Vlaški faraon

Ah, koje radosti, koje li blagovesti! Omacila se moja Crna iz Vrčina iako joj je osamdeset i četiri godina! Dobro, mereno mačjim aršinima života. Bila je, već, Lazareva subota kada smo doznali da je, ovog puta, donela na svet samo tri mačeta. Ali, omacila se po dvadeset i drugi put, bajo, i, baš bih voleo da znam koja je to boginja, crna ili bela, za sobom toliki porod, toliki narod, ostavila. U Vrčin, kod burazera, došli smo sa kesama punim svinjskog vrata, ćevapa i kobasica. I, gle čuda, na šuštanje plastičnih kesa, moja crna boginja nije se pojavila! Nije se oglasila ni na Oljino mackanje. Mac, mac, a iz šupe tajac! Oh, materinstvo je, zaista, čudo i kod žena i kod crnih boginja pritajenih u telu crnih mačaka. Tako je još iz vremena drevnih, dunavskih Egipćana... Seckam crni luk za roštilj, na kilo mesa seckam kilo luka, pa kad se sve to u loncu pomeša, ne znaš šta je slađe, moj brale! Seckam lukac, a duboko razmišljam: ako je Vojvodina, oduvek, bila žitnica Evrope, nije li bila i leglo MIŠEVA! I ko je čoveka mogao da spase od tih poganaca!? Ko, pitam, ako ne njeno božanstvo – MAČKA! Nego, u taj čas, nož mi sklizne i posečem jagodicu na kažiprstu, i, tu shvatim da moraš da daš krvnu žrtvu za moju vrčinsku boginju. Ali, moja boginja, u Strasnu nedelju, krvnu žrtvu ne prima. Pa, čak, i onda kada smo roštilj raspalili, paljenice ispekli i bahanalije započeli, svi ti opojni mirisi, neodmereni glasovi, nisu moju Crnu iz šupe izmamili. Tamo, u Hramu od plastičnog bureta, tri debela i još slepa mačeta, kao tri goluždrava praseta, sisala su životne sokove iz moje crne boginje. I, sve je u šupi zanemelo: petao i kokoške nemo su posmatrale taj bogougodni prizor. Dahtao je novi život pun neke moćne mačje energije... I, ako imaš samo malo soli u glavi, pitaš se: ovde, pored Dunava, pored Prve rajske reke, šta je pre stvoreno; čovek ili mačka? Jer, pazi ovamo, Srbine! Još su Egipćani pravili kipove mačaka, smatrali su ih božanstvima. A nije, recimo, poznato da je mačiji rod kip čoveka pravio, pa još da mu se do zemlje klanjao! Tu Jung, pored Hrama od plastičnog bureta, počne da meditira: “Čovek je mački oduvek bio samo njena – TERITORIJA!” Pijem vino, piljim u Avalu. I šta shvatim, moj brale!? Mačka vršlja po tvom telu kao Šiptar po Kosovu! Tvoj dom i avlija, tvoja nepokretna imovina za tvoju mačku je samo njena prćija, po kojoj ona vršlja kao kosovska policija. Za tvoju mačku, tvoj sveti dom ne vredi ništa i zato ga ona i zapišava! A, pomiri se i s tim, moj Srbine, veruj mi, mačka bliža je do božije istine! Jung pali srebrnu patarensku lulu, pa će, šatro, onako uzgred: “Da li si pročitao ono o vlaškom Faraonu što ti je stiglo na i-mejl? Šta?! Nisi video?! ” A Paun Es Durlić iz Majdanpeka, zaista, poslao naučni rad o „Elementima titomahije u vlaškim mitološkim pesmama”. I tu shvatim da i Jung vršlja po mojoj elektronskoj pošti, a ne samo ovi iz BIA i CIA. Onda Jung počne da drvi o vlaškom Faraonu: “U nekoj od mnogobrojnih bitaka đavoli uspeju da ubiju svetog Iliju. Ali, onda je zemlja ostala bez kiše i nastupila je suša, boleštine i pomor. Posle tri godine vide Bog da se ne može bez svetog Ilije i odluči da potraži ostatke njegovih kostiju ne bi li ga oživeo. Ali, nije mu bilo poznato gde je sveti Ilija sahranjen. Seti se da bi to najbolje mogli znati oni koji su ga ubili. I pođe Bog da traži đavole, vojsku njegovog Ortaka, sa kojim je stvorio svet. I nađe đavole pored neke velike bare dunavske. Bilo ih je hiljadu na broju, i, razmišljajući kako da im doskoči, Bog poče da svira violinu. Đavoli zaigraše i, kada im je bilo najlepše, Bog učini da se violina pokvari. I nije znao da je popravi bez koske iz tela pokojnog svetog Ilije. Posle preganjanja među đavolima, skoči u dunavsku baru FARAON (!!?) đavolji starešina!” Ovde se zagrcnem, vino mi na nos izađe. Eej, vlaški Faraon u dunavskoj bari?! Blesavo, zar ne!? Ali, šta ćeš, Vlasi tako zapamtili! Ah, hvala vam, slatka braćo vlaška, što ste priču o dunavskom Faraonu zapamtili, kad su Srbi sve zaboravili... Jung sačeka da se odgrcnem, pa nastavi: “Elem, skoči Faraon u dunavsku baru, zagnjuri se duboko do samoga dna i vrati se odonud sa majušnom koščicom koja je ostala od Ilijinog tela. Ali, Bogu je bilo dovoljno da oživi sveca i, kako ga je oživeo, Ilija je odleteo na nebo gde je zagrmeo nečuvenom snagom. Za tren oka je pobio sve đavole, sem Faraona, vođe đavola i božjeg Ortaka.. Jer, Ortak, čim je video da je Bog Iliju oživeo, odmah se u muvu pretvorio i ušao u violinu gde se pritajio. Ali, Ilija ga je otkrio i kada je hteo da ga dokrajči, Faraon je zavapio: “Bože, seti se našeg ortakluka i ne daj da me je Ilija ubije! Jer, ako nam se seme zatre, neće biti dobro ni za tebe! Ti ćeš ljudima dobro činiti i ljudi će se vremenom tvoje dobrote zasititi i prestaće da veruju u tebe! Ako nas ostaviš u životu, mi ćemo ljudima zlo činiti, oni će ti prići da ih sačuvaš i tako ćeš imati uza se ljude, a imaćemo ih i mi.” Bog je Faraona, svog Ortaka, poslušao, i naredio Iliji da prekine paljbu, a zatim je otišao dalje, svojim putem. A od Faraona zapatio se ponovo đavolji soj i sada ih ima preko hiljadu, više nego ikad ranije... Zevam u Avalu. Gospode, da li je, gore, gde je Meštrovićev mauzolej, nekad bio Faraonov dvor? Dvor božjeg Ortaka koga je Ilija prognao? A Jung mi hvata misao u letu: “Valjda ti je jasno da se i kult mačke, ovde na Avali, začeo?” U taj čas, kao da je sve slušala, moja Crna iz šupe je izašla! I hoda gipko ka nama, opet vitka, kao Kleopatra, ali umorna od porođajnih trudova, pa, ovako, progovara: “Da, ovde je nastao kult mačaka! Ali, i kult piramida i zigurata! Jer, ovde na vrh Avale, pre Meštrovića i Žrnova, bio je dvor dunavskog Faraona, dok ga sveti Ilija odatle nije proterao. I, u silnoj bežaniji, neki su se Faraonovi đavoli tek u Vavilonu zaustavili, a neki, čak, u afričkom Egiptu. I, tamo, u tuđini, sećali su se dunavskog Raja i mučili su ljude terajući ih da im u vavilonskoj ravnici dižu zigurate, a u Egiptu kamene piramide ne bi li se tako, vazda, sećali naše Avale, naše dunavske piramide najdivnije.” Onda je moja Crna nešto od roštilja promrljavila i u šupu se vratila. Odgegala se u svoj Hram od plastičnog bureta, jer od svega je najvažnija nega deteta.