Mirko nije nervozan

Mlađan Dinkić, bivši i budući ministar ekonomije, pokazao je da namerava da bude jedan od šefova nove vlade i pre nego što je ona izabrana u Skupštini Srbije. Požurio je da kaže kako treba ukinuti koncesiju za autoput Horgoš-Požega. Oduzimanje posla Špancima i Austrijancima je krupna odluka, onoliko koliko je bila i da se u posao uđe sa njima, i svakako da o njoj prvo treba da odlučuju resorno ministarstvo i ostala povezana sa koncesijom, pa onda cela vlada i da sa zauzetim stavom javnost upozna ili premijer ili nadležni ministar. Zbog nepoštovanja ovog reda, procedure, Dinkiću se može pripisati želja da bude premijer umesto premijera, čak i da je samo reč o njegovom marketinškom geniju koji u osporavanju koncesije – krune rada bivšeg ministra Velimira Ilića – vidi korist za povećavanje sopstvene popularnosti u javnom mnjenju. Ništa neuobičajeno za Dinkića. I u prethodne dve vlade on jeste bio neka vrsta kopremijera koji je zadavao teme i zadatke na sopstvenim ili partijskim konferencijama za novinare. Stvaranje nacionalnog investicionog plana ili besplatna podela akcija jesu samo dva primera. Možda su ti poslovi bili dogovoreni sa bivšim premijerom Vojislavom Koštunicom ili njegovim šefom kabineta Aleksandrom Nikitovićem, ali su narodu prikazani kao Dinkićeva ideja i realizacija. NIN je u prošlom broju pisao da će novi premijer biti u senci Borisa Tadića koga su dve izborne pobede iz ove godine učinile političarem broj jedan u Srbiji, lišenog ozbiljnog takmaca. Pitanje je sada može li Dinkić da bude premijer pored premijera, odnosno može li spokojni Mirko Cvetković da ga kontroliše? U ovom pitanju i priči Dinkića treba shvatiti kao metaforu bilo kog beskrajno aktivnog ministra, a Cvetkovića baš kao stvarnog premijera koji treba da pred svakim takvim „buldožer ministrom” ima autoritet. Kada su se Tadić i Dinkić dogovarali o koaliciji, rečeno je da lider G17 ne može da bude premijer. Ipak, tokom pregovora demokrata i socijalista o novoj vladi, mediji su objavili da Dinkić traži da bude premijer. Wegovo okruženje negira tu priču, tvrdeći da je on u jednom trenutku kada je izgledalo da se mesto premijera namenjuje Ivici Dačiću, rekao da bi “metodološki ispravno bilo da se to mesto ponudi G17, kao drugoj najjačoj stranci kada ga se odriče najjača stranka koalicije”. „Metodološki ispravna ponuda” nije razmatrana jer bi se Tadić sa Dinkićem kao premijerom našao u sličnom položaju kao sa Koštunicom i teško da bi mogao da objasni svojoj stranci zašto DS kao lider koalicije ne izabere mandatara iz sopstvenih redova. Ali i kada bi Dinkić dobio mesto premijera, izvesno je da bi dolazio u raskorak sa Tadićem ne zato što bi vodio politiku suprotnu predsedniku Srbije i DS, nego što bi ga beskrajna energija i večni aktivizam svakako dovodili u raskorak sa Tadićevim sistemom „tiha voda breg roni”. Može se reći i da je Cvetkovićev princip istovetan Tadićevom. „On je konsultant i njegov je mozak nabaždaren da stalno traga i pronalazi rešenje problema, a ne da postavlja nepotrebna pitanja i ulazi u besmislene sukobe sujeta”, kaže poznavalac rada, lika i dela budućeg premijera. Za razliku od Velimira Ilića koji tvrdi da je Cvetković kao ministar ćutao na sednicama vlade, drugi ministar tvrdi da je svaki predlog dosadašnjeg ministra finansija bio prihvaćen i da je uvek uspevao da ubedi članove vlade u ispravnost svog stava, „makar i u trećem satu razgovora”. Važno je i da se o Cvetkovićevom strpljenju i čeličnim živcima ispredaju legende, a oni će mu i te kako trebati u vladi u kojoj ima toliko stranaka i u koju su ugrađeni i interesi biznisa i inostranstva. Kada se još nije znalo da li će Cvetković da bude kandidat za premijera, profesor Ekonomskog fakulteta Dana Popović napisala je za NIN o Cvetkoviću: „Mirko ima sve elemente uspešnog tranzicionog premijera – obrazovan je, kreativan, iskusan, sposoban – osim što nikada nije pokazivao liderske ambicije, niti nas je obavestio da ih je u međuvremenu stekao. E sada, ako on sebe ozbiljno shvati, onda ova vlada ima sve šanse da umesto jedne neozbiljne, raspevane žsocijalno odgovornež tvorevine, bude prava, ozbiljna vlada. Male su šanse da se to desi, ali ako se i ne desi, ovaj premijer će znati da se upustio u nemoguću misiju.” Mirko Cvetković i Boris Tadić su dvojica ljudi koji mogu da budu najzainteresovaniji da se ne ostvari profesorkin razumni intelektualni skepticizam. Zaječarac nema nijedan razlog da se ne potrudi da bude zapamćen kao uspešan premijer, naročito što može da se dogodi da za njegova mandata Srbija uđe u EU. On je pokazao da želi da bude uspešan i da ume da bude uspešan ostajući u dubokoj medijskoj senci. Ova poslednja činjenica biće brzo izmenjena. Cvetković će jednom mesečno izlaziti pred novinare i odgovaraće za rad cele vlade. Konferencije za novinare nisu mesto za marketinšku promociju. Nikakav neuspeh vlade neće na njima moći da bude upakovan u šljašteću hartiju niti optimističku vest javnog servisa poznatijeg pod imenom RTS. Vlada i premijer će vredeti tačno toliko koliko budu imali – pozitivnih rezultata. Mediji su već pokazali da je vreme predizborne i postizborne podrške evropskoj Srbiji prošlo. Protiv kritičnosti medija nova vlada može da se bori jedino uspesima, a nikako ne kontrolom medija. Tadiću je, valjda, jasno da sebi nikada ne sme da dozvoli nadzor nad medijima koji je Koštunica uspostavio posle marta 2004. godine: em nije džentlmenski, em nije korisno, pokazalo se i u slučaju Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Jedini marketinški efekat tih konferencija za novinare biće to što će vladu prikazati kao tim. Neće Cvetković brinuti samo o jednoj stvari kao Koštunica samo o Kosovu, a sve ostalo prepustiti ostatku vlade. On će odgovarati za sve što radi vlada. Utisku da je vlada jedan tim, doprineće i činjenica da neće sva ministarstva da budu u isključivoj vlasti jedne partije. Partijsku „okupaciju” ministarstava opozicija je do juče kritikovala kao „feudalizaciju ministarstava” i „partijsku državu”, a sada odustajanje od tih „principa” napada kao „politiku duplog ključa” koja pokazuje nepoverenje među članicama vlade, što samo potvrđuje pravilo da je posao opozicije da uvek napada vlast. Baš uvek. Zato sada, na primer, DSS napada vladajuću koaliciju zato što neće da ima ministarstvo za nacionalne manjine i ljudska prava iako ga nije imala ni prva ni druga vlada Vojislava Koštunice. Podsećanje na neprincipijelnost DSS-a ne znači da tvorci nove vlade ne treba da budu kritikovani što su povodom Ministarstva za manjine i ljudska prava pokazali nedopustivu trapavost i rasulo. Naprotiv, zaslužuju najteže reči zbog igranja sa tim ministarstvom, a ako su hteli da štede, mogli su na nekim drugim ministarstvima ili potpredsedničkim mestima. Boris Tadić će morati deo svog autoriteta da prenese na Cvetkovića, odnosno kada god bude potrebno, biće prinuđen da ga podrži. Da bi se ta stvar uhodala i postala normalna, najlakše je organizovati nedeljne sastanke predsednika Republike sa vladom ili premijerom i potpredsednicima vlade. Sva je prilika da će takvih sastanaka biti, možda ne baš svake nedelje, ali da će biti česti makar u početku rada vlade. Biće to dobro za Cvetkovića, a još bolje za Tadića. Predsednik Srbije je već uradio jednu olakšavajuću stvar za budućeg premijera; pojasnio je šta za njega znači „socijalno odgovorna vlada”. Elem, to nije samo ona koja obećava da će povećavati penzije, makar zemlja propala. Ne! Tadić je, kao da je čuo profesorku Popović, rekao da socijalno odgovorna vlada brine o razvoju, o mogućnostima, da se – razumljivo kazano – prostire prema guberu. Time je rekao da možda i neće baš svi zahtevi Jovana Krkobabića biti shvaćeni kao Sveto pismo. Osim uspostavljanja autoriteta u samoj vladi i javnosti Cvetković će morati da bude doživljen kao ozbiljan igrač i od najmoćnijih srpskih biznismena, što je izraz koji u poslednje vreme podrazumeva pre svega Miroslava Miškovića i Milana Beka. Wihov uticaj na pravljenje vlade posebno je naglašavao DSS, pa onda mediji, a najmanje SRS – što je zanimljivost koju mediji nisu koristili. Reklo bi se da su DSS i mediji malo preterivali, prvi možda zato što su mnogo pomogli Miškoviću i Beku i što su računali da će im biznismeni doneti socijaliste na tacni, a drugi zbog vešte manipulacije. Uz to, DSS je verovao da kontroliše Glavni odbor socijalista, baš kako je tvrdio akademik Mihajlo Marković: ako se Dačić drzne da ode u koaliciju sa Tadićem – smeniće ga Glavni odbor. Očigledno je da su propustili da primete da su tadićevci, kada je trebalo, razgovarali sa 160 članova Glavnog odbora socijalista, ne propuštajući ni Dačićeve ljute protivnike poput, na primer, Milorada Vučelića. Kakogod, motiv za strah i za saradnju imali su i jedni i drugi. Koalicija za evropsku Srbiju morala je da strahuje od preduzetnika i njihovog bratstva sa „koštunjavim” i radikalima. S druge strane, demokrate su znale da su pokvarile odnos sa Miškovićem, baš kao i Dinkić, zato što se nije pojavio na otvaranju Delta sitija. Uz to je došla priča o Luci „Beograd” u kojoj su demokrate tvrdile da zemljište za koje Mišković i Beko tvrde da je njihovo, u stvari pripada Beogradu. Biznismeni su imali još jedan strah – od crnih, crvenih i žutih američkih lista. Ne treba njima viza da odu u San Francisko ili Majami, nego im skidanje sa lista znači povećanje kreditne sposobnosti i mogućnost poslovanja sa američkim kompanijama. Običnim smrtnicima ne znači ništa strah biznismena koji ima oko 800 miliona evra kredita da sa žute američke liste dospe na crvenu listu. Ali taj preduzetnik sasvim dobro, svim čulima i raciom, zna koliki je to problem. Izgleda mu kao da su ga strpali u Gvantanamo. Logično je da biznismeni naglašavaju svoj doprinos pravljenju „neprirodne koalicije” Tadić-Dačić, što je DSS parafraza Slobodana Miloševića koji je „neprincipijelnom” nazvao, nije više važno koju koaliciju. Logično je i da političari umanjuju taj značaj. Izvesno je samo da će se opet naći licem u lice: s jedne strane Tadić, Cvetković, Dinkić, a sa druge lideri kluba „Privrednik”. U okruženju predsednika Srbije NIN-u je rečeno: „Što se Luke 'Beograd' tiče, neće dobiti ništa što pripada Beogradu” i „Mislim da smo tu već razjasnili stvari”. Ovaj koji veruje da su stvari jasne, kaže još i „Naš je problem što žene koje se ubijaju od posla na kasama Maksija i Tempa imaju platu od samo 12.000 dinara. Razumem ih što glasaju za radikale.” Dakle, ključni spor, Luku „Beograd” Mirko Cvetković neće da nasledi. A ako je „obrazovan, kreativan, iskusan, sposoban”, kako je za njega rekla profesorka Popović, on će naći način da uspostavi odnos između biznismena i vlade koji neće biti zasnovan na međusobnom reketiranju, odnosno sistemu „ja tebi – ti meni”. Eto, to su dve „sitnice” koji novi premijer treba da ispuni: da uspostavi autoritet prema svim ministrima i prema preduzetnicima poznatijim kao najbogatiji Srbi. Onda neće imati problema. Što ne znači da probleme neće imati i prosečan stanovnik Srbije. Imaće ih, ali će imati i više prilika da ih reši.