(Novo)barokno

Pišući o prvom izvođenju Donicetijevog Don Paskvalea u Beogradu 1924. godine, Stanislav Vinaver je uočio opravdanost izmeštanja radnje iz originalno zamišljenih baroknih okvira. Ekstemporiranje je, takođe, namera reditelja najnovije postavke ove opere. Tako se Don Paskvale, sasvim uspešno, doselio u 21. vek. Zato će Don Paskvale reditelja Saše Gabrića od prvog trenutka/tona zaiskriti teatralnošću, preobiljem i uperiće svetla skupocenog automobila opremljenog razgolićenim i raspojasanim lepojkama i šampanjcem – pravo na publiku. Da li je Don Paskvaleovo bogatstvo zasenilo auditorijum, ne znamo, ali ono što smo primetili, jeste da je “velelepna” scenska introdukcija ostala relativno neiskorišćena. Namesto zasenjivanja prisutnih, možda je bleštavilo pomenutih farova moglo da bude upotrebljeno da razjuri ljubavnike, Norinu i Ernesta, “slučajno” otkrivene na istom mestu (zašto se i oni ne bi našli na sceni?), čime bi inscenacija uvertire bila dramaturški upotpunjena, a gledaocu/slušaocu bi na logičan način bio predočen zaplet Donicetijeve muzičke komedije... Takođe ne znamo razlog uvođenja modne revije u treći čin opere sem da se ponovo divimo gracioznosti devojaka iz uvertire, sada odevenih u glamurozne toalete; takva ideje je zanimljiva ali ju je neophodno adekvatno staviti u kontekst. I još, nikako ne možemo da dešifrujemo razlog podmlađivanja Don Paskvalea koji ovde osim bogatstva poseduje i mladost kao dodatni kvalitet: pitamo se, kako se Norina pored takvog kandidata uopšte zagledala u njegovog siromašnog nećaka Ernesta? Ono što je, međutim, odlično izvedeno, jeste oblikovanje odnosa likova savremene platforme “komedije del’ arte”: bahati biznismen sa pratećim “rekvizitama” (luksuznim kolima, sponzorušama, potčinjenima, “penthausom” koji gleda na Narodno pozorište), razmaženi mladi rođak-parazit, koristoljubivi prijatelj, udavača-lovac... i svi oni gotovo isključivo komuniciraju mobilnim telefonima. Solo-trubač je dobio svoje mesto na sceni (reditelj mu je dodelio duhovitu ulogu uličnog svirača i “družbenika” Ernestu u “nevolji”). Hor nije samo posluga Don Paskvalea već ih vidimo i kao poslovno odevene užurbane prolaznike u savremenoj svakodnevici glavnih junaka. Ansambl Opere Narodnog pozorišta je dobro pripremljen (dirigent Alesandro Sanđorđi); i orkestar i hor veoma angažovano i raspoloženo prezentuju Donicetijevu partituru, tako da povremene međusobne nesuglasice ne kvare pozitivan utisak o zajedničkom muziciranju. Načinjena pevačka/glumačka podela je uglavnom adekvatna. Zvezde ove premijere su – bez dvoumljenja – Don Paskvale (Dragoljub Bajić) i Norina (Sofija Pižurica). Bajić je potvrdio ispravnost odluke žirija koji ga je na nedavno završenom Internacionalnom takmičenju Muzičke omladine proglasio za pobednika; to je izvanredan buffo bas, velikih vokalnih kapaciteta (pokretljivog i velikog glasa izuzetno lepe boje), takođe i glumačkih. Sofija Pižurica je s razlogom miljenica beogradske publike. Blistavom tumačenju vešte kaćiperke su, pored uobičajeno besprekornog muziciranja, doprineli i teatarski atributi ove umetnice koja bi, da je nekim slučajem odlučila da se bavi glumom, i u tome bila savršena. Ernesto, nažalost, nije bio ravnopravan partner takvoj Norini: rezultat interpretacije lika bogataševog nećaka (Dejan Maksimović) bio je začuđujuće skroman u odnosu na zahteve koji ovaj karakter stavlja pred izvođača. S druge strane, nosilac četvrte glavne uloge u operi, Vladimir Andrić, predstavio je elegantnog i rafiniranog spletkaroša Malatestu. I zaista, bez obzira na poneku zamerku koju smo uputili na račun izvesnih segmenata novog Don Paskvalea na sceni beogradske Opere, ovo je postavka koju – svakako – vredi čuti/pogledati.