Tuđi motivi

Bespotrebno se mistifikuje pojam plagijata u muzici. Još Herodot u svojoj Istoriji priča kako je u Egiptu čuo narodnu pesmu koja neverovatno podseća na pesmu koja se izvodila na verskim svečanostima u Grčkoj i pravilno prosuđuje da je ona na neki način stigla na evropsko kopno i kao izrazito pevna, prihvaćena od Helena. Pri tome on se ne zamara (niti čitaoce smara), da objašnjava notornu činjenicu kako za lepu melodiju ni kontinenti nisu prepreka. Pričati o kompoziciji Lane moje, pominjati Aboridžine, trpati ovu pesmu samo uz kontekst „Evrovizije” i pri tom ignorisati činjenicu da su najveći kompozitori rado koristili ne samo tuđe motive, već su “krali” i sami sebe (Rosini je za Seviljskog berberina uzeo kompletnu uvertiru jednog svog neuspelog dela), znači zavoditi čitaoce na trag muzičkog globalizma koji, ruku na srce, priznaje etnomotiv, ali samo upakovan u evrovizijski celofan. Da je Belini razmišljao na taj način, on bi obavezno izostavio hor iz drugog čina svojih Puritanaca, jer je to u stvari narodna pesma iz italijanske pokrajine Friuli. Glinka i Čajkovski bi lišili svoja dela najlepših stranica operskog stvaralaštva (arija Susanjina, arija Lize na Nevskom mostu), jer su to orkestrirane ruske narodne pesme samo na druge reči. Primera uostalom ima bezbroj širom sveta, pa je ova priča o „Lanetu” samo izgovor za propagiranje jedne ideje koja je, za divno čudo, mogla da doživi fijasko. Što ga (ideja) nije doživela, može da zahvali finskim Lordima koje intervjuisana muzikološkinja dakako hvali, jer joj smeta “muzičko tržište zasićeno etnozvukom”, što svakako nije tačno ali je zgodno za odbranu od izmišljenog neprijatelja. Predrag Protić, Novi Beograd