi kofer”. Treba biti strpljiv i sačekati. Jer, „ljubav” u Dačićevom slučaju ne zna za granice! Ratko Zečević, Prokuplje