Pobijenik

Dan uoči Đurđevdana izgubio sam pola romana! I to kog romana, bajo!? Izgubio sam roman o novom Noju koji, dok ovo pišem, eno ga, na Suvoj planini, na Rakošu, pravi Lađu. Jer, biće Novi potop, Srbi moji, tako zvezde kažu. Pogledaj i Solanu, znaci bolesti, znaci Potopa su tu, a kad Uran prođe nebom Evrope, za dve godine, neće ostati ništa od Evropske unije... A sve je počelo još u nedelju. Uključio sam laptop, i, kao da sam stavio glavu na lapot! Jer, pazi brale, koji me užas dočeka? Uđem u fajl o Noju, caknem prave dugmiće na tastaturi, kad, avaj! Umesto Noje, prazan ekran, nema mi, bre, sto pedeset stranica!? Uuuuh! Oblije me hladan znoj, srce hoće da mi stane, moj Srbine, jer Potop je, izgleda, u mom laptopu, već počeo i mog Noju sa lica Zemlje zbrisao! Drhtim na stolici, u očaju, u beznađu. Ako je Gospod potopio i Noja, čemu dobrom da se nadam po ovom Đurđevdanu? Treperim ispred laptopa, prođu tri, a možda i četiri sekunde, duge kao vekovi, kao milenijumi, prođu mi kroz glavu svi rukopisi zapaljeni, od Nojevog Potopa pa do ovih naših dana. I, svaki rukopis koji bi zapalili iz astralne biblioteke smo, opet, na papirus vraćali. Eh, kada bi se samo Pitagora i Demokrit javili! Kada bi samo oni posvedočili šta su Grci i Jevreji od drevne srpske mudrosti napravili, kako su je masakrirali, iskasapili... Sećam se, recimo, kada su, uoči Trojanskog rata, Grci sa Jevrejima, na brzim brodovima, banuli u našu crnomorsku luku Surož i pokrali grdno zlato i srebro, ali i naše drevne knjige. I, kako su se, jadni, vekovima mučili da odgonetnu značenje naših zvezdanih brojeva i bogova. Na osnovu naših drevnih nerastumačenih knjiga je i pisana ova njihova Biblija, sva konfuzna, protivurečna. Blenem u ekran laptopa, blenem kao u svog dželata, a Jung je spustio ruku na moje rame, pa me očinski teši: “Ne brini, tvoja Knjiga o Noju otišla je na proveru! E, sad, da li samo u Vatikan ili je i kod Malteških vitezova? Ili je i kod ovih naših bizgova iz BIA!? Eventualno, i kod Šutanovca! Pa, kad vide da u tvojoj Knjizi o Noju nema ništa opasno za Bokija i za Voju, onda će ti vratiti tvoju intelektualnu svojinu.” I, samo što je Jung ovo rekao i srebrnu patarensku lulu zapalio, kad, o nebesa, gle čuda! Na praznom ekranu mog laptopa pojaviše se slova! Pojavi se elektronska Knjiga Nojeva! Šta li se za tih nekoliko sekundi u laptopu dešavalo, o čemu se u Službi većalo, dumalo? Nego, tu se setim da mi je jedan pošten momak iz DS-a, svojevremeno, u kafani „Zaplet”, gore, na Krstu, rekao da svaki moj tekst u Demokratsku stranku stiže dok se još i ne pojavi u NIN-u. A ako stiže u Demokratsku, što ne bi i na drugu stranu? Potražnja je za mnom, Srbi moji, potražnja! Ah, koje li moje sreće što mi je BIA moju Knjigu o Noju neoštećenu vratila! Pa brzo moli Olju da mi snimi Noja na fleš, a kad prođe vikend, brzo ću u redakciju da se Knjiga isprinta, da je imam, da je umnožim i na papiru, pa da je, tako, još u rukopisu, razdelim među jatake, to su pouzdane metode za jeretike. Sedim u ligeštulu, čitam važnu brošuru „Sebri i vlastela” Živka Topalovića, srpskog političkog emigranta, onog što je šibao po Titu i komunistima, ali, opleo, brale, i po Nemanjićima. I, pazi, na šta naletim, brale, u „Sebrima i vlasteli”!? Da su ne samo Nemanjići, već i druga srpska vlastela, uglavnom, bili NEMCI i da je narod Nemanju zvao Stefan Nemac!!? Po Topaloviću je, čak, i reč “Serbi” nemačkog porekla. Nemačkim poreklom Nemanjića objašnjava se i slavni Nemanjin doček Fridriha Barbarose kod Aleksinca kada je ovaj krenuo u krstaški pohod na Jerusalim, a u stvari, na Konstantinopolj... Tu me Jung sa šamlice podbada, a sve zureći ka Centralnom zatvoru: „Razmišljaj o tome da je između Nemanje i Barbarose potpisan neki Trojni pakt, neki važan đelićevski Sporazum koji ni do danas nije razjašnjen...” Kad, u taj čas, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove Priboj, bajo! Zove moja bogumilska krtica: “Znate li zašto se planina iznad Priboja zove POBIJENIK?” Priznam da ne znam. A krtica će: „Zato što je tu izvršena poslednja velika, možda i najveća bogumilska pogibija...” Ovde mi morbidni ispadne iz ruke, a Jung će: “I tamo je, dakle, bila neka Srebrenica...” Na FK “Obilić” trening mladih „vitezova”, a meni se iz usta ote rečenica: Ah, Nemanjići, Nemanjići! Što i mene niste ubili nego ste za sobom nezgodne svedoke ostavili! A da ste me na lomači odmah spalili, ne bih vam bogumilsko Žitije Savino napisao i ne bih vam, evo, i danas, Pobijenik spominjao. U ponedeljak sam, sa flešom oko vrata, u redakciju odleteo i moju Knjigu o Noju, na brzinu, isprintao i u fasciklu spakovao. Sa tom fasciklom sam i kod mog Vlade Ribara po dunavskog soma krenuo. I samo što sam Knez Mihailovu prošao i na Kalemegdan zagazio, ej, tamo, kod Barutane, morbidni me trgao, tiruli, tiruli. I ko će da bude? Moja Astrološkinja. Vratila se iz Rusije. I šta će da mi javi? „Znaš, Rusi su izračunali da su Nemanjići oko DVESTA HIQADA bogumila pobili!? E, sad ne znam da li se računa i bogumilski genocid cara Dušana...” Ovde mi se pred očima sve zamaglilo, nit vidim Ušće, nit Nepobedivo Sunce, nit Nebojšinu kulu, nit Vladinu šajku, i, tiho u sebi psujem nemanjićku majku... Kad, tamo, iz vrbaka Ratnog ostrva, maše mi Vlada Ribar iz čamca. I frrr, eto ga, začas, kod njegovog splava sa punom korpom somova, mladih dunavskih bogova. Mlatne jednog zlatnog soma bezbol palicom u potiljak, otvori mu utrobu i baci je galebovima. O, Gospode, da li su, tako, radili i sa bogumilima? Kad sam stigao sa somom u Gročansku, eto ga, opet, morbidni, tiruli, tiruli. Ko je? Vlada Ribar! „Neku fasciklu ste zaboravili na splavu...” Da, tako ću, jednom, zaboraviti i glavu. Jer, evo, zaboravio sam Knjigu o Noju, tamo, dole, na Dunavu, a onoliko sam zbog nje strepeo... Skljokao sam se u beržeru, ali čašu sa vinom nisam ispuštao i tugujući za bogumilima tvrdo sam zaspao. U san mi, naravno, dolazi moja Crna iz Vrčina, i, ovako me prekoreva: “Dirljivo je što si bogumile, još jednom, oplakao, ali nisi Srbima objasnio da sveti Đorđe nije ubio nikakvu strašnu aždaju, već srpsku boginju Ladu, boginju ljubavi, sloge, blagostanja i mira. Boginja Lada se nekad slavila na Đurđevdan dok hrišćani nisu zavladali i Srbe u crno zavili...” Tu moja Crna malo ućuti, pusti suzu, pa nastavi: “Inače, i meni je, juče, jedno mače umrlo, i, to baš crno. Ali, žuto i belo napreduju li, napreduju...” Samo da ne završe kao bogumili.