Na obali plavog mora

Leto je ili, kolokvijalno, turistička sezona. Ukoliko taj izraz još ima nekog smisla. Agencije koje odvode turiste na razne destinacije trljaju ruke. Neke će posle da boli glava. To ipak nije prepreka da svoje usluge nude plaćenim oglasima ili čak posebnim televizijskim emisijama. Otuda je ova marketinška operacija zgodan povod za jednu sociološku (možda i psihološku) analizu. Uzgred budi rečeno, potpisnik nije (više) turista. Tokom dosadašnjeg života proputovao sam praktično čitav svet, ali je povod uvek bio nekakav posao, filmski ili fudbalski, sasvim svejedno. Ili, sasvim retko, neka skromna stipendija. Doduše, ovoga već dugo nije bilo. Valjda otuda što nisam sklon političkoj korektnosti. Opet, s druge strane, par puta sam putovao u paket aranžmanu neke turističke agencije. A to je pravi horor. Avioni kasne, transfer do udaljenog hotela je dug i neudoban, prtljag izgubljen, a neprospavane noći u strahu da ću zakasniti na doručak obavezni su sastojak ovakvih putovanja. Danas je to prošlost koja kao da se nikada nije ni dogodila. Zahvaljujući jednoj skromnoj nekretnini provodim u toplijim krajevima veći deo godine. Prija mi zdravlju. Najbolji deo tog statusa jeste mogućnost da ostaneš koliko hoćeš ili da se jednog dana spakuješ na brzinu i vratiš u Beograd. No, dosta je samohvalisanja. Vratimo se reklamnom trendu ovdašnjih turističkih agencija. Ono što odmah pada u oči jeste da ponuda letovanja u jeftinijim mestima permanentno opada. Takav je, recimo, slučaj sa Crnom Gorom. Neke agencije su čak odustale od te ponude. Ne zato što je to danas nezavisna država, inostranstvo kao i svako drugo, već više iz sekundarnih razloga: plaća se ekološka taksa, zabranjuje se unošenje većih količina hrane i pića, plaže su uglavnom neuredne, katkada prepune đubreta, a priča se i o negostoljubivosti domaćina. Nešto od toga je tačno, ali mnogo toga nije. Sigurno je jedino to da, iz sezone u sezonu, cene rastu. I kakva je onda poruka? Sve gore navedeno, uglavnom netačno, ili posve benigno, odvratilo je ove godine srpske (i druge) paradajz turiste od namere da pet-šest dana provedu u Budvi ili Herceg Novom. Ukoliko je dotični sloj stanovništva uopšte i gajio iluziju o letovanju. U nas je dosta odraslih ljudi koji nikad nisu videli more, a o Evropi bolje da i ne govorimo. Je li to čudo? I jeste i nije. Važno je nekako preživeti sa skromnom platicom, pod uslovom da se ona redovno isplaćuje, što je u nas malo verovatno. Ali, u (prividno) teorijskom smislu, sve je ovo dokaz o permanentnom rastu siromaštva (i bede) među ovdašnjom populacijom, kojoj se inače smeši srećna budućnost na obližnjem groblju. Ako se dotle preživi na biološkom minimumu. To je, što bi se reklo, notorna činjenica. Međutim, PR menadžeri turističkih agencija sijaju od sreće zbog evidentnog uspeha svog poslovanja. Interesantno je da se taj uspeh zasniva na dobroj prodaji najskupljih aranžmana za svetski čuvena (i udaljena) turistička mesta. Praktično je sve ovo davno rasprodato. Ima se, može se. Ako čovek malo bolje razmisli dolazi do zaključka da u Srbiji postoje i građani kojima se presipa iz džepova. To su takozvani tajkuni ili pripravnici za bogataše, koji drže do statusnih simbola, pa redovno odlaze u Monte Karlo (i druga skupa mesta na Azurnoj obali) ili na Havaje. Australija im je još daleko. Nema sumnje kako je to jedan tanušan sloj. Čiji se redovi popunjavaju iz dana u dan. Da li treba da budemo srećni što je i u nas zaživela poruka da Evropa nema alternativu? Svakako da treba, ali samo ukoliko se poistovetiš sa teglećom marvom dugih ušiju, koja se inače zove magarac. Suština priče je zapravo onespokojavajuća. Wena poruka kazuje da je društveno raslojavanje jedini vidljivi efekat tranzicije. Društvo se lagano deli na sirotinju i bogataše. S tim da je taj proces takođe zakonit: dok se na jednoj strani grupa dobro stojećih građana popunjava korakom puža, dotle na drugoj strani regrutovanje sirotinje ima tempo gazele u trku. Stanje na turističkom tržištu to najbolje pokazuje: sve za bogate, ništa za sirotinju. S tim što je, bar u našim prilikama, turistička sezona prolazna. Ona traje mesec-dva. Problem, međutim, ostaje. I nije nimalo naivan. Tera strah u kosti.