Veza za jednu noć

Dugogodišnja slika mladih usamljenika koji podeljeni na muške i ženske, kao u crkvi, sede po baštama mnogobrojnih kafića, dobila je i svoje empirijsko obrazloženje. Nimalo optimistični rezultati istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu, ozbiljno su upozorenje roditeljima, pa i mladima koji ne žele da ostare sami. Od samo četiri odsto ispitanika 2001. godine broj mladih koji imaju haotične, povremene ljubavne odnose, bez kontracepcije i često pod uticajem opijata povećao se u prethodnoj godini na čak 96,3 odsto. Mahom devojke između 19 i 28 godina, u istraživanju u kome je odnos studenata i studentkinja bio jedan naprema četiri, često ili svakodnevno konzumiraju alkohol ili opijate, ne zadržavaju su u krevetu sa istom osobom, nego redovno menjaju partnere i u 181 od 200 slučajeva ne koriste kontraceptivna sredstva. Tako, osim haotičnog vezivanja među mladima uobičajena i, s retkim izuzecima, apsolutno prisutna šema za jedno veče drastično povećava HIV i AIDS rizik. U društvu u kome su seksualne slobode zakonski spuštene na četrnaest, a praktično i na dvanaest godina. Prema široko primenjivanoj teoriji afektivnog vezivanja, postoje sigurni, izbegavajući, potom simbiotski i konačno, bojažljivi obrazac partnerske vezanosti. Dominantnost poslednjeg među mladima u Srbiji, razlog je zabrinutosti istraživača, jer je definisan visokom anksioznošću i visokim odbacivanjem partnera. Osobe sa bojažljivim stilom vezanosti su visokozavisne od drugih, jer kroz odnos sa drugima traže potvrdu sopstvene vrednosti. Istovremeno imaju negativna očekivanja od drugih, te su sklone izbegavanju bliskosti, da bi izbegle bol zbog potencijalnog gubitka i odbacivanja. Prirodno, one očajnički žele partnera, istovremeno se ne usuđujući da ga imaju. Istraživači smatraju da su praktično osobe ovog tipa ili osuđene na maštanje o drugima, bez hrabrosti da priznaju svoje želje i uđu u vezu, ili ulaze u veze samo u posebnim okolnostima, uz koju čašicu i na jedno veče. Negativni obrazac vezivanja mladih karakterističan je samo za Srbiju. U svetu je devedesetih godina ovaj obrazac bio prisutniji u Izraelu, Kini i Japanu. U bilo kojoj od ovih zemalja, rat ili neka društvena kriza, mogući su razlozi zbog kojih tadašnji adolescenti ne žele da imaju stalnog partnera ni kao tridesetogodišnjaci. Ranijih godina, u Srbiji je, kao i drugde, dominirao obrazac sigurne veze. Sve do 2005. godine dobra slika o sebi i o drugima davala je šansu osobama ovog tipa da grade autentične, otvorene partnerske odnose. Generacija koja je u poslednjih pet godina ušla u treću deceniju života, iako uspešna u drugim vrstama životnih zadataka, kakvo je, između ostalog studiranje, ima ozbiljne teškoće u ostvarivanju kvalitetnih, ili bilo kakvih ljubavnih odnosa. Stoga su Internet i društveni sajtovi njihova prevashodna zabava, ali i jedini siguran put da ostvare svoje partnerske potrebe. Kako u studiranju najviše odlučuje kognitivni faktor, a u partnerskim odnosima emocije, zaključak profesorke ovog fakulteta Tatjane Stefanović-Stanojević je da su emocije ovih generacija najviše stradale u teškoj i ne tako davnoj prošlosti. „Uzrok možemo videti u okolnostima koje su doprinele neobičnosti našeg okruženja. Rat, bombardovanje, tranzicija, roditelji u potrazi za poslom, odsutni, nervozni, depresivni... kakvi sve ne... U najkraćem, ovi mladi ljudi su imali dvostruku tranziciju, spoljašnju, onu u kojoj je naša država još uvek, i unutrašnju, odnosno adolescentsku tranziciju u smislu odrastanja i svih tegoba koje ono sa sobom nosi.” Period života između dvanaeste i dvadeset prve godine je, prema većini psiholoških periodizacija razvoja, doba adolescencije. U tom periodu, mlada osoba rešava „krizu identiteta”, postaje ljudsko biće koje je pronašlo svoje mesto i ulogu u društvu, izabralo zanimanje, spojilo prošlost sa budućnošću, uskladilo svoje sposobnosti, interese i sklonosti sa zahtevima okoline. Zatim, rešava „krizu ideala” upoređujući filozofske, religijske, ideološke ili naučne koncepte o sebi i drugima, sa realnošću koja je uglavnom nesavršena. Prihvata statusni, etnički ili rasni identitet, te ideologiju kulture kojoj pripada. Takođe, prihvata i polni identitet. Konačno, razvija vernost kao vrlinu i na njoj razvija bračne i porodične veze. Sve ovo dešava se u proseku, većini, i u uslovno rečeno „normalnim okruženjima”. Razvojni teoretičari predviđaju i mogućnost da ne dođe do pozitivnog ishoda, pa kao negativno rešenje opisuju ili konfuziju identiteta u kojoj osoba ne zna koja je njena uloga u društvu, odnosno ko je ona sama i seksualno je difuzna ili ima prejaku identifikaciju sa pojedincima i grupama, ideologijama. Za ovim periodom sledi tzv. razdoblje mlade odraslosti (od 21. do 25. godine), kada se završava period profesionalnog osposobljavanja, postavljaju temelji nezavisnog života i porodice. U pozitivnom ishodu osoba stiče vrlinu intimnosti, odnosno sposobnosti spajanja vlastitog identiteta sa identitetom partnera, bez straha da će izgubiti deo sebe, ili još preciznije uči da neguje ljubav kao trajnu predanost uz sposobnost za kompromise, ali i kao erotski i romantični odnos. Nepovoljna rešenja su, takođe predviđena, i opisana: moguća je izolacija i zaokupljenost samim sobom, osećaj ispraznosti i nepotpunosti života, moguć je „beg” u brak kako bi se pronašao vlastiti identitet i ostvarila samostalnost u odnosu na primarnu porodicu i kao treća nepovoljna mogućnost opisano je udruživanje, elitizam, odnosno stvaranje ekskluzivnih izolovanih grupa. U kineskoj, izraelskoj i japanskoj sredini, nakon dominacije sigurnog obrasca afektivnog vezivanja, sledi simbiotski obrazac, pa zatim odbacujući i na kraju dezorganizovani. Isti je i u Srbiji bio slučaj pre šest godina. U ekonomski razvijenijem zapadnom svetu, češći slučaj je da nakon sigurnog obrasca sledi izbegavajući, zatim ambivalentni, pa dezorganizovani. Razlike se, prema istraživačima, mogu objasniti kulturnim navikama podizanja dece u različitim sredinama. Odnosno da je u Srbiji, baš kao i Japanu, Kini i Izraelu, čest model prezaštićivanja dece, dok je u Americi češći model ranog osamostaljivanja i odvajanja dece od roditelja. Takozvani baka servis u Srbiji stvara ambivalentnu afektivnu vezanost kod dece. Profesorka Stefanović-Stanojević kaže da, zapravo, u našim porodicama nema više čvrstih tradicionalnih veza. „Nevolja je možda u tome što su u tranziciji nestale te čvrste veze, a nisu se dovoljno jasno uspostavile neke nove i nova pravila. Haos verovatnije dovodi do ovog obrasca, kao i odsustvo sistema.” U psihološkim teorija, navodi se dostupnost majke u detinjstvu, kao ništa manje važan uticaj na formiranje ličnosti . Dete postepeno sklapa sliku o majci na osnovu svakodnevnih, ponavljanih iskustava sa njom, a to presudno utiče na predstavu o sebi kao biću vrednom pažnje. U suprotnom će protestovati, biće očajno i na kraju će poricati da su mu pažnja i naklonost drugih uopšte potrebni. Izgradiće oko sebe oklop, deo koga će biti slika o drugima kao o osobama koje nisu vredne pažnje i ljubavi i slika o sebi odbrambeno ulepšana. Uz majku koja selektivno odgovara na samo neke od detetovih potreba, dete će učvrstiti svoju potrebu za majkom, razviće strategiju pojačanog vezivanja za nju. Modaliteti vezivanja zavise od toga na koje modalitete majka najdoslednije reaguje. Dete će biti onakvo kakvo je majci potrebno: bolešljivo, slabog apetita, trapavo. Budući da svu svoju energiju ulaže u prepoznavanje i reagovanje na potrebe drugih, slika o drugima biće pozitivna, slika o sebi negativna. Na kraju, uz majku koja iz različitih razloga ne šalje razumljive signale detetu, dete neće razviti smislenu strategiju. NJegov način izlaženja na kraj sa životnim teškoćama teoretičari opisuju kao dezorijentisan, odnosno dezorganizovan. Iz ovih modela odnosa majka-dete proizlaze i sigurni i bojažljivi obrazac partnerskih odnosa, ali i još dva, definisana kao izbegavajući i simbiotski obrazac. Prvi među ispitanicima, baš kao i obrazac sigurne veze, nije prisutan, a drugi je prisutan sa tek 6,4 odsto. Izbegavajući obrazac karakterišu niska anksioznost i visoko odbacivanje, odnosno pozitivni model sebe i negativni model drugih. Zbog negativnih očekivanja koja imaju u odnosu na druge, osobe ovog tipa izbegavaju bliskost sa ljudima i naglašavaju značaj nezavisnosti. U partnerske veze ulaze retko i bez očekivanja, ili često, a površno. Slična istraživanja su pokazala da je takvih u Srbiji najviše među hirurzima, advokatima, biznismenima. Simbiotski obrazac određen je visokom anksioznošću i niskim odbacivanjem, to jest negativnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugih. Osobe ovog tipa polaze sa pozicije sopstvene manje vrednosti. U partnersku vezu se investiraju preterano, očekujući da će kvaliteti partnera, a na osnovu intenzivne vezanosti, nadoknaditi njihovu ličnu manjkavost. NJihove partnerske veze sklone su simbiozi, dramatične su i često upakovane u romantičnu priču o pravoj ljubavi koja ne zna za granice. Tako ljubavna veza postaje mučenje. Za razliku od drugih zemalja u kojima je sprovedeno slično istraživanje, u Srbiji očekivanja džasnovana na teoriji afektivnog vezivanja, nisu sasvim potvrđena. Naime, teorija afektivnog vezivanja omogućava tumačenje sklonosti mladih ka vezivanju sa partnerom u zavisnosti od načina vezivanja za roditelje u primarnoj porodici. A kod nas dominantan obrazac i ne odgovara vezivanju u primarnoj porodici. Sa negativnim modelom sebe i drugih, mladi koje karakteriše obrazac bojažljive vezanosti imaju i negativna očekivanja, te će nastaviti da izbegavaju bliskosti. Da se shodno trendu haotičnih veza i rizik od HIV-a povećao, potvrđuju nam u JAZAS-u. Od 2005. godine, naime, prenošenje ove bolesti seksualnim odnosima povećalo se sa 15 na 51 odsto slučajeva, dok je broj obolelih među intravenskim korisnicima droga spao sa 72 na 18 odsto. Prema podacima UNAIDS-a i Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji je od 1985. do 2007. godine zvanično registrovano 2178 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1381 osoba (63 odsto) već obolela od side, dok je 917 osoba i umrlo od side (66 odsto svih obolelih). Prema dostupnim podacima, 65 osoba inficiranih HIV-om je umrlo od bolesti i stanja koja nisu specifična za AIDS, tako da krajem 2007. godine 1196 osoba živi sa HIV-om. Protekle godine otkriveno je 75 novih osoba inficiranih HIV-om, među kojima je još uvek sedmostruko više muškaraca nego žena, iako poslednjih godina u svetu raste broj žena inficiranih HIV-om. Većina novootkrivenih osoba zaraženih HIV-om, prijavljenih tokom 2007. godine, pripada uzrastu od 20 do 49 godina (91 odsto), pri čemu je svaka treća osoba uzrasta između 20 i 29 godina (39 odsto). Osim što nisu ništa naučile o prezervativima, nove generacije mladih drastično menjaju podatke o vrsti prenosioca zaraze. Dok su to nekada bili igla i špric, danas su, naivno, povremeni seksualni odnosi sa različitim partnerima. Otuđenost, međutim, nije trend karakterističan za Srbiju već je baš kao i svi drugi trendovi i stilovi života došao sa Zapada, ali je ovdašnja karakteristika samoće što se potreba mladih za partnerom dodatno izgubila u ratu i tranziciji. Sada već arhaični izraz udvaranje postao je predmet podsmeha za onog ko ga izgovara i sažaljenja za onog ko pokuša da se udvara, a zamenila ga je strana sintagma “one night stand”, koja u srpskom nema verodostojan prevod iako se razmena energije među polovima kod mladih svela gotovo potpuno na njeno značenje – na jednovečernje uživanje od subote do subote. Spontane interakcije je sve manje, ne razgovara se ni u kafićima, ni u avionima, ni na autobuskim stanicama, a pogotovo ne sa komšijama. A sve se možda može gledati i životno jednostavno – dok su opsednuti patnjama nacije roditelji tražili bajkovit kraj muka u telenovelama, njihova su deca uživala u samoći. A brak, vernost i partnerske veze prestale su odavno biti merilo uspeha čoveka. Druženje s prijateljima zamenila je potrošnja, a kreativnu interakciju, video-igrice.