Vizantija u crnom

Najnovija izložba slika akademika i jednog od najznačajnijih domaćih slikara dvadesetog veka Milorada - Bate Mihailovića otvorena je prošlog vikenda u Modernoj galeriji u Budvi. Mihailović se ljubiteljima njegovih dela ovaj put predstavio sa 32 slike, stvarane tokom poslednjih šezdeset godina. Izložio je, kako sam kaže, slike koje je posebno voleo i poštovao, počev od „Procesije“ koja je nastala pre skoro sedamdeset godina i jedna je od prvih slikarskih radova, tada šesnaestogodišnjaka, a danas čuvenog slikara. Otvarajući ovu izložbu, pisac Budimir Dubak priznaje da je teško govoriti o Batinom slikarstvu a ne znati slikati. Te se odmah poziva na velikane srpske reči, koji su gledajući slike Bate Mihailovića delili njegove dileme. „Dragi Bato, znaš i sam koliko je teško pisati o likovnom delu, koliko je nezahvalno prevoditi jezik boje i crteža na jezik reči“, počinje svoje pismo prijatelju Bati Mihailoviću Mića Popović, davne 1988. godine, povodom Batine izložbe slika u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Dubak podseća i na reči Miodraga Pavlovića povodom Batine slike «Veliki Beograd», iz 1951. godine. «Pavlović tumači dominantno osjećanje koje ova slika izaziva, da se `sa Beogradom niko nije zauvek rastao`. To je slika vječnosti grada, i neraskidivosti veze s njim.» A ovako su slike Bate Mihailovića opisivali francuski kritičari slikarstva: „Kao da njegovu ruku ne vodi više samo oko, već celo telo, koje se pretvorilo u žižu, čula...“, napisao je Pjer Kuban. Dok Žorž Budaj ovako opisuje dramu koja se odvija na Batinim slikama: „Iz ove vizije večne borbe između sunca i senke, između hladne zemlje i toplote, rađa se dramatična i duboko ljudska atmosfera u Mihailovićevom stvaralaštvu.“ Bata o svojim delima kaže: „Hteo bih da u slikarstvu nađem intenzitet muzike, reči. Ne melodiju ili govor, već odjek, zvučnost traga koju u nama ostavljaju muzika ili reč.“ A: „Mi smo od Vizantije nasledili uzdržanost, nekakvu mističnost, buđenje osećanja. Naše ikone i naše freske, na primer, imaju moć da u nama izazovu jedno stanje duha, pre no što nam išta kažu“, kaže Bata Mihailović o Vizantiji kao temelju svog slikarskog opusa. Objašnjavajući vezu Vizantije i crne boje, koje većini izgledaju nespojive, on govori: „Meni i sama reč Vizantija zvuči zlatno. Tajnu transpozicije ne tražim preko fizičkog oka, koje hoće podatke, već preko duhovnog oka, koje neće razumevanje“. O zagonetki „crnila“ kaže: „Našao sam crnilo u bojama. Taj pronalazak je usledio kao plod traganja u kome sam prizivao najveću moguću količinu svetla u suprotstavljanju videla tami. Toliko nam je priroda mnogo dala da smo izmislili i crnu boju. To je tipično za mediteransko slikarstvo... Bežeći od crne boje, slikari severa su pobegli mahom u neukus, a crna boja je znak čovekovog prisustva u čudu Božijem.“