Država bez patriotizma

Da li je danas čovečanstvu potrebna jedinstvena svetska država i jedinstvena svetska vlast? To je pitanje koje mislećim ljudima nameće era globalizacije i mnogi procesi u savremenom svetu – politički, ideološki, i naročito tehnološki. Ali pre nego što bi iko pokušao razložno pokazati da li je svetska država današnjem čovečanstvu potrebna ili nije, logično je zapitati se da li je takva država realno moguća, tj. da li je u današnjem svetu, uprkos enormno povećanoj međuzavisnosti, moguća jedinstvena svetska vlast koja bi bila u stanju da osigura mir i obezbedi realizaciju opšteg blagostanja na pravičan i efikasan način? Neke odgovore na navedena pitanja u Beogradu ćemo čuti za nekoliko dana od najznačajnijih svetskih filozofa iz Amerike, Kanade, Velike Britanije, Nemačke, Australije, Norveške, Grčke, Italije. Wih će u našem gradu okupiti Deseta konferencija, projekta ILECS (“International Lanj and Ethics Conference Series”), koja se održava na beogradskom Filozofskom fakultetu, 27. i 28. juna, u organizaciji Srpskog filozofskog društva i profesora Jovana Babića. Tačan naziv konferencije je: “Svetska vlast: Da li nam treba, da li je moguća, šta (sve) može da znači?” (“World Governance: Do We Need It, Is It Possible, What Could It (All) Mean?”) O temi internacionalne konferencije, i brojnim teškoćama koje se tiču teorijskih i praktičnih mogućnosti stvaranja jedinstvene svetske države, razgovaramo sa prof. Jovanom Babićem. Deluje apsurdno da neki od najvećih filozofa današnjice diskutuju o “svetskoj državi” i “svetskoj vlasti” u zemlji čiji građani se nisu oporavili od trauma još nezavršene “balkanizacije”: raspada Jugoslavije, otcepljenja Crne Gore, preživljavanja procesa jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. - Tema svetske vlasti je u neku ruku centralna tema projekta ILECS (International Lanj and Ethics Conference Series). Ta tema je određena za ovu godinu zato što se ove godine završava prva serija ovih konferencija, to je deseta konferencija u nizu, i red je da se ceo projekat finalizuje jednom tako fundamentalnom temom. Šta je projekat ILECS, kada je započeo i šta mu je smisao? - Projekat je počeo 1997. godine, kada smo ga Aleksandar Jokić, koji je tada predavao na Gradskom koledžu u Santa Barbari, i ja pokrenuli kao dvodelnu godišnju konferenciju: prvi deo konferencije smo imali u Beogradu u junu, a zatim nastavak u jesen u Americi, sve do 2004. godine kada se konferencija svela na beogradski deo i počela da se održava svake druge godine. Tako ubitačan tempo – praktično dve konferencije svake godine (iako se to računalo kao jedna konferencija u dva nastavka) – nije mogao da se održi. Teme koje su na ILECS-u obrađivane su bile relevantne kako za nas tako i za svet (moralni i pravni aspekti ratnih zločina, kolektivna odgovornost, secesija, tranziciona pravda, pomirenje, humanitarne vojne intervencije i internacionalizacija unutrašnjih konflikata, institucionalizacija ljudskih prava i globalizacija, verska i politička tolerancija u doba rastuće globalizacije, kolektivni identitet, suverenitet, manjinska prava, terorizam), a ljudi koji su na konferencijama učestvovali zaista su bili najveća imena u međunarodnoj etici našeg vremena (Berli Vilkins, Georg Megle, Entoni Elis, Majkl Slout, Ričard Folk, Alfred Rubin, DŽejms Nikel, Virdžinija Held, Tomas Poge, Lari Mej, Ingeborg Maus, Pol Gajer, Polin Klajngeld, Jan Narveson, Rasel Hardin, Pol Gilbert, i mnogi drugi). Rezultate smo uredno objavljivali u Filozofskom godišnjaku, a dobar deo je objavljen i na engleskom (jedna knjiga kod Blekvela, dve knjige kod Brodvjua u Kanadi, tematski broj sa četrnaest tekstova u časopisu “Peace Revienj”, tekstovi u drugim časopisima kao što je renomirani “Fletcher Forum for Foreign Affairs”). Koliko je smisleno i opravdano danas raspravljati o svetskoj državi? Istovremeno sa procesima globalizacije teku procesi “balkanizacije” sveta: godine 1900. na svetu je bilo svega 47 država, a dana – u prvoj dekadi 21. veka, niko ne zna pouzdano koliko ih ima. UN su zvanično priznale 194 države, ali u raznim statusima i bez slučajeva poput Kosova i Abhazije, trenutno se pominje broj od 239 država. U vreme Butrosa Galija u UN je postojalo više od 500 zahteva za priznavanje novih država. Ne čine li takve tendencije utopijskom ideju o svetskoj državi i vladi sveta? - Pitanje svetske vlasti je, po mom mišljenju, uvek postojalo – ono je u osnovi nastajanja imperija (carstava). U toku ljudske istorije: carstva su uvek pretendovala da se prošire koliko god mogu, tj. i na ceo svet ako bi to bilo moguće. Međutim, u današnje vreme, koje karakteriše, kao i u nekim drugim periodima u prošlosti, visok stepen globalizacije, ali i neviđeni razvoj tehnologije koji svet faktički čini sve više međuzavisnim, upravo pitanje međuzavisnosti se, u proizvodnji potrebe i mogućeg opravdanja neke svetske vlasti, nameće kao spoljašnji faktor, pored ovog imperijalnog: imperijalizam pogoduje trgovini i biznisu a razvoj tehnologije ima čudan efekat da menja neke aspekte granica između država, a neke možda čini i nemogućim ili teško održivim. To je dovelo do ideje da neki zaključe kako nacionalni suverenitet, princip na kome su organizovane države i ono iz čega one izvlače ovlašćenje za sprovođenje svojih zakona, iščezava i prepušta mesto globalnim faktorima kao odlučujućim u tome šta će biti ciljevi koje postavljamo pred sebe i koja će biti pravila u organizaciji našeg društvenog života. Taj zaključak skoro da je postao glavna struja u savremenoj političkoj filozofiji, što povlači verovanje da zakoni nisu nešto što slobodno sebi određujemo već nešto što treba da iščitamo iz definicije, ili deskripcije, onoga što smatramo “dobrom”. Šta u vašim razmišljanjima, kada govorite o svetskoj državi, znači reč “svetska” ili “svet”, šta znači reč “država”, a šta znače te dve reči spojene u naziv “svetska država”? - Iako svet, u suštini po definiciji, jeste jedan (univerzum), ipak u njemu postoje razlike i promene, pa je politički svet, kakav sada imamo, u stvari jedno međunarodno društvo, jedan skup delova sveta koji žive naporedo jedan pored drugog, i u kojima se ne samo postavljaju različiti ciljevi već i poštuju različiti zakoni. A zakon podrazumeva saglasnost onih na koje se on primenjuje, to je ono po čemu se zakon razlikuje od nasilja (koje je, kao i zakon, ograničenje slobode da se čini ono što se hoće). Saglasnost potrebna za važenje zakona čini zakon mojim zakonom, a ne tuđim zakonom, koji mi se može prisilno nametnuti, ali to bi ga učinilo uzurpacijom i nasiljem. Kao međunarodno društvo svet obuhvata sve ljude i sve države. Zato izraz “ceo svet” može da označava dve bitno različite stvari: čovečanstvo i međunarodnu zajednicu kao skup (svih?) država ili naroda. U ovom drugom smislu svet kao međunarodno društvo bi trebalo da predstavlja skup svih izvora zakonitosti, skup svih zakonodavnih volja na svetu. Šta bi takva država značila za pojedinačne volje, za njene građane? - Unutrašnja svrha države je mir, koji predstavlja važeću i prihvaćenu distribuciju moći u okviru koje se mogu praviti zakoni koji će obezbediti prediktabilnost. Otuda je svrha mira vladanje nad (našom) budućnošću, a zakon koji to omogućuje je, kao pravilo koje su i svi drugi pored mene prihvatili, naš zakon, a ne samo “moj zakon”. Ova odrednica “naš” konstituiše gorepomenuti kolektivni identitet iz koga izvire zakonodavna volja. Dakle, izgleda da država nužno podrazumeva neki određeni kolektivni identitet, jedno “mi” koje nešto hoće, i u kontekstu naše teme se postavlja pitanje da li to “mi” može biti celo čovečanstvo, a ne tek neki njegov deo? To bi podrazumevalo da je čovečanstvo u stanju da bude takav kolektivni identitet koji ima zakonodavnu volju, i da je moguća svetska država koja bi sprovodila svetski zakon.. Jednom ste napisali da bi “svetska država, ako bi bila čvrsto utvrđena, sprečila ratne sukobe koji su danas jedan od najvećih uzroka i nesreće i nepravde”. Deluje da ste prevideli jednu antropološku “sitnicu” koja se zove “ljudska priroda”? Kako bi trebalo da bude ustrojena svetska država pa da neutrališe agresivni potencijal čoveka koji je u ljudskoj prirodi i koji je deo nagona čovekove borbe za opstanak? Nema malo malo najvećih psihologa i antropologa sveta koji kažu: postoje ljudi koji žele kavgu. - To je napisao Rasel. On je verovao da se takmičenje, svojstveno ljudima, može preusmeriti na koristoljublje i dobronamernost, “bez velikih stimulacija mržnjom ili strahom”. Ali on priznaje da su to teška pitanja, jer bi svetska država, ako bi bila “čvrsto utvrđena”, došla u opasnost od raspada zbog nedostatka kohezivne sile, koja sada deluje uglavnom kroz stvaranje brige usled straha od opasnosti koje mogu da sruše mir važećeg zakona, što je glavna energija patriotizma. Sa kakvim patriotizmom bi mogla da računa svetska vlada? Sa druge strane može se postaviti pitanje šta može značiti “čvrsto uređenje” u jednoj takvoj državi? U nedostatku spoljnjeg neprijatelja zar takvo čvrsto uređenje, usmereno na očuvanje svetskog poretka mira, ne bi bilo diktatura? I, zatim, da li bi ikakva diktatura mogla sprečiti da se ta država, koja bi bila bez, kako Rasel kaže, “instinktivnog zadovoljstva” i u kojoj bi vladao “opšti pesimizam i nedostatak jedrine”, bez “slave”, rastroji iznutra? Koliko bi trajna bila jedna takva konstrukcija? Šta bi moglo zaustaviti neke nove hrišćane da ljudsku želju za smislom ne mobiliše u razornu silu koja bi tu državu prvo zaista pretvorila u diktaturu a zatim je mirno razorila radosno se bacajući pred lavove u nekom cirkusu? Šta bi bilo sa dosadašnjim državama, odnosno kakav status bi imale postojeće države u vašoj svetskoj državi, a kakav status bi imali građani sa svojim nacionalnim kulturama, kolektivnim pravima i nacionalnim identitetima? - Pa, deo odgovora na to pitanje se sadrži u pomenutoj tezi kako je nacionalni suverenitet prevaziđen i više ne odgovara trenutku svetsko-istorijskog razvoja, jer globalizacija postaje sve važniji faktor u artikulaciji života i zakona koji život regulišu. Ako je tako, onda će nacionalne države nestati, i samo je pitanje da li će čovečanstvo moći da se konstituiše u zakonodavnu volju ili će svet voditi “multinacionalne” agencije i korporacije koje će pravila artikulisati u igri ustanovljavanja balansa moći. Savremeni kapitalizam, koji pokazuje enormnu moć prilagođavanja, možda će biti u stanju da kroz princip maksimalizacije sreće i potrebu kultivacije sveta koja je za tu maksimalizaciju potrebna, ostvari varijantu ove druge sheme. U njoj bismo mogli imati iluziju da se ništa nije promenilo, uključujući i diversitet nacionalnih kultura i kolektivnih prava, ali zapravo bez “živih” kolektivnih identiteta: sve bi to mogao biti i dekor, dopuštena prilika da se, ako se hoće, to “izabere”, ali bez stvarne kohezije i bez stvarne moći kolektivnog odlučivanja, bez, kako bi rekao Rasel, “slave”. Svet već pomalo liči na jednu ovakvu sliku. Kako bi se u svetskoj državi, koja je po veličini sušta suprotnost antičkom polisu, ostvarivale ljudska sloboda i sreća čovečanstva? - Svetska država nije vezana za veličinu, već za definiciju (celog) sveta. Ta definicija isključuje postojanje “drugih” država. Pitanje veličine bi se onda postavljalo kao pitanje veličine sveta: da li je svet dovoljno veliki ili nije (npr. u odnosu na broj stanovnika – da li je prenaseljen). Ali “ceo svet” nije ograničen na planetu Zemlju, on uključuje ceo prostor i sve (buduće) vreme. To znači da svetska država ne bi mogla tolerisati postojanje nezavisnih država na nekom drugom mestu u svemiru, već bi ih, kao pravo carstvo, sve tretirala kao svoj deo. Naravno, veličina države uopšte nije bez značaja za njen status, uključujući i moralni (ako se politička sloboda tretira kao moralna vrednost, što mora). Rekao sam ranije da “srednje” izgleda nekako ljudima najprimerenije i najudobnije. Ali i malo, kao i veliko, ima svojih zanimljivih osobina. Na primer, jedan od argumenata koji je navođen protiv ujedinjenja Italije u 19. veku bio je da će to značiti da, ako se posvađate sa svojim princem, ili predsednikom, nećete, nakon ujedinjenja, moći prosto skočiti na najbližeg konja i odgalopirati iz zemlje. To znači da velike zemlje svojim prostornim kapacitetom imaju povećanu moć kontrole nad slobodom svojih građana. Potera koja kreće za pobunjenicima je efikasnija ako je država veća. A što se tiče antičkog polisa, tu je sloboda bila shvaćena kao odsustvo, ili zapravo neprihvatanje, političke hegemonije: hegemonija, od strane drugih ali i nad drugima, smatrala se nečim najgorim što može zadesiti jedan grad i sloboda se ljubomorna čuvala kao okvir života. Kako bi svetska država razrešavala sporove i oružane sukobe između ljudi ako bi bili nacionalni, verski ili ako bi se desili između bivših političkih supersila? - Svrha svetske države bio bi svetski mir. To znači da nikakvi sukobi ne bi mogli da se tolerišu, i svi bi jednako bili inkriminisani kao kriminalna delatnost. O kriminalcima brine policija, tako da bi se svi sukobi rešavali policijski. Policijska akcija bi, naravno, uključivala i policijsku poteru, pokušaj otpora ili bekstva bi takođe morao biti inkriminisan kao i svaka druga nezakonita radnja. Elemente toga takođe imamo već danas. Onaj ko je obratio pažnju mogao je da uoči da je američka intervencija u Avganistanu imala izrazita svojstva policijske potere i da je ona retko, ako ikada, bila označena kao “rat”. Ali to je slučaj i sa drugim vojnim intervencijama: u njima se podrazumeva sve što se podrazumeva u policijskim akcijama, počev od toga da je unapred određeno koja je strana “dobra” a koja “rđava”, pa do pretpostavke da su “dobri momci” faktički jači od “loših momaka”. Ima nečeg manihejskog u toj slici.