Nepoznanica zvana Godo

Beograd, jun 1953. Kod Dušana Matića. Moji kraći ili duži susreti i razgovori sa Matićem trajali su već nekoliko godina, još od našeg prvog viđenja 1948. na prijemnom ispitu za Akademiju. U njegov stan, u Vojvode Dobrnjca, došao sam prvi put da bih mu pokazao pesme koje sam u to vreme pisao. Bio sam iznenađen Matićevim stanom, koji mi je izgledao veoma skroman, skoro štur, iako su pojedini komadi nameštaja i neki predmeti bili starinski, lepi, izuzetni. U svakom slučaju, Matić je tada živeo dosta skučeno, samo u jednom delu tog inače povećeg stana, dok su u drugom živeli njegovi rođaci. Vrata desno iz velikog zajedničkog predsoblja vodila su u sobu u kojoj je primao posete. Pružio mi je tekst drame Čekajući Godoa od Samjuela Beketa, koji je bio odštampan u jednoj svesci pozorišnoga časopisa “Avant-scene”. U dodatku foto-priloga istoga broja bile su otisnute i dve sličice sa predstave pariske trupe Rožea Blena, koja je komad izvela u Ženevi, pred skupom evropskih intelektualaca, među kojima je bio i Dušan Matić. Bio je to dobar potez Blena jer je predstava ostavila utisak i izazvala živu i protivurečnu raspravu, u svakom slučaju prošla daleko bolje nego na nedavnoj premijeri u Parizu. “Na premijeri u Parizu, stvar je zapravo propala”, napomenuo mi je Matić. “Ne znači da će propasti i u Beogradu. Mislim da mi komad možemo čak i bolje da osetimo, ma koliko izgledalo čudno. . .” NJegovi paradoksi su bili čuveni; ali oni nikad nisu bili bez osnova. “Kako je komad primio skup evropskih intelektualaca u Ženevi?” “Pa, znaš, svi oni imaju izvesne predrasude. Jedni su 'levi', drugi 'desni'. Levima smeta pesimizam a desnima – skandal! Tema tog skupa u Ženevi bila je – 'zebnja našeg vremena', strah i očajanje koje lebdi nad Evropom. Beket je našao dramsku ilustraciju tog nemira kontinenta ali i među nama, koji smo bili prisutni tom sastanku, vladalo je tiho stanje očajanja. Posle Blenove predstave, reakcije su bile različite, kao što sam rekao. Neki su protestovali što u komadu nema Nade, što nema Luke, kao u “Na dnu” Maksima Gorkog. Ali to je ipak jedan današnji, evropski 'Na dnu'; a Dečko na kraju komada je ipak Nada.” I dalje, ne zastajući, pomalo zamuckujući, tražeći tačnu reč: “Znaš, pred takvim jednim piscem kao što je Beket, pokušavati klasirati ga levo, ili desno, to je vrlo osetljivo.” “Ono što ja znam o Beketu, ono što sam čuo, uverilo me je da taj jednostavni i skromni čovek ne može po svojoj prirodi biti nikakav cinik, već da iza scena i slika koje dočarava i istina koje saopštava, ma koliko one na prvi pogled bile crne, stoji jedno saosećanje koje je beskrajno veliko, baš prema tim ličnostima koje je tako strašno, užasno prikazao. . . Ali taj užas nije u njemu, pa čak ni njima, nego u situacijama u kojima se ti ljudi nalaze. I u kojima se svi nalazimo. . .” I najzad: “To sve treperi . . . “ Ova slika, ovaj izraz, da Beketovo delo – treperi, odjednom mi je više približilo i više razjasnilo to delo, učinilo ga prisnim, nekako ličnim, mojim. . . Beograd, oktobar 1953. g. Pošto je komad Čekajući Godoa bio preveo Andrija Milićević (otac Mire Trailović pr. red.), niko od najvažnijih ljudi pozorišta na Crvenom krstu nije bio njime oduševljen. Razlozi su bili različiti ali mrštenje je bilo zajedničko. Čak se ni Soja Jovanović, najradikalniji reditelj pozorišta, nije uzdržala da ne izrazi neku vrstu negodovanja. “Po meni, nije isključeno da su u pitanju dva homoseksualca!”, primetila je s njoj svojstvenim humorom imajući u vidu dvojicu glavnih junaka, Vladimira i Estragona. Međutim, iz Sojine opaske je progovorila jedno čisto domaća – predrasuda! Tešilo me je samo to što je posredi bio njen prvi utisak. Osim toga: njena opaska je bila usputna i nebitna. Za razliku od Dinulovića (upravnik pozorišta, pr. red.) i drugih, koji su od prve skrenuli pažnju na – “pesimizam”. Po njima, reč je tu bila o nepoverenju u humanizam, tj. u samoga – čoveka, drugi po redu težak greh u našem “novom društvu”, odmah iza nepoverenja u – socijalizam i narodnu vlast. Jer nepoverenje u čoveka, “u život”, kako se patetično uzvikivalo, značilo je i nepoverenje u to da ga bilo koja ideologija može učiniti boljim. A upravo je jedna ideologija (komunistička) zapela iz sve snage da dokaže suprotno. Jedan od ključnih dokaza da je posredi “beznađe” bio je taj što se u komadu, na kraju svakog čina, pojavljuje jedan Dečko, koji kaže da će “gospodin Godo sutra sigurno doći”, iako on već odavno ne dolazi i jasno je da ni sutra neće doći. Međutim, prema Matićevoj priči, taj Dečko je u režiji Rože Blena izgledao kao – Anđeo. Bio je plav, prozračan, sa velikom kovrdžavom kosom. To je, dakle, mogao biti i jedan čist glas koji donosi Nadu, bez obzira na celokupnu ironičnost situacije (i asocijacije na samoga Boga). Blenova režija je bila divna i bez sumnje u duhu komada. Stvar je za svaki slučaj ostavljena da se još malo “krčka i kuva” u Umetničkom veću. U međuvremenu sam bio pridobio Soju. Posle ponovnog pažljivog čitanja, komad joj se učinio “neobičan, apsolutno poetičan”. I, štaviše, izgledao joj je kao “pesma u prozi, u dijalogu”. Takvim se i meni činio; i sam sam osećao izvesnu m e t r i k u u Beketovom dijalogu, tim njegovim kratkim replikama. . . Posle sastanka Umetničkoga veća, došao sam u Dinulovićevu kancelariju, da mi saopšti njihov zaključak. “Dokle ću je da mirim našu neslogu?!” iznenada je uzviknuo, zavapio, srdit na sebe, na svoju posredničku ulogu, u nesložnom Umetničkom veću. Istovremeno je pritiskao šakom čelo i trljao slepoočnice. “Podržao sam Soju”, nastavio je, “nisam se složio sa Minjom (Dedićem)! Tako je stvar p r o š l a ! Zasada!” Želeo je da mi naglasi užas borbe (mišljenja) i veličinu svoje uloge. Bio je skoro patetičan. Kao pravi pozorišni mučenik. Usput je gutao pilule i dušmanski masirao svoje čelo. “Radite, dakle, pa ćemo videti!”, zaključio je i otpustio me. Odnosili su se prema komadu kao prema neželjenoj prinovi. Nekoliko ranije povučenih smelih poteza (A. Miler i T. Vilijams) obavezivalo ih je (prema publici) da u istom smeru nastave. Ali, činilo im se, da je ovaj komad otišao predaleko: da se od njih traži previše. Ipak, znali su da bi bilo možda još gore po njih same ako odustanu. Doveli bi u sumnju i svoje prethodne odluke i uspehe. Nije se smelo dozvoliti da ceo prethodni repertoarski i umetnički pomak izgleda kao puka slučajnost. Sve je, naprotiv, trebalo da izgleda kao p o k r e t. Najzad, sve dok komad ne dođe do generalne probe n i k o g a i n i n a š t a ne obavezuje. A tada ćemo – “videti”. “Naravno, vi ćete probe održavati u svom slobodnom vremenu. Ne možemo da vas udenemo u redovan raspored, jer smo preopterećeni. Naći ćete već negde slobodan budžak...”, doviknuo mi je upravnik dok sam izlazio. Dobili smo, dakle, dozvolu da Godoa spremamo; komad, međutim, nije bio uvršten u redovan repertoar; bio je samo stvar pokušaja jedne grupe glumaca, i jednog reditelja, tako reći privatan eksperiment, koji nikoga ne obavezuje. Reči: “Samo vi radite, pa ćemo videti!” bile su u stvari pravo licemerstvo. S jedne strane su nam tobož širom otvarali vrata, da bi nam u isto vreme zajednički okrenuli leđa. Drugim rečima, sada je ta stvar isključivo bila u našim rukama. To je u nama pobuđivalo uzbuđenje, volju i snove. Beograd, jesen 1953. Čekajući Godoa. Dvojica skitnica, Vladimir i Estragon, čekaju gospodina Godoa u pustom močvarnom predelu, kraj jednog drveta, u nadi da će ih zaposliti na svome imanju, i da će tamo najzad naći topli ležaj na slami; ali umesto gospodina Godoa, svako veče stiže jedan Dečak i saopštava im da gospodin Godo neće doći večeras, već sutra uveče “nasigurno”. Dok čekaju gospodina Godoa, utucavaju vreme zabavljajući se na različite načine. To liči na cirkus; na cirkuske tačke klovnova. U jednom trenutku pojavljuje se Poco, gazda imanja na kome se nalaze, koji na uzdi vodi svoga ostarelog slugu Likija na vašar u Sen Sover, da ga tamo proda jer je odslužio. Međusobno se kraće vreme nadmudruju; ali to nije prijatna zabava. Poco gnjavi a Liki je dosadan. Onda njih dvojica odlaze. Stiže Dečko; pada noć; sutradan se ponavlja isto. To je ukratko sadržaj drame Čekajući Godoa. * * * Na Godoa još ne mislim celokupnim svojim bićem, iako mi je neprestano u svesti. Odlažem da mu se potpuno prepustim; odlažem da se prepustim tom tekstu, njegovom najdubljem smislu; još prikupljam snagu, da bih se sutra-prekosutra, donekle učvršćen u sebi, mogao svom silinom odati tom nepoznatom poslu, udovoljiti toj žestokoj opsesiji, koja mi, istoga časa, pobuđuje sve otpore i nesaglasnosti sa svetom. Neću, međutim, čekati ni minuta duže. Godinu dana provedenih u Beogradskom dramskom pozorištu bilo je dovoljno da se uverim da u ansamblu postoje glumci, koji žele, i koji su spremni, da ostvare jedno novo, drugačije pozorište no što su Narodno ili Jugoslovensko, a drukčije i od onoga u kojem jesmo, da bismo usavršili izraz, stekli nova saznanja i pomerili naše pozorišne horizonte, makar za pedalj. O čemu se radi u Godou? O tome što se u njemu prikazuje jedna totalna – napuštenost čoveka u svetu. Čovek je rođen i napušten, ostavljen samome sebi. Ako je čovek rođen i napušten, onda je on rođen bez cilja. Čitav smisao njegovog života je u tome da traži svoj cilj. On ga ne može naći. Praktično, on je prepušten patnji u kojoj je smrt pravo olakšanje, u kojoj smrt dolazi kao razrešenje. Rođen pa napušten, da bi smrt razrešila stvar, to je nesumnjivo apsurdno. Čovek ne služi ničemu. Beket kaže, u komadu Kraj partije (citirajući Kalderona), da se ne treba ni roditi, da je rešenje u tome da se više ne rađamo, da nas dakle više nema. To je jedini dostojanstven odgovor na taj nametnuti apsurd. * * * Nasuprot neraspoloženju prema Godou koje je vladalo u pozorišnoj upravi, sve češće javno ispoljavano i najzad učvršćeno, i nasuprot ravnodušnosti ili pak surevnjivosti jednog dela ansambla koji nije neposredno učestvovao u radu, svejedno, mi, manji deo ansambla: Rade Marković, Mića Tomić, Quba Tadić, Bata Paskaljević i Rastislav Jović, svako na svoj način posebno privržen ulozi, izvlačili smo iz sebe svu onu preostalu, skrivenu i dotle nepoznatu snagu što nam je preticala posle redovnih prepodnevnih proba i poslova, da bismo se uhvatili u koštac sa tom ogromnom nepoznanicom koja se zove Godo, tim komadom koji se nije mogao uporediti ni sa jednim koji smo poznavali, komadom koji nije imao preteče (ili ih mi nismo znali) na našim pozornicama. Bez te skrivene i neznane stvaralačke energije, koja se valjda samo i rađa na granicama (duhovne i telesne) iscrpenosti, u nekoj vrsti ne toliko transa ili nadahnuća, koliko omamljenosti, ne bi bilo mogućno ni pristupiti takvom poslu, a kamoli ga iz dana u dan uporno upražnjavati. Uostalom, nikog u to doba, neposredno posle ručka, od 15 do 17 časova, nije ni bilo u pozorištu, doslovno nikog, pa čak ni dežurnog telefoniste na centrali. Dočekivala nas je tišina puste zgrade, pogašene sijalice i reflektori; u njoj se još slegala prašina prepodnevnih proba i sveukupne pozorišne jurnjave, u zgradi što se tek vetrila, sa prozorima širom otvorenim na sve strane, i nekoliko nemih i bešumnih čistačica po hodnicima, koje su se u tom mraku i polumraku tek okupljale da otpočnu svoj metlarski posao, i koje su ga potom obavljale, takmičeći se sa nama, sabijenim u slobodan kutak. Bez posebnog predznanja, izvesno nedovoljno upućeni u duhovni svet Beketa, hrabro smo se nosili iz časa u čas sa tekstom i smislom komada, vođeni čudesnom intuicijom, u stvari nekom neočekivanom kreativnom lucidnošću, koju je u nama kresala upravo ona ekstraenergija što smo je sticali ulaskom u tu sobu za probe. I izvesna lukavost, koja nas je neprestano upućivala na sam život, i to upravo život oko nas, koji nas je opet nepogrešivo upućivao na staze koje vode do likova i najskrivenijih misli komada. Tako je Rade Marković našao savršen uzor za lik Pocoa ne u autoritetima i despotima savremenog sveta na koje smo uopšteno na početku mislili, već dobrim delom u liku svoga rođenog oca, i to ne samo u njegovom autoritetu, već i u njegovoj bespomoćnosti u jednom društvu koje više ne razume, u karikaturalnosti (grotesknosti) njegove nemoći, nemoći zapravo već ispražnjene ali i dalje kočoperne snage, najzad u njegovoj komičnosti, i to pre svega preko detalja (načina na koji je vadio sat iz džepa i saopštavao vreme, na primer) koji su sve to savršeno otkrivali, dok smo uzore i uzorke klošara (Vladimira i Estragona) mogli svakodnevno sresti na obalama Save i Dunava, pod mostovima, napuštenim kupalištima, na Starom sajmištu pre svega, ali i drugde. I to upravo uzore klošara odgovarajućih onima u komadu, klošara sa stažom, tj. prethodnom biografijom i s odgovarajućim temperamentom i osetljivošću. Pominjanje, međutim, tih klošara sa obala Save i Dunava, njihovog bednog života u rupama peščanih nanosa ili starim neupotrebljivim barakama; pominjanje njihovog izgleda, njihovih velikih torbi, njihovog zavlačenja u kante za đubre i njihovih besnih pasa – značilo je, uvek iznova – gotovo čisto svetogrđe, jer za njihovo postojanje se uporno nije htelo da zna, zato što su bili “društveni paraziti” ili “talog”, “teoretski nemogući (nepostojeći) ovde i danas”, s obzirom na svete socijalističke principe i moralno uzvišeno revolucionarno društvo! Posmatran pak sa druge strane, i ma kako i ma koliko bio metaforičan i zagonetan, komad Čekajući Godoa je na mnogim mestima bio vrlo jasno – eksplicitan! Samjuel Beket nam je, uprkos svemu, govorio doslovno ono što misli, da bi na kraju komada ispovedio i ono što “najdublje oseća”.