Ko gubi ima pravo da se ljuti

Narodna mudrost lepo kaže: Čovek se uči dok je živ, a umre u neznanju. Za 72 godine života, od kojih više od 65 svesnog i sposobnog za učenje i sticanje znanja, pročitao sam “puste libre” (bezbrojne knjige), susreo hiljade ljudi i tešnje ili povremenije sarađivao sa stotinama i stotinama. I pored toga nisam naučio da blagovremeno prepoznajem ljude i svestranije ocenjujem njihove moralne i karakterne osobine. Paradigma tog mog neznanja i neumešnosti je književnik Miro Vuksanović, upravnik Biblioteke Matice srpske i do subote (12. aprila 2008) njen “potpredsednik na dužnosti predsednika”. Cenio sam njegovu literaturu, vrednoću, preduzimljivost i umešnost ispoljenu za godinu i po dana rukovođenja Maticom srpskom, u vreme neizlečivog bolovanja i posle smrti predsednika dr Božidara Kovačeka. To su bili razlozi da se nađem među inicijatorima njegovog kandidovanja za istorijsku funkciju predsednika najstarije i najčasnije ustanove naše nacionalne kulture. I ne samo među inicijatorima, već i najaktivnijim zastupnicima i braniocima ove kandidature. Nije me u tome ometala ni činjenica da sam i sam sa mnogih strana (od pet Matičinih odeljenja) i od doista mnogih pojedinaca, među kojima je (koliko iskreno?) bio i Miro Vuksanović, ponavljajući više puta urbi et orbi (i na zapisnike rukovodećih organa Matice srpske) da mesto predsednika Matice upravo meni pripada. Zaokupljen mnogim obavezama baš u Matici, narušenog zdravlja i svestan koliko strastvenu želju ima Vuksanović da postane njen predsednik, energično i javno sam odbijao sva nastojanja da prihvatim predloge i pritiske i kandidujem se za najvišu funkciju u Matici. Pri tom sam svesno odbacivao mnoštvo upozorenja velikog broja ljudi, koji su ga upoznali bliže nego ja, o nekim njegovim ličnim (a ne nacionalnim) svojstvima nepodobnim za Matičinog predsednika. Zanemario sam i pravnu nesaglasnost (“sukob interesa”) da bi Vuksanović kao predsednik Matice bio sam sebi pretpostavljeni – kao upravniku njene Biblioteke. Prevagnuli su rezultati koje je Matica postigla s njim na čelu, uz učešće nekoliko nas s kojima je najbliže sarađivao. Elem, bez ikakve lažne skromnosti, mogu da kažem: samo zahvaljujući meni (iza koga stoji 45 godina članstva u Matici, 39 godina u njenom Upravnom odboru, 8 godina potpredsedničke dužnosti i bezbroj uredničkih, autorskih i drugih naučnih poslova) Miro Vuksanović ima da zahvali i svoje kandidovanje za predsednika Matice srpske. U neutaženom ogorčenju što nije prošao na Izbornoj skupštini, što mu je za izbor nedostajalo 4 glasa, koje bi verovatno bez stida i trijumfalno prihvatio i kroz iglene uši postao predsednik velezaslužne Matice, ostrvio se na uličnog političkog bukača Milana Paroškog i njegovo nedolično ponašanje koje je doista vređalo i Vuksanovića i celu Skupštinu, i (gle čuda!) na mene, Čedomira Popova. Mudro je prećutao da je sa mnom u pomenutih godinu i po dana najbliže sarađivao u sprovođenju većeg broja Matičinih akcija. Da pomenem samo obrazovanje Enciklopedijskog zavoda za koje sam napisao elaborat i više puta (pa i na Skupštini) davao usmena obrazloženja. Jedini argument koji je pri tom upotrebio je netačna, falsifikovana interpretacija istrgnutog dela moje knjige Velika Srbija u kojoj mi podmeće diskriminatorski odnos prema Crnogorcima i to na pogrešnim stranicama (199-200). A tamo (str. 198-199) baš obrnuto stoji da te diskriminacije nije bilo i da je nema, te da cela istorija potvrđuje nacionalnu ravnopravnost svih Srba, iz Srbije i Crne Gore, makar se oni izjašnjavali kao Crnogorci. Optužuje i da se zalažem za vojvođanski karakter Matice, iako sam baš na Skupštini, u njegovom prisustvu, izričito rekao, ono što sam bezbroj puta ponavljao, da Matica nije ni vojvođanska, ni srbijanska, već kulturno dobro svih Srba “ot Pešte, daž do Černe Gore” (Lukijan Mušicki). U izjavama Mira Vuksanovića ima i drugih obmana, da ne upotrebim reč koju je na Skupštini izvikivao Paroški, s kojim me povezuje gospodin Vuksanović. Zaključiću samo konstatacijama: bio bih dobrano pogođen kad bi me hvalio Milan Paroški, kao što sam pogođen klevetom Mira Vuksanovića. Ali sad bar znam jedno: dobro je što Miro Vuksanović nije postao predsednik Matice srpske. Čedomir Popov