Izbor najmoćnijeg hrišćanina

ne imali su „ponovo rođeni” hrišćani. Kandidati Demokratske stranke rešili su da „hrišćanske glasove” ovog novembra ne prepuste republikancima bez borbe. Krajem aprila organizovan je Compassion Forum na hrišćanskom Messiah College u Grantamu, Pensilvanija. Moderatori foruma bili su Yon Mičam, urednik „NJuzvika” i Kembel Braun novinarka Si-En-Ena. Hilari Klinton i Barak Obama su imali priliku da objasne lični odnos prema Bogu i religiji. Među učesnicima u panelu, koji su po 90 minuta postavljali, često sasvim lična pitanja, bili su popularni hrišćanski propovednici, uticajni lideri paracrkvenih organizacija i predstavnici jevrejske i muslimanske verske zajednice u SAD. NIN prenosi izvode iz „foruma” koji su prenosile američke televizijske stanice i koji je predstavljao jedan od ključnih događaja u izuzetno napetoj izbornoj kampanji. Prvi deo Foruma verske samilosti: HILARI KLINTON DŽon Mičam: Senatorko Klinton, oštro ste kritikovali senatora Obamu zbog izjave da su neki Amerikanci koji su se suočili sa velikim ekonomskim teškoćama postali „ogorčeni i hvataju se za oružje ili religiju ili netrpeljivost prema onima koji se od njih razlikuju, ili pak posežu za antiemigrantskim osećanjima ili se protive slobodnoj trgovini, što je sve način da izraze svoje frustracije”. Šta je pogrešno u rečima senatora Obame? Hilari Klinton: Iz moje perspektive, takvo opisivanje ljudi deluje elitistički i otuđeno; to je nešto što bismo morali da prevaziđemo. Na Demokratsku stranku se – moramo vrlo otvoreno govoriti o tome – gleda kao na stranku koja ne razume i ne poštuje vrednosti i način života tako velikog broja naših sunarodnika Amerikanaca. Mislim da je važno da jasno stavimo do znanja kako verujemo da je naš narod zapravo narod vere, jer je vera prožela celo njegovo biće; vera je ono što daje smisao životu, u dobrim i lošim vremenima. Vera je tu kao sidro, kao podsticaj, kao stub za koji ćemo se uhvatiti u oluji, ali je vera istovremeno i ono što će nas usmeravati u svakodnevnom životu; vera je deo našeg svakodnevnog puta. Kembel Braun: Ali vi ste ovde prilično agresivno napali senatora Obamu. I on je odgovorio sasvim otvoreno i bez uvijanja. Rekao je da treba da se stidite, vi znate da je on vernik, i kad tvrdite da on potcenjuje religiju, to nije ništa drugo do politikantstvo. Klinton: ... To nema nikakve veze s tim da li je on dobar čovek ili vernik ... (Demokratska stranka) je imala dvojicu veoma dobrih ljudi i vernika koji su se kandidovali za predsednika 2000. i 2004. godine. Međutim, veliki delovi biračkog tela zaključili su da njih dvojica jednostavno ne shvataju nešto što predstavlja suštinski deo načina života tih birača, ili sa tim nisu u stanju da uspostave kontakt ... Braun: U prošlogodišnjem intervjuu kazali ste da verujete u Oca i Sina i Svetoga duha. Kazali ste i da ste u mnogim prilikama odistinski osetili prisustvo Svetog duha... Klinton: Znate, ja sam oduvek, još od malena osećala prisustvo Boga u svome životu. To je istinska blagodat i to mi je u ogromnoj meri pomoglo da izdržim i da preguram teškoće. Zaista, još od detinjstva sam osećala tu podršku koju mi je Bog pružao i njegovu ljubav i u mnogobrojnim prilikama sam stvarno osećala da je Sveti duh sa mnom, da me prati na životnom putu. To čak nisu morali da budu teški trenuci. Moglo je da se dogodi i dok bih šetala po šumi. Moglo je da mi se dogodi dok bih posmatrala zalazak sunca... Ne verujem da bih mogla da pređem ovaj i ovakav životni put da nisam imala čvrsto uporište u Božijoj blagosti i da nisam obdarena smislom za praštanje i za bezuslovnu ljubav. Mičam: Jednom ste mi u intervjuu pričali da ste veoma vredno radili i mnogi su to doživeli kao neku vrstu prekretnice. Vi ste to opisali kao trenutak milosti Božije... Klinton: Ja sam vam u tom intervjuu kazala da čovek mora stupati putem vere. Važno je da o tome govori zato što je važno da podeli iskustva sa drugima. Ali ja isto tako verujem da je vera upravo to – milost. LJubav. Tajna. Podsticaj. Vera je sve ono što čini život i što daje smisao našem postojanju. Ti trenuci Božije milosti, blagosti Božije jesu trenuci do kojih mi je veoma stalo i kad biste me upitali šta osećam u nekom od takvih trenutaka, rekla bih vam da pre svega mislim da politika nije igra, da se ne svodi sve na to ko je gore a ko dole. (...) Zato, kad kažem da politika nije igra, to zaista govorim iz dubine bića, jer znam da nam se pruža prilika da drugim ljudima stvarno omogućimo da prožive život u svoj veličini potencijala kojim ih je Bog obdario ... Mičam: Senatorko, da li vi lično verujete da život počinje u trenutku začeća? Klinton: Verujem da životni potencijal počinje u trenutku začeća. Kao što znate, ja sam metodista. Moja se crkva dugo borila sa ovim pitanjem, ono je pravi izazov. Neki su me već čuli da razgovaram o ovome pa ću samo ponoviti: mislim da abortus treba da ostane zakonski dopušten, ali mora biti bezbedan i redak. Braun: Senatorko, ima mnogo Amerikanaca kojima je neprijatno da slušaju ovakav razgovor zato što misle da je vera već i previše zastupljena i u političkom i u javnom životu? Klinton: Moram reći da razumem tu vrstu zabrinutosti zato što mi kao vođe u Americi imamo delimično i obavezu da se postaramo za to da svaki razgovor o veri bude inkluzivan i pun poštovanja. Dobro znamo da nije uvek tako. Činjenica je da je svaki razgovor o veri suštinski ličan. Reč je o duhovnom putovanju na koje svako od nas krene ili ne krene ... Rabin Stiv Guto, direktor Jevrejskog saveta za javne poslove: Kina i dalje proganja i tlači narod Tibeta. Kina je i dalje glavni snabdevač Sudana oružjem i glavni kupac sudanske nafte. Dovoljno je reći samo da Kina ne čini sve što bi mogla da učini kako bi zaustavila genocid u Darfuru. Vi ste kazali da Amerika treba da se vrati na to da bude moralni glas sveta. Da li naše učešće na Olimpijadi u Pekingu podriva i slabi taj moralni glas? Klinton: Visoko cenim što ste postavili ovo pitanje rabine, zato što mislim da ono ima veliki kako politički, tako i moralni značaj. I zbog toga sam pozvala našeg predsednika da donese odluku da ne prisustvuje svečanom otvaranju Olimpijade jer bi to bila javna i vrlo očigledna potvrda da naša vlada odobrava akcije vlade u Pekingu. Sve to, naravno, ako Kinezi ne počnu da preduzimaju veoma vidljive korake da prestane tlačenje Tibetanaca i potkopavanje njihove kulture i verskih uverenja i ako se ne uverimo da je kineska vlada spremnija za saradnju kada je reč o Sudanu. Mičam: Senatorko, čuli smo dosta toga o virusu HIV i sidi. Ovde ima mnogo ljudi koji brinu zbog Darfura i drugih humanitarnih pitanja. Kako biste objasnili to što Bog, koji je ljubav, pušta da pate nevini ljudi? Klinton: Pa, to je nešto o čemu se generacijama i generacijama vodi rasprava. Ne znam odgovor na to pitanje. Jedva čekam da ga Gospodu postavim... Bezbroj puta sam se lomila i nisam uspela da nađem odgovor. Ali, želim samo da dodam da sam sigurna da, kad god se suočimo sa patnjom, nemam ni trunčicu sumnje u to da Bog traži da odgovorimo na ljudsku patnju. To je nešto što se od nas očekuje. Iz kakvog god razloga da postoji ljudska patnja, samo njeno postojanje je poziv na činjenje. Sigurno je da u judeohrišćanskoj tradiciji, i u Starom i u Novom zavetu, Bog postavlja čoveku brojne zahteve, proroci mnogo toga od nas traže, i Hristos nas poziva da ustanemo u odbranu siromašnih – to moramo da učinimo, to je neminovnost. Uvek me je čudilo kako debate koje se u Americi vode o religiji najčešće gube iz vida upravo taj aspekt. (...) Možda, dakle, Bog samo čeka da mi odgovorimo na njegov poziv, jer se od nas očekuje da vreme koje nam je dato utrošimo na ublažavanje tog očaja, tog osiromašenja i telesnog i duhovnog – a tako je malo nas koji to činimo. Braun: Postoji li neka biblijska priča koja vam je posebno draga? Klinton: Mnogo je takvih priča. Kao što znate, ja sam imala sreću da kao dete rastem uz biblijske priče, pohađala sam veronauku nedeljom pri mesnoj crkvi, odlazila sam na kurseve veronauke. I Bil i ja čitamo biblijske priče našoj kćeri Čelsi... Mičam: Da li verujete da Bog želi da vi budete predsednik? Klinton: Sada bih mogla da napravim štos i kažem da ćemo to uskoro utvrditi, ali ja jednostavno kada je reč o Bogu ništa ne pretpostavljam. Mislim da je Abraham Linkoln bio u pravu kada nas je upozoravao da se ne ponašamo kao da smo sigurni da je Bog na našoj strani. U stvari, naša misija treba da bude na Božijoj strani. A ja sam celog života nastojala da svoja uverenja, svoju veru sprovedem u praksi.(...) Zaista se ne bih usudila čak ni da zamislim da će mi Bog reći šta treba da uradim. Mislim da je on celog mog života rukovodio mnome, njegovo rukovođenje se ogleda u načinu na koji sam odgajana i u tome što mi je – a na tome sam zahvalna – već godinama dato da otkrivam Bibliju i njena značenja.(...) Mi smo zajedno na ovome putu i moramo mu pristupati sa velikom smernošću. I upravo je to ono što pokušavam da uradim u ovoj kampanji, a videćemo šta će ona na kraju doneti. U svakom slučaju, kako god da se završi, znam da ću sutradan ustati i truditi se da nastavim svoj put i da učinim sve što mogu da bih istinski ostvarila ono što Bog, kako verujem, očekuje od nas. Drugi deo Foruma verske samilosti: BARAK OBAMA Braun: Senatore Obama, kad ste govorili o ljudima u malim gradovima u Pensilvaniji, koji su suočeni sa ekonomskim teškoćama, rekli ste: „Nije iznenađujuće što postaju ogorčeni i što se hvataju za oružje ili religiju ili netrpeljivost prema onima koji ne liče na njih”. Mnogim verskim vođima u ovoj prostoriji, mnogim pristojnim, vrednim ljudima, to je delovalo kao vaš nasrtaj na njihova verska osećanja? Obama: Kao što znate, u Svetom pismu piše da se ljudi hvataju za ono što je dobro. Svestan sam da mi se dešava da se trapavo izrazim, čak iznenađujuće često u ovoj predsedničkoj kampanji ... (smeh) ... Ali to je nešto o čemu sam ja već govorio, upravo se pozivajući na sopstveni život: govorio sam da je vera naš temelj, da se za nju hvatamo onda kada nam ne ide dobro. To je uvek važilo u mom životu, u trenucima iskušenja i nedaća. Dakle, to što sam rekao ni u kom slučaju nije bilo omalovažavajuće za veru koju i sam prihvatam. Rekao sam samo da onda kada ekonomske teškoće pogode te zajednice, ljudi imaju samo veru, porodicu, tradiciju koja im se prenosi iz pokolenja u pokolenje. To nije ništa rđavo. To je jedino što im preostaje. Mičam: Da li verujete da se Bog meša u istoriju i da u realnom vremenu nagrađuje ili kažnjava ljude ili zemlje i narode zbog ponašanja? Obama: Znate, verujem da Bog interveniše, ali verujem i da su njegovi planovi ipak previše čudni i misteriozni da bih mogao da ih spoznam. I zato pokušavam da, koliko je god to u mojoj moći, budem instrument njegove volje. Pokušavam da delujem u skladu sa poukama moje vere, onako kako ih ja shvatam. Ne znam tačno šta je njegov generalni plan. Mislim da to niko od nas ne zna. Ali, ono što činimo, odnosno ono što mislim da možemo da činimo, jeste da delujemo na način koji je u skladu sa vrednostima do kojih nam je stalo. U politici je to ponekad teže nego što bi trebalo da bude. Ali mislim da je to ono što se od nas traži. Mičam: Da li vi lično verujete da život počinje u trenutku začeća? Obama: Uprkos traganjima, dosad nisam došao do čvrstog odgovora na to pitanje. Mislim da je veoma teško shvatiti šta zapravo označava pojam početka života. Da li je to trenutak u kome dođe do ćelijske deobe? Ili je to trenutak kad zatreperi duša? Dakle, ne pretvaram se da znam odgovor. Ono što znam, i o čemu sam govorio, jeste da ima nečeg izuzetno moćnog i snažnog u vezi sa potencijalnim životom i da postoji izvesna moralna težina koju moramo uzeti u obzir kada o tome raspravljamo. Frenk Pejdž, predsednik Južnjačke baptističke konvencije: Mi smo godinama veoma aktivni u podsaharskoj Africi na ublažavanju teškoća kod zaraženosti virusom HIV ili pojave side... Angažovani smo i na ostvarivanju programa pod nazivom „Istinska ljubav čeka”. Taj program, koji se temelji na apstinenciji, vlada Ugande smatra zaslužnim za drastično smanjenje zaraženosti sidom u toj zemlji: stopa zaraženosti pala je sa 30 na 6 procenata. Podučavamo da vera ima značajnu ulogu u rešavanju pitanja side. Slažete li se sa tim? Obama: Verovatno znate da moj otac potiče upravo iz tog dela sveta. Nekoliko puta sam posetio Keniju. Radio sam sa grupom baka koje pomažu kenijskoj deci kojima je sida odnela roditelje. Mišel i ja smo se, kada smo tamo putovali, pred hiljadama ljudi podvrgli testiranju na sidu kako bismo im pomogli da shvate koliko je važno da tačno znaju zdravstveno stanje jer će se na taj način smanjiti i zaraza. Uzgred rečeno, to je područje u kome želim da odam priznanje DŽordžu Bušu – obratite pažnju, molim vas, jer se ovo ne događa često... Čini mi se, naime, da bi trebalo da koristimo sve pristupe koji su ponajbolje naučno utemeljeni da bismo širom sveta umanjili stepen zaraženosti tom strašnom bolešću. Mislim da je važna snažna obrazovna komponenta i učenje o seksualnom uzdržavanju. I važna je kontracepcija... Mičam: Kad ste govorili o svojim kćerima, seksualnom obrazovanju i kontracepciji, rekli ste da ne biste želeli da vaša ćerka bude „kažnjena trudnoćom” ako bude pogrešila, da ćete je učiti vrednostima i davati moralne pouke... Za jedan broj ljudi taj izraz „kažnjena trudnoćom” delovao je uvredljivo. Šta ste pod tim mislili? Obama: Morate imati na umu da sam istog dana govorio da su deca čudo i dar, i zato mislim da ne treba suviše strogo analizirati moje reči. Rekao sam da moje ćerke imaju devet, odnosno šest godina, i ako u uzrastu od 12 ili 13 godina učine nešto što bih ja smatrao greškom, a to je da se upuste u seksualne odnose ili u seks bez zaštite, i ako se to okonča trudnoćom – mislim da, statistički gledano, moramo znati da je velika verovatnoća da će dvanaestogodišnjakinja ili trinaestogodišnjakinja koja rodi dete biti siromašna, da postoji veća mogućnost da ima zdravstvene probleme i da postoji mnogo veća verovatnoća da će s mukom podizati to dete... Braun: Senatore, ako bi vas vaša kćerka pitala – a možda su to već učinile – „tata, da li je Bog stvarno stvorio svet za šest dana?”, šta biste odgovorili? Obama: Kazao sam im da verujem da je Bog stvorio svet, a da šest dana u Svetom pismu možda nije šest dana u našem poimanju vremena. To možda nisu dani od po 24 sata. Znam da uvek postoji polemika između onih koji Sveto pismo čitaju doslovno i onih koji to ne čine. To je legitimna debata unutar hrišćanske zajednice kojoj i sam pripadam. Ja verujem da je suštinski tačna priča iz Svetog pisma po kojoj je Bog stvorio ovu čudesnu planetu na kojoj živimo. Ta priča je u osnovi svega. A da li se to dogodilo baš onako kako bismo mogli da pomislimo čitajući tekst Svetog pisma – mislim da to ne znamo i ne možemo ni da pretpostavimo. Želeo bih, međutim, ovde da ukažem samo na još jednu stvar. Ja verujem u evoluciju. Uopšte ne mislim da je ona u protivrečju sa hrišćanskim učenjem. Kao što ne mislim da je nauka, u celini gledano, u protivrečju sa hrišćanskom verom... Ima onih koji kažu da ako imate naučne sklonosti ili naučni um, onda na neki način treba da odbacite veru. Suštinski se ne slažem s tom tvrdnjom. Zapravo, što više učim o svetu, što više znam o nauci, to sam sve više i više zapanjen zagonetnošću naše planete i cele vaseljene. To ne slabi moju veru; naprotiv, jača je. (Aplauz) Sveštenik Ričard Sizik, potpredsednik Nacionalnog udruženja evangelista: Milioni ljudi veruju da se između vere i nauke vodi rat. U suštini, svet religije i svet nauke približavaju se na zapanjujući način, i ovde, na ovom koledžu svedoci smo takvog približavanja. Na primer, postoje mladi evangelisti koji prednjače u aktivnostima posvećenim klimatskim promenama, to je ono što nazivamo „brigom za delo Tvorca”. Interesuje me kako vidite odnos svoje vere i nauke u celini gledano, i voleo bih da za trenutak porazgovaramo o klimi, ili matičnim ćelijama... Ne znam da li je ovo fer pitanje? Obama: Jeste. Uostalom, vi ste postigli neke sjajne stvari na tom polju. I zato želim da vam čestitam. (Aplauz) A ako bude deo Božijeg plana da se ja uselim u Belu kuću, unapred se radujem saradnji koju ćemo imati. (Smeh, aplauz) Dakle, jedna od pouka koje sam izvukao iz priče o postanju jeste koliko je važno da budemo dobri čuvari Zemlje, tog neprocenjivog dara koji smo dobili. A mislim da mnogo puta nismo bili dobri čuvar. Moja vera me uči da ne budem vezan isključivo za jednu generaciju već da stvarima pristupam međugeneracijski, da shvatim da smo ovu planetu pozajmili od svoje dece i svojih unuka. Prema tome, mi imamo obavezu prema njima, a to znači da moramo da donesemo neke nelagodne odluke, da obavimo neprijatne izbore. Čini mi se da postoji mogućnost da se vera i nauka približe, čak podudare kada je reč o globalnom otopljavanju, baš zato što je to problem koji se neće lako rešavati. Braun: Ima mnogo Amerikanaca koji smatraju da večerašnji razgovor nije nužno primeren. Oni, naime, veruju da religija ima previše uticaja u javnom životu. Obama: Mislim da ovde ulazimo u jednu lažnu debatu. S jedne strane ima elemenata, od kojih se mnogi nalaze u mojoj, Demokratskoj stranci, koji veruju da je ma kakav uticaj religije u javnoj debati nešto što je na neki način problematično ili predstavlja kršenje odvojenosti crkve od države. S druge strane, ima onih koji se prvenstveno nalaze u drugoj, Republikanskoj stranci, koji smatraju da ne treba ni da postoji odvojenost crkve od države. A ja mislim da su oba ekstrema pogrešna... Važno je da ne pokušavamo da ugušimo tu debatu izjavama: „Meni Bog kaže da sam u pravu, pa zato nemam nameru da te slušam.” Umesto toga, trebalo bi da prevedemo sve to u šta verujemo na jezik koji omogućava iznošenje argumenata, raspravu i koji omogućava da ne budemo u pravu u svemu što kažemo. Čini mi se da je najveća opasnost za nas koji jesmo vernici da u javnoj debati nastupamo sa vrstom moralne samouverenosti, ubeđenja da je sve što radimo apsolutno ispravno; opasno je kada počnemo da mislimo da imamo direktnu vezu s Bogom. Kao što znate, to je nespojivo s demokratijom. Možda i imate direktnu vezu s Bogom. Ali, ne možemo sebi dati pravo da se u javnosti na taj način ponašamo. Priredio ZORAN ĆIRJAKOVIĆ Prevela sa engleskog LJILJANA NEDELJKOVIĆ