Krivo ogledalo

U sredu, dok ovo pišemo, Hrvatska slavi zloglasnu Oluju, kao dan pobede nad okupatorima. To je jedan cinizam, kad se zna da je vojna intervencija zvana Oluja imala za cilj da sve Srbe iz Hrvatske (Lika, Banija, Kordun...) protera iz njihovih kuća i zavičaja, gde su živeli vekovima. To jeste bilo etničko čišćenje, jer Srba u tim krajevima gotovo da više i nema. Ako se neki nesrećnik usudi da se tamo vrati, dočekuju ga neprijateljski, a bilo je i onih koji su povratak platili glavom. Predsednik Republike Boris Tadić zatražio je da se zbog progona i ubistava Srba u Hrvatskoj u vreme vojne akcije Oluja hrvatska vlast izvini i pokrene istragu o svim zločinima tokom ove akcije, kada je prognano iz Hrvatske dvesta pedeset hiljada Srba. Predsednik Srbije zatražio je izvinjenje, jer se, kako kaže, i on izvinio svim narodima za zločine koje su u ovim ratovima, na teritorije bivše Jugoslavije, počinili Srbi. Zahtev Borisa Tadića, koji je potpuno opravdan, dočekan je u Hrvatskoj na nož. Predsednik ove države Stipe Mesić, koga je Tadićeva izjava zatekla u Mongoliji, odmah je reagovao – iz Mongolije. Poručio je našem predsedniku, gledajući sebe u krivom ogledalu, da se on već jednom izvinio i napao je savetnike predsednika Tadića. Zašto njih? Otkud zna šta su mu oni savetovali i da li su bilo šta savetovali, kad je o Oluji reč. Nije ovo prva neozbiljnost Mesićeva, voli on da bude na silu duhovit, ali nije on Petrica Kerempuh, iz Zagorja, nego Slavonac, a oni su poznati po poskočicama (Sedi Glišo na vrh slame, brkovima plaši vrane...) Savetovao je Tadiću da, kad govori o Oluji, “morao bi voditi računa o tome da je pobuna Srba u Hrvatskoj 1991. godine bila inicirana iz Beograda, odakle su dolazili dobrovoljci i tenkovi okićeni cvijećem...” Nije ostao nem ni Ivo Sanader, čovek koji danas ima veliku vlast u Hrvatskoj (Mesić je za njega mačji kašalj). Kaže Sanader: “On govori o tome da bi netko trebao da se izvini za zločine i nečasna djela nakon Oluje. Prvo ćemo proslaviti Oluju i ne možemo na Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i velike hrvatske pobjede govoriti o tome, već nakon Oluje...” Niko ne poriče da je rat u Hrvatskoj bio surov i krvav i da su u ratnim operacijama stradali i Srbi (pre svega), ali i Hrvati. Ali, Oluja je bila vojna akcija protiv civila i sve ovo što hrvatski zvaničnici danas govore, prećutkivanje je istine. Kad su Srbi silom oterani iz svojih kuća, vojnom ofanzivom velike snage (priča se da je sve to planirano u Vašingtonu), krenule su kolone svim putevima, stazama i bogazama prema Srbiji. Na slavnom putu Bratstvo i jedinstvo, između Beograda i Zagreba, sagrađenom posle Drugog svetskog, koji je u saobraćaj pustio sam Broz i bio mu je kum, jednog prvog maja, ili Prvog maja, našla se kilometarska kolona prognanih Srba (akcija Bljesak), sa kamionima, prikolicama, traktorima i zaprežnim kolima, a onda je tu kolonu iz vazduha tukla hrvatska avijacija. Pored puta ostalo je mnogo zapaljenih autobusa, traktora, poubijanih konja i ljudi. Taj prizor zabeležile su sve kamere sveta i on će biti večno svedočanstvo jednog zločina nad zločinima. Neka ove činjenice ospore hrvatski zvaničnici. I o toj pobuni Srba u Hrvatskoj može se govoriti, ali pošteno. Uoči raspada Jugoslavije, po Hrvatskoj je divljao nacionalizam a ni ustaška ideologija nije bila u zapećku. Da li je nužno ponoviti istorijsku istinu da je ta ideologija bila fašistička i genocidna? Srbi u Hrvatskoj živeli su u to vreme u strahu da im se ne desi novi pokolj. Ne branimo mi tadašnju politiku Beograda i Miloševića, naprotiv, ali da li Mesić i Sanader brane Tuđmana i tajno naoružavanje Hrvatske, u vreme kada je suverena država Jugoslavija postojala? Zašto je oružje tajno kupovano a dragovoljci obučavani da njim rukuju? Da li se to u Hrvatska spremala za rat protiv Jugoslavije? Na sva ova pitanja odgovori su potvrdni, a vreme je, kao najbolji svedok, pokazalo šta se desilo: Hrvatska je spremala pobunu protiv Jugoslavije, cilj je bio stvaranje nezavisne države, ali ratom. Rat se desio, ubijali su jedni druge, ali ne govorimo o tome. Ratovale su vojske, u uniformama. A Oluja nije bila nikakav rat, nego ubijanje i progon civila srpske nacionalnosti. I šta bi danas, dok Hrvatska slavi lažni dan pobede, trebalo da uradi Boris Tadić, da bi Mesić i Sanader bili zadovoljni? Da im uputi čestitku? Hrvatski cinizam nema kraja.