Kako se prodaje rat svom narodu

Već nekoliko godina kritike administracije DŽordža Buša, pre svega njene spoljne politike, predstavljaju skoro opšte mesto kako u američkoj dnevnoj štampi i periodici, tako i u politikološkoj i memoarskoj literaturi. Nije potrebna posebna hrabrost da bi se u javnost izašlo sa tezom da optužbe na račun režima Sadama Huseina nisu bile potkrepljene čvrstim dokazima i da je pravi razlog američkog ratnog pohoda na Irak bila težnja da se zauzmu bogata nalazišta nafte u nekadašnjoj Mesopotamiji. Hrabrost je danas potrebna samo da bi se, posle nekoliko ozbiljnih i veoma kvalitetnih dela iz te oblasti, pre svega Najveće laži koja je ikad prodata javnosti Frenka Riča i Tragedije Bušovih DŽejkoba Vajsberga, uopšte objavila nova knjiga na tu temu, posebno kada autor zna da nikakvo veliko otkriće ne može da ponudi. Ta vrsta hrabrosti očito nije nedostajala Skotu Maklelanu. NJegova knjiga Šta se dogodilo pojavila se u poslednjoj nedelji maja i odmah se našla visoko na listama bestselera, uprkos tome što čitaocima ne nudi neko posebno, dosad zapretano saznanje i što po koherentnosti, analitičnosti i jasnoći iskaza znatno zaostaje za prethodnicama. Tako veliki odjek razumljiv je ako se ima u vidu da je Maklelan bio Bušov saradnik još iz vremena kada je sadašnji američki predsednik bio guverner Teksasa, da bi, posle Bušove pobede nad Alom Gorom u novembru 2000, prešao u Belu kuću i bio prvo zamenik predstavnika za štampu a potom i predstavnik za štampu od 15. jula 2003. do 26. aprila 2006. godine. Tada je podneo ostavku ne zbog neslaganja, već zbog sasvim konkretnih ličnih razloga. Želeo je, kako je govorio, da krene dalje sa svojim životom i da novo poglavlje započne na poslu koji ga neće celog angažovati 24 sata dnevno. NJegov rastanak sa Bušom bio je javan, više nego srdačan, sav u duhu uzajamnog poštovanja i divljenja. Nije izostalo ni pominjanje vernosti porodičnoj časti i ugledu i ljubavi prema Teksasu i Americi. „Vi ste, gospodine predsedniče, tako mnogo postigli u proteklih nekoliko godina sa svojim timom, a ja sam duboko počastvovan i zahvalan što sam imao prilike da budem delić jednog sjajnog i darovitog tima istinski dobrih ljudi”, kazao je Maklelan na maloj svečanosti u Beloj kući 19. aprila 2006, kada je saopšteno da će u julu napustiti taj položaj. „Ovom poslu i vama lično dao sam sve od sebe.” Bušove reči odisale su starinskom južnjačkom galantnošću: „Želim pre svega da zahvalim Skotu na tome što je verno služio svojoj zemlji (...) znalački i dostojanstveno obavljajući taj težak i izazovan posao. On je zaista najbolji predstavnik svoje porodice, naše savezne države i naše zemlje.” „Jednom ćemo se nas dvojica odmarati u stolicama za ljuljanje na nekom teksaškom tremu i prisećaćemo se lepih davnih dana kada si bio moj sekretar za štampu. I opet ću ti kazati da si odlično obavio posao.” Ako ćemo suditi po jetkosti Maklelanove knjige, težini njegovih optužbi i neprestanim pokušajima da sebe oslobodi svake krivice, bilo zbog onoga što je činio, kako veli, ne znajući, neupućen u tajne kabinetske muđuigre, bilo zbog same činjenice da se sada latio pera, tog teksaškog trema na kome će njih dvojica zajedno sedeti više ni u snovima nema. Iz Bušovog kabineta je odmah saopšteno da se predsednik neće oglašavati povodom knjige svog nekadašnjeg saradnika, ima prešnijih problema. Knjiga se ponajviše bavi propagandnim sredstvima na koja su se, kako piše Maklelan, oslanjali najbliži Buš i njegovi savetnici, pre svega Karl Rouv i Skuter Libi, šef kabineta potpredsednika Dika Čejnija, ne bi li ubedili javnost u neophodnost rata u Iraku. To, naravno, nije novo, kao što nije nova ni teza o permanentnoj kampanji koju je Bušova administracija preuzela od Klintonove: od sadržaja bilo kog predsednikovog poteza bitniji je marketinški odraz tog poteza. Najvažnija je percepcija u javnosti. Odavno se zna da su dokazi o navodnom postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku bili nategnuti i manjkavi, ako ne i direktno falsifikovani, baš kao i oni o navodnoj povezanosti Sadamovog režima i Al kaide. Zna se i koliko je veliko bilo neslaganje i suparništvo između već bivšeg državnog sekretara Kolina Pauela i takođe bivšeg ministra vojnog Donalda Ramsfelda. Zna se da je Buš sa Ramsfeldom, a ne Pauelom, razrađivao vojni aspekt iračke kampanje. Osobenost Maklelanove knjige ogleda se u tome što on sve to iznosi iz vizure insajdera koji, u suštini, nije posebno radoznao ni sumnjičav i retko dovodi u pitanje ono što mu pretpostavljeni predoče. Stariji u hijerarhiji više znaju, zato i jesu autoriteti. Ako se o nečemu i upita, Maklelan to čini znatno kasnije, kad je sve već obavljeno. Drugačije rečeno, kada Skot Maklelan svedoči, čitalac mu veruje, jer je očigledno da nije reč o piscu koji ume da maštom obogati beleške. Kao analitičar je neubedljiv (to posebno važi za poslednje poglavlje, u kome daje svoje viđenje kako bi sve moglo da izgleda u upravljanju zemljom i zalaže se za neku vrstu nadstranačkog pristupa politici) ali kao hroničar i prepisivač dokumenata uliva puno poverenje. KAMPANJA PRODAJE IRAČKOG RATA JAVNOSTI: „Tokom perioda koji je prethodio ratu bio sam zamenik predstavnika za štampu Bele kuće. Moja uloga nije bila usredsređena na Irak, pa čak ni na napore da se cela ta priča proda javnosti. Najveći deo vremena provodio sam baveći se pitanjima koja nisu imala veze sa Irakom. Povremeno sam, međutim, morao da zamenjujem Arija Flajšera (tadašnjeg predstavnika za štampu) i samim tim da učestvujem u toj marketinškoj kampanji, da bi se u našu korist oblikovalo i izmanipulisalo javno mnjenje. Kao i mnogi Amerikanci u to vreme, ni ja nisam bio sasvim siguran kada je reč o potrebi za ratom i o novoj doktrini predupređivanja koja je tada počela da se koristi. Pitao sam se zbog čega nam je potrebno da toliko hitamo u susret vojnoj konfrontaciji. Ipak, imao sam poverenja u predsednika i one koji odlučuju u njegovom timu za nacionalnu bezbednost. Svi su oni dobili gotovo univerzalno priznanje za svoj energični, ali i odmereni odgovor na 11. septembar, posebno u pogledu rata u Avganistanu. Sada većina njih smatra da je pretnja koju Irak predstavlja ozbiljna i to je svakako odigralo značajnu ulogu u mojoj spremnosti da se saglasim sa njima, ako ne baš da svesrdno i oduševljeno prihvatim odluku o vojnoj konfrontaciji sa Sadamom. Na kraju krajeva, oni imaju pristup svim obaveštajnim podacima i do u tančine poznaju način funkcionisanja Sadama Huseina i njegovog režima. Sa mnom to nije slučaj. Zato sam, kao i većina Amerikanaca, bio sklon da im poverujem.” (str. 126) „Kampanja prodaje rata javnosti nije počela punom snagom sve do jeseni 2002. godine. Kasnije ću međutim shvatiti da je predsednik Buš nekoliko meseci pre toga odlučio da se vojno suoči sa iračkim režimom. Čejni, Ramsfild i Volfovic su svi doživeli 11. septembar kao mogućnost da krenu na Sadama Huseina, da obore njegov režim, da otklone tu opasnost i da na taj način učine Bliski istok bezbednijim. Buš se s tim složio. On je, kako je krajem 2003. godine rekao u jednom intervjuu Bobu Vudvordu, smatrao da SAD prvo treba da se pozabave Avganistanom - da obore talibanski režim i onemoguće Al kaidi da tamo i dalje ima pribežište. Bio je to pristup koji je podrazumevao da se prvo hvatamo u koštac sa najprečim stvarima, a predsednik i njegov tim za nacionalnu bezbednost uvek su smatrali da Irak predstavlja važnu komponentu u šire shvaćenom ratu protiv terorizma. Tačno kada i kako je Buš doneo odluku da krene u rat protiv Iraka verovatno su najelementarnija pitanja koja treba razmotriti ako želimo da shvatimo način na koji je Bušova administracija prodavala taj rat američkom narodu. Bušov spoljnopolitički tim je oduvek imao veoma loše mišljenje o Sadamu Huseinu. Smatrali su da je on remetilački faktor u oblasti koja poseduje bogate rezerve nafte pa samim tim predstavlja jedan od ključnih interesa nacionalne bezbednosti SAD. Čak i pre 11. septembra Bušov tim se zalagao za oštrije mere protiv iračkog režima od onih koje je primenjivala Klintonova administracija. Zato se ova administracija zalagala za to da Ujedinjene nacije počnu da sprovode takozvane „pametne”, tj. ciljane sankcije protiv Iraka i izražavala je spremnost na odlučnije vojne napade ako to bude potrebno da bi se Sadam naterao da poštuje utvrđena pravila, a možda i da bi se smrtno iscrpeo njegov režim. Međutim, posle 11. septembra predsednik i njegov tim su se mnogo temeljitije pozabavili situacijom u Iraku. Brzo su zaključili da jedno šire gledanje na rat protiv terora - koje podrazumeva da je reč o ratu sa više frontova, kako vojnih, tako i nevojnih - potencijalno uključuje i invaziju Iraka. Upravo je zbog toga Buš pozvao Ramsfelda na razgovor u četiri oka krajem novembra 2001. godine i tom prilikom mu naložio da ažurira već postojeće pentagonske planove koji su se odnosili na Irak. Buš se postarao da za tu inicijativu zna samo mali broj ljudi, onih za koje je mogao biti siguran da preko njih ništa neće procuriti u štampu. U suštini, to je značilo da je Buš već doneo odluku da krene u rat - mada je sam sebe ubeđivao da se taj rat može izbeći. BUŠOV INSTINKT I SAN O SLOBODI: Predsednik Buš je uvek bio instinktivni, mnogo više nego intelektualni lider. On nije neko ko će se temeljito udubiti u sve moguće političke opcije i podrobno razmatrati svaku od tih opcija - što bi podrazumevalo da se angažuje i u širokoj i ozbiljnoj debati o tim opcijama - pre no što odluči koju će da izabere. Pre bi se moglo reći da on bira na osnovu instinktivnog osećanja i svojih najdubljih uverenja. Upravo je to bio slučaj sa Irakom. Jedno od temeljnih uverenja predsednika Buša jeste to da svaki čovek i svi narodi imaju od Boga dobijeno pravo da žive u slobodi. Nikada ga nisam video da o nečemu strasnije i sa dubljim uverenjem govori nego o tom stavu, svejedno da li je reč o javnom ili privatnom kazivanju. Drugo njegovo temeljito uverenje jeste duboko nepoverenje prema tiranima kakav je bio Sadam Husein i čvrsto obrazloženo i dokazima potkrepljeno mišljenje da tirani nikada ne odustaju od svoje težnje i nastojanja da poseduju najsmrtonosnije oružje koje u tom trenutku u svetu postoji. Za predsednika Buša Sadam nije bio ništa drugo do međunarodni parija koji je počinio stravične i zverske zločine protiv čovečnosti. Već zbog same te činjenice Irak se od početka rada njegove administracije nalazio na ekranu predsednikovog radara. Buš takođe veruje da Amerika ima obavezu da primeni moć koju poseduje kako bi povela ostatak sveta u bolju i bezbedniju budućnost. On takođe veruje da istinski vođa treba odvažno da misli i dela kako bi ostvario taj ideal. S tih razloga, Buš veruje da je važno da njegovi savetnici razmišljaju o nekim konkretnim akcijama sa stanovišta širih, strateških ciljeva - o tome kako se te akcije uklapaju u širu sliku onoga što administracija u celini uzev nastoji da postigne. Konačno, Buš je istinski zabrinut da bi Amerika mogla ponovo potpasti pod udar terorista. Napadi antraksom samo su pojačali tu zabrinutost. Buš je ozbiljno mislio kada je rekao da nikada neće zaboraviti pouke od 11. septembra. Bio je čvrsto rešen da stupi u akciju pre no što potencijalne pretnje budu mogle u celosti da se materijalizuju. Kombinacija takvih Bušovih uverenja i celokupnog okruženja i atmosfere posle napada od 11. septembra imalo je za rezultat odluku o intervenciji u Iraku, dakle upravo onu Bušovu odluku koja je bila najbremenitija posledicama za budućnost. Tako je brzo nestajala ona linija koja je razdvajala raniju želju Bušovog tima za nacionalnu bezbednost da Sadam bude svrgnut i novog naglaska na potrebi za preduzimanjem konkretnih mera protiv realne i rastuće pretnje, pre no što se ta pretnja materijalizuje. Da li je Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, Kondi Rajs, bila u potpunosti svesna težine i ozbiljnosti tvrdoglavog Bušovog načina rukovođenja ili je pak spoznala da postoji potreba da se njegova uverenja valjano kontrolišu? Odgovor na to pitanje daće istoričari. Međutim, u celini gledano, Bušovi spoljnopolitički savetnici svojim iskazima su samo navodili vodu na njegovu vodenicu i vrlo su malo toga činili da izazovu sumnju ili čak i samo da ga podstaknu da zastane makar toliko da bi mogao da promisli sve posledice pre nego što krene u akciju. A od onog trenutka kada je Buš odredio kojim će se tokom akcija odvijati, tu akciju skoro da više niko nikada nije doveo u pitanje. Uostalom, upravo je to bilo ono što je Buš očekivao od svojih najviših savetnika i što im je već stavio do znanja. Strategija za sprovođenje neke politike jeste otvorena za debatu, ali onog trenutka kada je odluka o tome doneta i kada je utvrđen i aktiviran tok akcije više nema prostora ni za kakve sumnje, zakasnele nedoumice niti za kršenje ruku. Upravo se to dogodilo kada je reč o Iraku. Buš je bio spreman da izazove promenu režima i to je po svemu sudeći značilo da će doći do rata. Nije se, dakle, više postavljalo pitanje da li će režim biti promenjen, već samo kada će i kako to biti učinjeno. Iako ja to nisam shvatao u trenutku kada smo pokrenuli kampanju za prodaju rata, ono što je Buša gurnulo na put vojne konfrontacije bila je ponajviše jedna ambiciozna i idealistička vizija preobražaja Bliskog i Srednjeg istoka kroz širenje slobode; ta vizija je za njega postala karakteristična posle 11. septembra. To stanovište se temeljilo na filozofiji ‘demokratije putem prisile’, na uverenju da je Irak sazreo za to da se primenom sile preobrazi iz diktature u svetionik slobode i na uverenju da se to može postići po ceni ne većoj od nominalne. Smatralo se da su Iračani moderni narod okrenut ka budućnosti koji žudi za slobodom, ali ne može da je ostvari pod brutalnim, tiranskim režimom Sadama Huseina. Predsednik i njegov rukovodeći tim verovali su da pobeda u Iraku može biti ostvarena brzo i odlučno, kao i da će irački narod onda pozdraviti i prigrliti slobodu. Onog trenutka kada u Iraku bude uspostavljena demokratija, verovali su predsednik i njegovi savetnici, ona će poslužiti kao primer drugim slobodoljubivim reformatorima na Bliskom i Srednjem istoku. Oni su verovali da bi taj pozitivni domino efekat mogao da utiče na susedni Iran u kome, kao i u Iraku, živi znatan broj dobro obrazovanih građana orijentisanih ka budućnosti, posebno među mladima. Avganistan je već na ivici demokratije. Iran se s jedne strane graniči sa Avganistanom, a s druge sa Irakom. Slobodni Irak bi tako još više pomogao da se inspirišu i osokole reformski orijentisani Iranci i odvaže se da ustanu i promene vlast u svojoj zemlji, a slobodni Irak i slobodni Iran otklonili bi dve najkrupnije pretnje miru i stabilnosti u samom središtu Bliskog istoka - to su dva dela ’osovine zla’ kako je to Buš istakao u svom govoru o stanju unije u januaru 2002. godine. To bi opet drastično smanjilo globalnu napetost i pojačalo jedan od ključnih bezbednosnih interesa Sjedinjenih Država tako što bi osiguralo dugoročnu stabilnost ogromnih ležišta nafte na Bliskom istoku. Predsednik Buš voli da kaže da su slobodne zemlje miroljubive zemlje koje ne ratuju međusobno. U tom smislu bi donošenje slobode Bliskom i Srednjem istoku predstavljalo ogroman korak ka uspostavljanju jednog mirnijeg sveta u 21. veku. Predsednik odavno veruje u mogućnost unapređivanja slobode i demokratije širom sveta, uključujući tu i Bliski istok i svoju čvrstu opredeljenost za takvu viziju izneo je još u svom varšavskom govoru u junu 2001. godine. U to vreme, međutim, nije se ozbiljno razmatrala mogućnost preduzimanja neke opsežne vojne invazije kako bi se prisilnom materijalizovalo takvo mišljenje. Onda ga je 11. septembar podstakao da se usredsredi upravo na takvu ideju kada je reč o Iraku. Bušova vera u promovisanje slobode na globalnom planu jedan je od razloga zbog kojih se založio za rešavanje palestinsko-izraelskog pitanja pomoću uspostavljanja slobodne palestinske države - što je smatrao još jednim korakom ka uspostavljanju slobodnijeg i stabilnijeg Bliskog istoka sa koga bi onda postojala manja verovatnoća da se izvozi teror. Za Buša slobodni Irak je postao veći prioritet posle 11. septembra zato što se to moglo ostvariti brže nego što je mogućno rešiti palestinsko-izraelski spor.” Nekoliko godina kasnije kada je već bio portparol Bele kuće, Maklelan je razgovarao sa predsednikom Bušom i pitao ga da li se slaže sa tvrdnjama koje su u to vreme uveliko kolale po štampi da će ishod rata u Iraku odrediti njegovo predsedničko nasleđe. Buš mu je, kako kaže, brzo i vrlo ubeđeno odgovorio: „Ne, bitna odrednica mog predsedničkog nasleđa biće rat protiv terora i to kako se Irak uklapa u taj rat”. Prema Bušovoj viziji slobodni Bliski istok mogao bi da ponudi nadu i mogućnost stanovništvu celog regiona koje je dosad kroz istoriju bilo lišeno i nade i mogućnosti. To bi opet umanjilo sposobnost radikalnih islamskih terorista da podstiču mržnju i nasilje i da regrutuju svoje sledbenike iz siromašnih, uniženih i neobrazovanih ljudi u regionu. U krajnjoj liniji, upravo bi se na taj način izvojevala pobeda u ratu protiv terora, a Bušovo mesto u istoriji bilo bi zacementirano. ČEJNIJEV I RAMSFELDOV PRAGMATIZAM: Maklelan navodi da je Bušov san o demokratskom Bliskom istoku delilo još nekoliko ključnih funkcionera administracije kao što su tadašnji zamenik sekretara za odbranu Pol Volfovic i njegove neokonzervativne pristalice među intelektualcima. Što se tiče Dika Čejnija i Donalda Ramsfelda, Maklelan kaže da misli da su oni bili prevashodno zainteresovani za veću ekonomsku sigurnost, odnosno da nisu bili naročito tronuti Bušovom vizijom sveta koji je slobodom preobražen. Ipak, ne može se reći da su izražavali neslaganje s tom demokratskom vizijom, odnosno verovali su da je ona sasvim prihvatljiva dokle god pomaže da se još više učvrsti predsednikova opredeljenost za vojnu misiju koju su oni podržavali iz drugačijih razloga. Međutim, tokom kampanje za rat, i predsednik i ostali članovi njegove administracije pridavali su znatno manji značaj ovoj preobražavalačkoj viziji regiona. Umesto toga, oni su naglašavali opasnost od oružja za masovno uništenje i moguću vezu između Iraka i terorizma. Ova odluka da se svesno umanji značaj demokratske vizije kao motiva za rat u osnovi je predstavljala marketinški izbor. Maklelan ističe da mu je bilo potrebno da stekne bogato iskustvo na položaju predstavnika za štampu Bele kuće da bi konačno shvatio kako je san o demokratskom Bliskom istoku u suštini bio najmoćnija sila koja je podsticala predsednika Buša u njegovom nastojanju da povede rat. Povremeno je, kako kaže, imao prilike da čuje predsednika Buša kako s neskrivenom strašću govori o slobodi kao o blagoslovu; bilo je to međutim u nezvaničnim razgovorima sa svetskim vođima i u povremenim usputnim ćaskanjima njih dvojice. MESTO U ISTORIJI: Svaki predsednik želi da bude zapamćen kao veliki, ali je malo onih kojima to uspeva. Maklelan ističe da je imao prilike da čuje Buša kako kaže da samo ratni predsednici imaju šanse da ostanu zapamćeni kao veliki predsednici, jednim delom i zbog toga što epohalni preobražaji koje rat donosi pružaju mogućnost za preobražavalačke promene upravo one vrste koju je Buš nastojao da postigne. Tako je Buš u Iraku video mogućnost da za sobom ostavi nešto veliko po čemu će biti zapamćen. Opijen snagom uticaja i moći Amerike, Buš je verovao da će uspešan preobražaj Iraka biti okosnica ostvarenja njegovog sna o slobodnom Bliskom i Srednjem istoku. Ovde je, međutim, postojao problem koji sam ja spoznao tek u retrospektivi - problem odsustva veze između ratnog cilja koji je predsedniku bio najpreči i do koga mu je bilo suštinski stalo i javno proklamovanog ratnog cilja, odnosno obrazloženja za taj rat. Buš i njegovi savetnici znali su da američki narod skoro sigurno neće podržati rat koji bi bio pokrenut prevashodno u ambicioznom cilju preobražaja Bliskog istoka. U Americi je uvek postojala snažna izolacionistička struja i otpor prema slanju svojih vojnika u borbu, sem onda kada je to apsolutno neophodno. Većina građana danas shvata da naš status supersile, ostvaren zahvaljujući našem ogromnom bogatstvu, našem globalnom uticaju, našoj vojnoj moći i ulozi koju najistaknutije demokratije koja brani sve ostale znači da Sjedinjene Države treba da igraju odgovornu rukovodeću ulogu u svetu, kaže Maklelan. Međutim, mi smo u isti mah miroljubivi narod koji nije zainteresovan za globalna osvajanja, niti za imperijalnu moć. Umesto toga, mi želimo da se bavimo sopstvenim interesima i stanjem u sopstvenoj kući, miroljubivim trgovinskim odnosima i prijateljskom saradnjom i poštenom konkurencijom sa drugim nacijama; nismo dakle zainteresovani da svoju vojnu moć koristimo da bismo reformisali druge nacije, već da bismo zaštitili sopstvene interese i interese naših najbližih saveznika onda kada su ti interesi neposredno ugroženi. ODSTUPANJE OD OBEĆANJA DATIH U KAMPANJI: Predsednik Buš shvata ovakav stav i u izvesnoj meri je saglasan sa njim. Zbog toga se 2000. godine i kandidovao za predsednika obećavajući „skromnu i smernu” spoljnu politiku koja će izbeći iskušenja izgradnje drugih nacija i umesto toga se usredsrediti na neposredne bezbednosne interese same Amerike. Ideja o prinudnom preobražavanju Bliskog istoka bila je u suprotnosti sa tom obećanom skromnošću i smernošću, i predsedniku i njegovoj administraciji bilo bi veoma teško da je prodaju građanima. Izvesno je da bi ona podstakla svakovrsne debate u kojima verovatno ne bi bilo lako uvek izvojevati pobedu - upravo one debate koje su se rasplamsale pošto je invazija već počela. Da li je uopšte bilo realno razmišljati o mogućnosti transformisanja jedne zemlje kao što je Irak, sa duboko ukorenjenim režimom iz tiranije u demokratiju, i to prvenstveno pomoću vojne sile? Da li su Iračani i iračke institucije bili potpuno spremni da podrže samoupravu? Kakva će vrsta neprekidnog vojnog prisustva i intervencije biti neophodna da bi se održala stabilnost u tim prevratničkim vremenima? Kakvu će ulogu u novouspostavljenom režimu imati islamski fundamentalizam? Šta sa davnašnjim etničkim i verskim napetostima koji su tinjali ispod površine u toj strogo kontrolisanoj zemlji i celom regionu? I kako uopšte možemo biti sigurni da će nova demokratski izabrana vlast u Iraku biti proamerička i spremna da živi u miru sa svojim susedom (i američkim saveznikom) Izraelom? Nije lako dati odgovore na ova pitanja i sigurno je da sva ona zahtevaju temeljito razmatranje i promišljeno planiranje. Tako je administracija, umesto da otvori ovu Pandorinu kutiju, odabrala drugačiji put - ne put koji je podrazumevao direktnu i otvorenu prevaru, već put koji bismo mogli označiti kao senčenje istine; svesno umanjivanje značaja ključnog razloga za otpočinjanje rata i isto tako svesno preuveličavanje motiva koji nije bio ni izdaleka toliko značajan i koji se verovatno mogao rešavati na drugi način (recimo pojačanim diplomatskim pritiskom); postarali su se da učine da pretnja oružjem za masovno uništenje i iračka veza sa terorizmom deluju samo nešto malo izvesnije i neupitnije nego što je to realno; ćutke su ignorisali ili su prenebregli neke od ključnih obaveštajnih upozorenja i na minimum su svodili značaj dokaza koji su ukazivali da treba tragati u suprotnom smeru; koristili su nagoveštaje i insinuacije da bi ohrabrili Amerikance da prihvate kao činjenice neke stvari koje su bile prilično nejasne, mutne i, vrlo je moguće, neistinite (kao što je ideja da Sadam ima aktivan program nuklearnog naoružanja), a ostale stvari su prenaglašavali ili ih potpuno pogrešno tumačili (kao što je insinuiranje da bi Sadam mogao imati operativne odnose sa Al kaidom). Kada pokrećete jednu kampanju, vi imate nameru da iskoristite svoje najjače argumente. To donekle liči na strategiju koju koristi advokat u sudnici. NJemu nije stalo da ukaže na rupe u sopstvenoj argumentaciji, niti na valjane kontraargumente, naprotiv. To ostavlja protivničkom timu. Umesto toga, usredsređuje se na svoje najubedljivije argumente, čak i kada to znači da svesno iznosi jednostranu viziju predmeta. Naprosto, to je posao advokata. Traganje za konačnom istinom nije u njegovim rukama, već u rukama porote i sudije. Upravo je u tom duhu Bušova administracija pristupila kampanji za rat u Iraku. Cilj je bio da se ostvari pobeda u javnoj debati, da se Kongres i javnost ubede da podrže odluku o napadu na Sadama Huseina. U nastojanju da se taj cilj ostvari prioritet nije imalo iskreno i pošteno predočavanje svega što se znalo o potencijalnom ratu; njegovi širi ciljevi, verovatna cena koja će za njega biti plaćena i mogući rizici ni izdaleka nisu bili na prvom mestu (str. 133). UBITAČNA ODBRANA BUŠA ILI POLITIČKO PREPORUČIVANJE: Na dosta mesta u knjizi, Maklelan piše da je predsednik Buš bio naveden da veruje u nešto, da su mu predočavani nepotpuni podaci i da je i sam, zapravo, bio žrtva dezinformisanja, prevara i spleta životnih okolnosti. Ponekad je, međutim, teško razlučiti da li je ta odbrana Buša iskreno naivna, do te mere da poprima razmere groteske, ili je ipak reč o pokušaju da se prividnom naivnošću prikrije malicioznost. Moguće je, isto tako, da autor, kome je tek 40 godina, želi da teče dalju političku karijeru, pa ovakvom dvosmislenošću pokušava da se zaštiti od kritika zbog naknadne pameti ili čak da se preporuči nekom budućem mentoru. Sredinom avgusta 1999. godine Dalas morning njuz postavlja pitanje da li Buš, tada još guverner, uopšte može da prođe standardni test FBI za savezne činovnike; jedno od pitanja na tom testu odnosi se na to da li je ispitanik koristio drogu u proteklih sedam godina. Buš je tvrdio da u tom periodu nije koristio kokain. Štampa se, međutim, ponašala u stilu „gde ima dima, tu ima i vatre”, bez obzira na njegove demantije, tim pre što je u kampanji isticao da će se zalagati za maksimalno pooštravanje kazni za sve one kod kojih se nađe kokain, pa bile to i vrlo male doze. „Rekao sam guverneru da je jedan lokalni list objavio članak posvećen glasinama o tome da je on svojevremeno koristio kokain, uz fotografiju na kojoj on kažiprstom dodiruje nos. Gest je, razume se, bio sasvim slučajno uhvaćen, ali je cela slika delovala u najmanju ruku sugestivno, s obzirom na članak uz koji je objavljena. Buš je u neverici vrteo glavom i rekao ’nemoguće, mora biti da se šališ!’ (...) Kad smo stigli u apartman, guverner me je pozvao da ga sledim u jednu od pokrajnih soba. Buš mi je pokazao da sednem i odmorim se u njegovoj sobi dok on iz druge sobe telefonira. Nisam znao ko je na drugoj strani žice, ali sam na osnovu tona razgovora mogao da zaključim da je reč o nekom njegovom pristalici koji je verovatno jedan od glavnih darodavaca u kampanji, mada to ne mora nužno značiti da je stari prijatelj. Buš očigledno nije prestajao da misli na ono što sam mu rekao o fotografiji objavljenoj u lokalnom listu. I tokom razgovora bavio se tom temom. ’Mediji nikako neće da prestanu da se bave tim glupavim glasinama o kokainu’, čuo sam ga kako govori. ’Znaš, istina je da se ja, sasvim iskreno govoreći, ne sećam da li sam probao ili nisam probao kokain. U mladosti sam išao na neke vrlo divlje zabave i jednostavno se ne sećam.’ Ta njegova opaska koju nisam mogao da ne čujem iako nije bila meni namenjena ni dan-danas mi ne izlazi iz glave - ne zato što je nešto otkrila ili sakrila o DŽordžu Bušu u mladosti, već zbog onoga što je kazivala o Bušu kao čoveku u godinama i političkom lideru, posebno kada imam na umu sve ono što sam docnije saznao kroz iskustvo rada sa njim. Sećam se da sam se pitao kako je mogućno da se tako nešto dogodi. Kako je mogućno da se neko jednostavno ne seća da li je koristio ili nije koristio nešto tako zabranjeno kao što je kokain? Poredio sam Bušovo sećanje, ili odsustvo sećanja, sa sopstvenim iskustvom. I ja sam u mladosti doživeo trenutke preteranog uživanja u piću na zabavama s prijateljima. Jednom ili dva put desilo se da sam bio sa onima koji su pušili marihuanu. Ali sam uvek umeo da povučem crtu i kažem ‘ne’ zabranjenim supstancama. Najviše što sam se ikad približio tome bio je trenutak kada sam u kući jednog prijatelja na trenutak držao upaljeni džoint u ruci i sekundu ili dve ga posmatrao u iskušenju - zapravo, više da bih začikavao drugare nego iz bilo kog drugog razloga - da bih potom taj džoint pružio osobi pored sebe, rekavši nešto u stilu, ’hvala , ali ne, hvala.’ Tako se nekoliko puta događalo i posle toga su moji prijatelji jednostavno odustali od nastojanja da me ubede da im se pridružim. Naravno, nije toliko važno da li sam ja pušio marihuanu. Poenta je u tome da ja znam šta se dogodilo. Sećam se. I teško mi je da shvatim kako je mogućno da DŽordž Buš jednostavno kaže da pojma nema šta se s njim samim događalo u njegovoj mladosti. Poznajem Buša i znam da on istinski veruje u ono što kaže. On nije tip čoveka koji će izreći presnu laž, posebno onda kada vodi privatni razgovor sa pristalicom ili prijateljem. I zato sam ubeđen da je zaista mislio ono što je rekao u tom telefonskom razgovoru o kokainu. Bilo je to prvi put da sam ja bio svedok kada Buš ubeđuje sebe da poveruje u nešto što verovatno nije bilo istina i za šta on sam, negde duboko u sebi, zna da nije istina. Razlog zbog koga on to čini je prilično očigledan: reč je o političkom računu. On sasvim sigurno nije jedini političar koji je prigrlio tu vrstu odbrane zasnovanu na varljivom sećanju, posebno u našoj sve transparentnijoj političkoj kulturi u kojoj su birači izloženi delovanju većeg broja medija nego ikada ranije i u kojoj bar neki smatraju da je manje-više sve dopušteno. U narednim godinama, kada sam veoma blisko sarađivao sa predsednikom Bušom, shvatio sam da on ponekad ume da uveri sebe da poveruje u nešto što odgovara njegovim potrebama u tom trenutku. To pomalo liči na svedoka koji svedoči u sudnici i ne želi da sam na sebe pokaže prstom zbog nekog nedela koje je počinio, ali istovremeno strogo vodi računa da ga ne uhvate u krivokletstvu. I zato onda kaže: ’ne sećam se’. Sve dok dobro zna da niko ne može da pronikne u njegov mozak i dokaže da taj iskaz nije tačan, pa mu zato deluje mnogo bezbednije da se opredeli za takvu vrstu svedočenja nego da se odvaži na direktno laganje. Slično tome, Buš ume da se pozove na varljivo sećanje i time se zaštiti od mogućih političkih neprijatnosti. Buš pribegava racionalizaciji i smatra da je takvo njegovo postupanje prihvatljivo zato što nikad ne kaže sasvim jasno i nedvosmisleno nešto za šta bi posle moglo biti dokazano da je laž. Ako se kasnije otkrije nešto što će pokazati da je zapravo znao šta se događalo, uvek može negirati da je hotimično lagao. Drugačije rečeno, za Buša izbegavanje istine i laganje nije jedno te isto. Izbegavanje istine je prihvatljivo, a laganje nije prihvatljivo. Video sam to i u nekoliko drugih privatnih situacija, u okruženju ljudi u koje je imao poverenja, kao i u nekim trenucima na konferencijama za štampu. LJudi su skloni samozavaravanju i svi mi povremeno posežemo za njim. Međutim, kod političara je to uočljivije i verovatno izraženije zbog toga što su neprestano u žiži pažnje javnosti. Buš sigurno nije ni prvi ni poslednji političar koji podleže samoobmani, ali razmere u kojima on to čini i onda kada nije reč o sasvim ličnim stvarima, oko kojih se možemo sporiti, ali i složiti da svakako nisu nešto što treba da spada u domen javnog znanja, kao i iskrenost sa kojom prihvata samoobmane ukazuju na jednu ličnu osobinu koja je u najneposrednijoj vezi sa pitanjem karaktera i sila rukovođenja i u suštini bitno utiče na način upravljanja (str. 48-50). „Sporne formulacije u Bušovom govoru o stanju Unije od 28. januara 2003. godine ranije su predstavljane kao dokaz da je predsednik poveo Sjedinjene Države u rat namerno koristeći netačne informacije. Novi izveštaji međutim pokazuju da je Buš tačno preneo ono što je tvrdila britanska obaveštajna služba, kao i da su analitičari iz Centralne obaveštajne agencije verovali u iste te nalaze. To ne znači da je Bušova administracija bezgrešna kada je reč o tome kako je tretirala obaveštajne podatke tokom priprema za rat. Jasno je da je mentalitet permanentne kampanje povremeno podsticao predsednika i njegove glavne savetnike da štimuju, prikrivaju, senče ili preuveličavaju ono što je istina, da zamagljuju nijanse i ignorišu opomene. Umesto da izaberu da budu direktni i iskreni, oni su izabrali da javnosti prodaju rat, i time su zapravo učinili medveđu uslugu američkom narodu i našoj demokratiji. To međutim nije isto što i reći da su hotimično lagali i obmanjivali – ti izrazi su puni emocionalnog naboja i čine da se važne istine i pouke gube u gustoj magli političkog prepucavanja optužbama koje je i inače teško dokazati. (…) Međutim, prihvatanje taktike permanentne kampanje koja u sve većoj meri produbljuje kulturu prevare u Vašingtonu već je samo po sebi dovoljno problematično. Ne verujem da su na putu ka boljoj demokratiji korisne prenaglašene tvrdnje, izopačeni napadi obojeni stranačkom pripadnošću, niti ičim nepotkrepljene zlonamerne optužbe. Nijedna od dveju naših vodećih političkih stranaka nije stecište zla, a ogromnu većinu lidera na obema stranama i na svim nivoima vlasti čine pristojni, dobronamerni i vredni građani koji vole svoju zemlju i žele da učine ono što je ispravno. Kada dijagnostikujemo probleme zbog kojih patimo i promene koje treba da pokrenemo, od ključnog je značaja da se čvrsto držimo istine, čak i onda kada je ona iznijansiranija, složenija i dvosmislenija nego što najekstremniji stranački pripadnici i na jednoj i na drugoj strani uopšte mogu i da zamisle.” (str. 309) RAT I MEDIJI: Kao i mnogi drugi predsednici, Buš na štampu gleda kao na nužno zlo i nešto što ga nepotrebno ometa u poslu. Za njega su mediji neka vrsta posrednika između njega i američkog naroda, ali su ti posrednici često skloni preteranom filtriranju i iskrivljavanju njegovih inače sasvim jasnih poruka; povremeno su čak aktivno sabotirali njegovu administraciju i slabili njenu vezu sa građanstvom. Čitave decenije žalbi konzervativaca na „liberalne medije” samo su pojačale utisak da nema tog republikanskog predsednika prema kome će mediji biti fer. Delimično i zbog toga većina članova Bušove Bele kuće nije verovala u to da medijima treba dati i jednu jedinu informaciju više od onoga što je puki minimum, a taj puki minimum je prethodno temeljito „prečešljan” kako bi poslužio samo kao dokaz za potkrepljivanje predsednikovih stavova, a ne kao sredstvo kojim se otvara prostor za opozicionu kritiku predsednika. Po Maklelanu, teza o „liberalnim medijima” nije ništa drugo do predrasuda koja jednim delom počiva na uverenju da glavninu novinara u Vašingtonu čine ljudi levičarske orijentacije koji su zapravo u ratu sa konzervativnim političarima i pokušavaju da ih obore. Tačno je, veli Maklelan, da su novinari mahom skloni Demokratskoj stranci, što se vidi iz rezultata anketa u kojima učestvuju medijski profesionalci. Međutim, ta orijentacija ka levici nešto manje izražena poslednjih godina, otkako je zabeležen uspon izrazito desničarskih medija, počev od televizije Foks, koji su veoma popularni i samim tim otvaraju prostor za iznošenje konzervativnih stavova na komercijalnim kanalima. Uostalom, ogromnu većinu novinara - uključujući tu i one akreditovane u Beloj kući - čine pošteni, pravični i nadasve profesionalni ljudi. Oni istinski nastoje da iznesu stanovišta obe strane i sigurno je da informacijama ili saopštenjima koje dobijaju od jedne konzervativne administracije ne pristupaju ni preterano strogo ni prenaglašeno skeptično. A čak i kada im promakne trunčica neke predrasude, uveren sam da javnost tačno može da razluči šta je šta, kaže Maklelan i dodaje: „Nama u Bušovoj administraciji nije bilo nimalo teško da prenesemo svoje poruke američkom narodu.” Zapravo se može reći da su nacionalni mediji bili isuviše popustljivi prema predsedničkoj administraciji kada je reč o najvažnijoj odluci sa kojom se zemlja suočila tokom godina koje sam ja proveo u Vašingtonu - odluci o tome treba li ili ne treba povesti rat u Iraku. Mediji nisu smeli da dođu u situaciju da budu iznenađeni kada se ispostavilo da ono što je poslužilo kao racionalna potka za rat uopšte nije postojalo. U tom segmentu, pokazalo se da tzv. „liberalni mediji” nisu bili dostojni svoje reputacije. Da jesu, mogli su korisno da posluže svojoj zemlji, sasvim neočekivano zaključuje bivši predstavnik za štampu Bele kuće. URAGAN „KATRINA” SA STANOVIŠTA POLITIČKE PROPAGANDE: Predsednik je bio duboko dirnut stepenom razorenosti koji je video u nadletanju, ali iz luksuza i komfora predsedničkog aviona nije mogućno osetiti svu težinu agonije onih dole. Glavni Bušov savetnik, i jedan od ključnih republikanskih stratega Karl Rouv, smatrao je da je nadletanje predsedničkim mlaznjakom najbolji način da Buš sagleda sve razmere tragedije, koja bi, uzgred rečeno, bila neuporedivo manja da nije bilo špekulisanja sa zemljištem i da gradske vlasti NJu Orleansa nisu bile spremne da zatvore oba oka pred neispravnim ustavama na Misisipiju. Predsednik je prihvatio ideju o nadletanju. Stvarna empatija može nastati tek kad se sa žrtvama sretnete licem u lice. Buš je potpuno pojmio svu strahotu „Katrine” tek nekoliko dana kasnije, za vreme naše prve posete regionu, iako čak ni tada nije sreo one stanovnike NJu Orleansa koji su ponajviše stradali. Čudan je način na koji mi u Americi i danas definišemo „rukovođenje”. Političko liderstvo je nešto što zahteva snagu, čvrstinu i odlučnost, kao i nepokolebljivu usredsređenost na najvažnija pitanja. Ona, međutim, istovremeno podrazumeva i vidljivo pokazivanje emocija, saosećanja i tuge - što su „mekše odlike” koje mogu biti u suprotnosti sa čvrstinom koju očekujemo od naših vođa. Buš je shvatio obe te uloge i kada se bavio onim što mu dužnost nalaže oslanjao se na svoju sposobnost kategorizacije stvari - čime je u sebi samom razdvajao različite emocionalne i psihološke odgovore na mnoštvo izazovnih pitanja sa kojima se svakodnevno suočavao. Ta strategija mu je omogućavala da ispolji hladnokrvnost i čvrstinu rukovođenja u vremenima krize. Buš je tu vrstu smirenosti smatrao jednom od bitnih odlika disciplinovanog lidera koji je sav usredsređen na donošenje teških odluka i mudro delegiranje odgovornosti, onako kako čini efikasni privredni rukovodilac. Pošto je već stekao bogato predsedničko iskustvo i pregurao krize pune iskušenja, znao je koliko malo treba da mu emocije parališu um. To se na vrhuncu Vijetnamskog rata dogodilo drugom teksaškom predsedniku, Lindonu DŽonsonu. Buš je bio čvrsto rešen da ne dopusti da se to njemu dogodi, ni kada je reč o ratu u inostranstvu, ni kada je reč o elementarnoj nepogodi kod kuće. (str. 283) Za Buša snažan i jak vođa u trenutku krize jeste onaj koji ne dopusti da ga ponesu emocije - u ovom slučaju uznemirenost, zebnja i potresenost. To znači da on mora biti sposoban da hladnokrvno, odlučno i strateški rešava probleme. Usled toga, međutim, ponekad deluje sasvim distancirano od običnog sveta. I upravo se to dogodilo kada je nastupila „Katrina”. LJudi širom zemlje bili su svedoci užasnih slika koje su emitovale razne televizije. Bušu je bilo potrebno da pokaže da on sve drži pod kontrolom, ali i nešto što nije pokazao – i što svakako nije mogao da pokaže sa visine od deset hiljada stopa na kojoj je predsednički avion nadletao pogođeno područje - da sa sunarodnicima deli osećaj užasnutosti i ogorčenja i da je rešen da učini sve što je neophodno da se birokratija natera da preduzme adekvatne mere. „Standardna je praksa Bušove Bele kuće da predsednik ne hita na mesto elementarne nepogode. Prvo, želeli smo da budemo sasvim sigurni da nećemo učiniti ništa što bi moglo da omete odgovor nadležnih službi na vanrednu situaciju neposredno pošto se neka takva nesreća dogodi. Čak i predsedničko putovanje sa najmanjim mogućim timom, sa najmanjim brojem novinara, najmanjim brojem pripadnika tajnih i pratećih službi, uvek podrazumeva određeni organizacioni napor, da i ne pominjemo prethodnicu koja mora da stigne pre predsednika i koordiniše sve sa nadležnima na terenu. Kada se dogodi neka elementarna nepogoda i kada su u pitanju životi, zaista nema smisla angažovati desetine radnika i zvaničnika za organizaciju predsedničke posete umesto da se isti ti radnici zvaničnici bave onim što je preče - spasavanjem ljudskih života. Drugo, predsednik Buš nikada nije želeo da iko stekne utisak kako on pokušava da izvuče neku političku korist iz tragedije. Iz tih dvaju razloga činilo se da je najlogičnije ostaviti izvestan prostor između nesreće i predsednikove posete. Tako, na primer, predsednik Buš nije posetio mesto srušenih kula bliznakinja u NJujorku sve do 14. septembra, tri puna dana posle napada 2001. godine, a i tada je to učinio tek pošto su preduzeti ogromni napori da se izbegne da njegova poseta na bilo koji način poremeti spasilačke operacije” (str. 276-277).