Ključ za tajne

Ništa revolucionarno nije učinila Vlada Srbije kada je prošle nedelje odlučila da uđe u proces zaključivanja Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO-om. Time je, samo, malo pomerila politiku vođenu prema evroatlantskim integracijama poslednjih godinu i po dana. No, još uvek niko nije objasnio šta ovaj dokument tačno sadrži i da li on znači, na primer, da ćemo sve svoje tajne morati da delimo sa Severnoatlantskom alijansom, ili ne. Radni tekst sporazuma još niko nije video, niti znamo kako će teći pregovori o njegovim detaljima. Ono što znamo je da ovaj papir ne traži od Srbije da ustupa ono malo preostalih tajni bilo kome. Razmena i prosleđivanje podataka ili ostaju u domenu diskrecionog prava države, ili se regulišu posebnim međudržavnim sporazumima. “Sporazum o bezbednosti informacija definiše standarde i kriterijume dostupnosti, čuvanja i distribucije poverljivih podataka, ali ne određuje šta ćemo i da li ćemo išta prosleđivati bilo kojoj drugoj potpisnici ovakvog sporazuma”, kaže za NIN Sonja Stojanović, direktor Centra za civilno-vojne odnose. Naime, većina zemalja i organizacija u svetu ima sopstvene standarde za čuvanje ovakvih informacija, koji se međusobno razlikuju. Primera radi, NATO ima pet nivoa poverljivosti podataka. Sjedinjene Države imaju i još razvijeniji sistem klasifikacije. Ono što bi, pak, u SAD bilo “osetljivo ali ne i poverljivo”, u susednoj Kanadi bi bilo “zaštićeno” i podvedeno pod nekoliko podnivoa poverljivosti. Već iz ovog primera se vidi koliko je očigledna potreba za standardizacijom zaštite podataka. Kad je reč o samom NATO-u, problem zaštite poverljivih podataka je, ako je verovati na reč zapadnim geopolitičarima, narastao onog trenutka kada je trebalo primiti prve istočnoevropske države pod svoje krilo. Problem, naravno, nije bio u tome što istočnoevropske tajne službe nisu umele da čuvaju svoje “fondove” informacija. Alsder Roberts, profesor na Univerzitetu Sirakuza u SAD, podseća da je 90-ih godina prošlog veka u istočnoevropskim zemljama nastala poplava različitih propisa koji su, kao reakcija na dotadašnju praksu, omogućavali otvaranje arhiva tajnih službi i izuzetno veliku “javnost” i dostupnost ovih informacija gotovo svima. To je Alijansu, koja nikako nije za veliko “otvaranje”, primoralo da razmišlja kakav će politički uticaj na nove članice imati naknadno pooštravanje mera zaštite informacija (naročito kada su mediji u pitanju). Ali i kako će tajne službe tih zemalja, koje su se našle na udaru, a mnoge od njih bile najpre demontirane pa ponovo uspostavljane, čuvati razmenjene tajne. Koliko je ova bojazan bila jaka govori i to što su u strahu od curenja informacija, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, SAD smatrale da je bolje imati sopstvene “linije” za poverljive informacije, mimo zajedničkih kanala informisanja. Vašington je stalno naglašavao da za to što deli s ostatkom NATO-a, nema garancije da neće pasti u ruke neprijateljima, tj. nama. Najveća svetska sila, inače, uvek insistira na tome da se sa njom sklapaju posebni sporazumi o zaštiti podataka. Jedan takav su krajem aprila prošle godine sklopili Havijer Solana i Yon Negroponte, u ime EU i SAD. Zašto nam je ovakva saradnja potrebna, možemo da vidimo na sopstvenoj teritoriji. Bez ovog papira, nadležni u KFOR–u su za svako ustupanje podataka o situaciji u pokrajini nama, morali da traže dozvole u Briselu i Monsu (vojna komanda NATO-a), što je put tih informacija do nas produžavalo do besmislenosti. Sa potpisanim Sporazumom o bezbednosti informacija, međutim, stvari stoje drugačije. Naime, iako je reč o bezmalo tipskom dokumentu (prvi takav ugovor potpisan je 4. aprila 1949. godine), većina država potpisnica ima i neke specifičnosti koje unosi u papir. Australija je, tako, tražila posebne mere kada su u pitanju informacije vezane za međunarodni terorizam ili mirovne misije u kojima učestvuje. Zato se o njemu najpre – pregovara. Mi možemo tražiti poseban odnos u rukovanju informacijama koje razmenjujemo sa KFOR–om, na primer. Sonja Stojanović smatra i da ovaj papir nameće potrebu za dva nova zakona: o klasifikaciji informacija i zaštiti podataka o ličnosti. Da nam se ne desi da jelovnik iz garnizonske kantine, na primer, bude “vojna tajna”. Međutim, Dušan Spasojević, pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane, kaže da zahvaljujući nasleđenom starom sistemu u kome su ova pitanja bila dobro rešena, najverovatnije neće biti potrebe za donošenjem novih zakona koji bi dodatno uredili ove oblasti (vidite intervju). Oni koji se bave pitanjima odbrane, prilično su sigurni da potpisivanje ovakvog dokumenta samo doprinosi podizanju odbrambenih kapaciteta zemlje–potpisnice. Bez Sporazuma o bezbednosti informacija nema ostvarivanja svih aktivnosti planiranih u Partnerstvu za mir, niti prisustva u mnogim komitetima NATO-a. Bez čega, opet, nema adekvatnog lobiranja za sopstvene interese, ako smo za to uopšte i sposobni. Ograničene su i mogućnosti školovanja, zbog osetljivih delova sistema za koje vam je potrebna posebna dozvola (izdaje je telo koje se nakon potpisivanja ugovora formira pri vladi, ili savetu za bezbednost...). A kad u svemu tome ne učestvujete, ne možete koristiti ni sve fondove NATO-a i PZM-a. Ipak, kako je NATO danas prevashodno politička organizacija, vojna pitanja nisu jedino merilo dometa ovog sporazuma. Osim razmene tajni, najvažnije je kako će se potpisivanje odraziti na spoljnopolitički položaj Srbije. Ako se ima u vidu da su među potpisnicima sporazuma (više od 90 njih) i zemlje poput Rusije, Ukrajine, Severne Koreje, Novog Zelanda, Kuvajta, ili organizacije kao što su Ujedinjene nacije, Evropska unija, OEBS, Mediteranski dijalog, malo je verovatno da bi ovakav čin našu poziciju otežao. Za one koji se brinu hoće li to biti veliki korak napred ka članstvu u NATO-u (a takvih je kod nas, prema analizama, oko 75 odsto) treba reći da je ovaj papir pre svega tehnički dokument. Politički je u onoj meri u kojoj vi sami umete da ga iskoristite za jačanje svog položaja. Takođe, ovaj veliki korak ka Partnerstvu za mir (ali još uvek ne i prema NATO-u), ne ugrožava ni proklamovanu vojnu neutralnost Srbije. Da je drugačije, vojno neutralne zemlje poput Austrije, Finske, Švajcarske i Irske ne bi potpisale taj papir. A ne bi ni jedna Rusija, sigurno. Ipak, analitičar Đorđe Vukadinović smatra da u kontekstu poslednjih događaja (oslobađanje Haradinaja i Orića od svake krivice, hapšenje Karadžića, kosovska trauma), odluka da se potpiše čak i jedan tehnički sporazum nije bezazlena i da može uticati na unutrašnju političku scenu: “Neko bi mogao ovo videti kao deo serije brzih poteza koji bi trebalo da Srbiju ekspresno prevedu na atlantsku stranu. A to neće doprineti stabilizaciji političkih prilika. Naprotiv, zloupotreba ovog papira bi mogla produbiti nacionalnu frustraciju i dovesti do one polarizacije kakvu smo videli devedesetih. Bio bi to teret više na ramenima DS–a, čija polovina birača takođe nije spremna na ulazak u NATO.” Možda je baš iz ovog razloga toliko dugo i odlagana odluka o zaključivanju ovog tehničkog sporazuma sa NATO-om, iako je zeleno svetlo dala još prva vlada Vojislava Koštunice, 4. januara 2007. godine. Intervju: DuŠan SpasojeviĆ, državni sekretar Ministarstva odbrane Sporazum bez ideologije Kod nas je ovaj dokument pomalo mistifikovan, iako on apsolutno ne sadrži obavezu ustupanja poverljivih podataka bilo kojoj potpisnici Da je Srbija ranije potpisala Sporazum o bezbednosti informacija sa Organizacijom severnoatlantskog pakta, dosad bi naše kancelarije u Partnerstvu za mir (PzM) bile otvorene, imali bismo svoje predstavnike u većini komiteta u Briselu, i bolje sarađivali sa KFOR–om, kaže za NIN Dušan Spasojević, državni sekretar Ministarstva odbrane i pomoćnik za politiku odbrane. “Nažalost, kod nas je ovaj dokument pomalo mistifikovan, iako on apsolutno ne sadrži obavezu ustupanja poverljivih podataka bilo kojoj potpisnici. Sama razmena podataka se rešava ili u okviru diskrecionog prava zemlje potpisnice, ili posebnim sporazumima.” Šta ovaj sporazum reguliše? - Čuvanje i distribuciju podataka koji bi mogli biti razmenjeni, ili koje mi dobijemo ili predamo nekome. Šta bi to za nas moglo značiti, pokazuje primer Kosmeta. Do sada, hipotetički, nijedan komandant nijedne jedinice u okviru međunarodnih snaga nije mogao da nam izađe u potpunosti i brzo u susret, jer nismo potpisali ovaj sporazum koji bi štitio predate informacije od curenja, zloupotreba... Za razliku od Kumanovskog sporazuma na kome se do sada zasnivala naša saradnja sa KFOR–om, ovaj dokument je nešto drugo – mi izražavamo volju da ga potpišemo, što automatski popravlja našu poziciju u okviru NATO-a. To je nešto što se zove partnerski odnos. Šta potpisivanje znači za naš sistem odbrane? - Potpuno otvaranje mogućnosti usavršavanja za naše ljude po najvišim svetskim standardima, prisustvo u mnogobrojnim komitetima NATO-a, korišćenje fondova... Sve je bilo ograničeno, čak i školstvo, jer taj sistem obuke i školstva ima neke osetljive delove. Nismo mogli dobiti ni sredstva iz fondova PzM-a i NATO-a, namenjenih aktivnostima koje je trebalo sprovesti u okviru PzM-a. Upravo zbog ograničenja koja postoje bez sporazuma, on je neka vrsta conditio sine ljua non za članstvo u Partnerstvu. Koliko nas ovaj sporazum približava NATO-u, a koliko udaljava od proklamovane vojne neutralnosti? - Jeste korak napred, ali pre svega prema Partnerstvu za mir. U širem bezbednosnom i spoljnopolitičkom kontekstu opšta je ocena da će nam ovaj sporazum u velikoj meri podići borbenu gotovost i stepen nacionalne bezbednosti, a samim time ojačati poziciju zemlje. Jer, Vojska je spoljnopolitičko sredstvo. To što nismo imali našu misiju u Briselu onemogućilo nas je da u punoj meri koristimo svoje spoljnopolitičke kapacitete, čak i kada je u pitanju odbrana celovitosti zemlje. A neutralnost? - Ovo je statusno potpuno neutralan korak, što dokazuje i činjenica da su taj sporazum potpisale i mnoge zemlje koje su više ili manje suprotstavljene Alijansi. Ima ga više od 90 zemalja i organizacija u svetu. Rusija, Izrael, Egipat, Severna Koreja, Japan, OEBS, UN, EU ... Ne postoji ozbiljnija međunarodna organizacija koja nije potpisala ovaj sporazum sa NATO-om. Da li ćemo morati da, zbog potpisivanja ovog dokumenta i usaglašavanja standarda sa NATO-om, usvojimo i nove zakone? Recimo, o novoj klasifikaciji informacija i zaštiti podataka o ličnosti? - Mi danas imamo nekoliko autonomnih modela zaštite poverljivih podataka. To su modeli Ministarstva odbrane, MUP–a, Ministarstva spoljnih poslova i BIA. Bilo kakve promene u tom delu, pa i usvajanje novih zakona, naše su unutrašnje pitanje i na vladi je da odluči šta dalje. Krajem 2007. godine ovde je boravio tim iz Brisela koji je proveravao naše standarde. Wihov zaključak je da je naš sistem uređen, i da će to što imamo, biti odlično polazište za dalje. Srbija je imala sreće jer je nasledila vrlo ozbiljno uređen sistem odbrane i bezbednosti SFRJ. Ipak, moraćemo da oformimo telo koje će biti odgovorno za ovu vrstu saradnje, bilo pri Vladi, bilo pri Savetu za nacionalnu bezbednosti. Očigledno, NATO drži do tajni... - Mislim da su istočnoevropski narodi na početku tranzicije malo pojednostavljeno shvatili da je demokratija sistem u kome svako može i treba sve da zna. Stvari ne funkcionišu tako. Naprotiv, u savremenom svetu jača trend sve veće homogenizacije sistema odbrane i bezbednosti, pogotovu od 11. septembra 2001. godine. Tajne i te kako postoje, i sve ozbiljne države s tim nemaju nikakav problem. Naša je sreća, ponavljam, što smo mi nasledili veoma ozbiljan sistem. Zašto sporazum nije potpisan ranije? - Zbog dnevnopolitičkih prepucavanja. Još 4. januara prošle godine je Vlada Vojislava Koštunice odlučila da se krene u zaključenje sporazuma. Od onda nije napravljen ni korak, i sve u vezi s integracijama Srbije svelo se na sitno prepucavanje. A ovo je važan dokument, koji nema nikakve veze sa ideologijom.