Za mir spremni!

Gospodo hrvatska, da li biste hteli da razgovaramo o tome kakva je razlika između hrvatskog i srpskog naroda, upitao je veliki srpski slikar Mića Popović grupu hrvatskih pisaca, u Rovinju, srećnih sedamdesetih. „Gospoda hrvatska su se, razume se, odmah počela zgledati nepoverljivo, šta Vlah time hoće, gde će da podvali, u šta vuče? Mića je, međutim, mirno zapalio svoju dravu, pozvao kelnera, naručio turu pića za hrvatsku i srpsku gospodu i otpočeo: Da bih rekao razliku između ta dva naroda, govoriću prvo ko je i kakav je srpski narod. I onda je otpočela jedna velika bravura oporočavanja i ruženja srpskog naroda. Mića je počeo tvrdnjom da je srpski narod jedan od najnesolidnijih naroda na svetu, narod koji se mnogo pravi važan, koji paradira svojom hrabrošću, svojom pogibeljomanijom, koji je dosadio svima govoreći o tome koliko je i gde izgubio glava, da je to narod neradan u osnovi, male upornosti, velike patetike... Mića je održao predavanje od dobrih pola sata takve kritike srpskog naroda da je ona nužno kod hrvatske gospode proizvela, posle početnog opreza, pravo oduševljenje. Oni su, najzad čuli u jednom kvalifikovanom izlaganju sve najgore stvari o srpskom narodu – o kome su oni isto tako mislili samo nisu bili u stanju da to tako precizno i sjajno kažu. Dolazilo je do toga da su se utrkivali ko će ponovo poručiti piće, sasvim su zaboravili na početak rasprave. A onda je Mića Popović ponovo zapalio svoju dravu, napravio cezuru, povukao dim i rekao: To su vam Srbi, a sada ću da govorim ko su Hrvati. Pa, je onda otpočeo priču da je to jedan, u istorijskom pogledu, od najbeznačajnih evropskih naroda, koji na istorijskoj pozornici nije uradio gotovo ništa, a što se tiče kulture i civilizacije, da je to epigonski narod čija je kultura ili derivat srednjoevropske ili zabačenih evropskih kultura. Međutim, već kod prve dve rečenice nastali su veliki protesti: E, pa gospodine Mićo, ne možete tako, to nije tačno. I gospoda hrvatska je počela oštro da protestuje. Wihov protest Mića je saslušao mirno, a onda zaključio: Ja sam završio. Moja tema bila je razlika između hrvatskog i srpskog naroda. Gospodo hrvatska, razlika je ta: ja mogu pola sata najgore i da mislim, i da govorim, i da kazujem o svome narodu, a vi ne možete ni dva minuta o svome.” Od ove anegdote, koju je zabeležio Borislav Mihajlović Mihiz, prošla je trećina veka i jedan rat, a utisak je da se u odnosima između Srba i Hrvata nije mnogo promenilo. Srpski gresi možda i jesu toliki da se o njima treba govoriti i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Hagu, ali kada predsednik Srbije Boris Tadić kaže da je godišnjica akcije „Oluja” dan velike tuge i nesreće, kad pomene da je ubijeno i nestalo dve hiljade ljudi i da je proterano još 250.000 ljudi, onda je to nešto neprihvatljivo. Pa, još kada predsednik Srbije, koji se izvinjavao na hrvatskoj televiziji podseti na taj svoj čin i kaže da nije čuo izvinjenja druge strane za zločine nad Srbima nastaje konsternacija u Hrvatskoj. „On govori o tome da se netko treba ispričati za zločine i nečasna djela nakon Oluje. Prvo ćemo proslaviti Oluju i ne možemo na Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i velike hrvatske pobjede govoriti o tome”, odgovorio je Tadiću premijer Hrvatske Ivo Sanader. „I nećemo dopustiti nikome, bez obzira da li je riječ o internim srpskim razlozima, da pokuša baciti ljagu na Oluju, koja je sjajna i čista pobjeda, izvojevana hrabrošću i mudrošću”, objasnio je hrvatski premijer. Odmah je reagovao i hrvatski predsednik Stipe Mesić spočitavajući Tadiću neobaveštenost, jer se on, Mesić, je li, jednom, ispričao a i sami građani Hrvatske se sablažnjavaju „kako ti Srbi, zbilja, nemaju srama” što je jedan od 53 komentara na Tadićevu izjavu na sajtu tiražnog dnevnika „24 sata”. Sva 53 komentatora su u čudu: „Tlak mi je skočio na 250 kad sam ovo pročitala”, „Srpski bezobrazluk nema granica”, „Svake godine ista priča. Bolje bi bilo Srbiji da se uključi u proslavu Oluje i da zajedno organizujemo traktorijadu, koju ćemo mi kamenovati sa nadvožnjaka kao i prije 13 godina”... Dakle, i 13 godina nakon “Oluje” dovoljno je da neko iz Srbije pomene posledice velike hrvatske akcije i da dođe do tenzija u odnosima ove dve države. S tim što je ove godine tenzija dignuta još u martu hrvatskim priznanjem Kosova da bi do novog skandala došlo u maju kada je srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u Zagrebu izjavio da je izvršeno etničko čišćenje nad Srbima U Hrvatskoj što je zgranulo njegove hrvatske domaćine. „Vjerovatno su, i jedni i drugi malo poludili od ove vrućine”, prvi je komentar na ponovno zatezanje srpsko – hrvatskih odnosa književnika iz Splita Ante Tomića. Zatim, sasvim ozbiljno, kaže u razgovoru za NIN da razume i Srbe i Hrvate. „S jedne strane Hrvatska je morala napraviti tu vojnu akciju, koliko god to bolno zvučalo Srbima jer ne možete imati državu u kojoj će se od Zagreba do Splita putovati 10 sati plus jedan dio na trajektu. S druge strane, nesumnjivo je da je dobar dio srpskog stanovništva protjeran, Tuđmanov poziv da ostanu bio je neiskren i mora se razumjeti bijes i ogorčenost tih ljudi koji su morali otići iz svojih domova. To gledanje na Oluju će uvijek biti drugačije, i jedni i drugi su uvjereni da su u pravu i na to se ne može uticati. Ali, zato, možemo se truditi da ostalih 11 mjeseci i 30 dana živimo normalno i u biti mislim da se to i dešava i da više nemamo tako loše odnose”, smatra Tomić. Ovaj hrvatski pisac kaže da se uvek lepo oseća kad dođe u Beograd; sad mu se čak i kum preselio u srpsku prestonicu a s druge strane na Visu, gde se trenutno odmara, stalno čuje srpski jezik dok „u Splitu jedem u istoj kavani gde ruča vlasnik TV Pinka”, što bi trebalo da znači da odnosi i nisu tako loši. Inače, Ante Tomić insistira da se njegovi romani u Beogradu objavljuju na ćirilici („dobro mi izgleda tako, a i šta će mi dva latinična izdanja”); a u Hrvatskoj zbog svoga pisanja, kaže, sve ređe čuje ružna dobacivanja u kafani a sve češće mu ljudi govore da ih ohrabruje u njihovom načinu razmišljanja. U svojim kolumnama u „Jutarnjem listu” Tomić nikada nije izbegavao da se bavi mnogim hrvatskim tabu temama. Na primer: „Državni neprijatelji su se jednom zvali Hebrang i Đilas i još nekolicina, a danas je to čitava jedna etnička skupina, koja se prepoznaje po osebujnim prezimenima kao što su Jovanović, Milutinović, Arsenijević, Aksentijević, Milošević i slično. Mnogo tih fucking Jovanovića, fucking Milutinovića, fucking Arsenijevića i sličnih fucking Srba letjelo je sa svojih poslova i iz stanova, dio je otišao iz zemlje, dio ostao u zemlji, ponekad i na dva metra dubine a oni najlukaviji su promijenili ime. Baš kao i nekadašnji gimnazijalac Andrija Markovac. Tako je to u ovoj zemlji otkad pamtimo. Qudi su toliko izluđeni da više ne znaju kako se zovu. Ponekad i doslovce.” Ante Tomić će reći da je moguće da mu se stvari čine boljim nego što jesu, ali da je npr. Split od nekada zaista ružnog opet postao pristojno mesto za život; i da mu se čini da je slična situacija i u Beogradu. „S tim , što mi, ipak, izgleda da se Srbija malo sporije trijezni. Kod nas ćete, ipak, lakše čuti da smo gadno zasrali u devedesetim ajmo to ispraviti, nego kod vas. Ili je moj utisak sada takav zbog svega što se kod vas događalo zbog Kosova”, kaže Tomić. Goran Svilanović, prvi srpski ministar spoljnih poslova posle pada Miloševića, slaže se sa Tomićem da Srbija i Hrvatska već imaju sasvim normalne odnose. „Ako izuzmemo Oluju oko koja se nikad nećemo složiti jer će za Hrvate uvek biti to dan nacionalne pobede a za nas nacionalne tragedije, sramote ili kako već to nazvali, mi imamo sasvim pristojne odnose sa Hrvatskom. Rekao bih čak bolje nego sa većinom susednih zemalja”, kaže Svilanović za NIN. Po njegovom mišljenju Srbija se u odnosu prema Hrvatskoj do sada ponašala vrlo racionalno; nije se puno bavila pitanjima koje izazivaju emocije na obe strane već se fokusirala na praktičnu stranu, i kako kaže, dobili smo vrlo kvalitetne ekonomske, kulturne i turističke odnose. Takođe, kaže, srpska manjina u Hrvatskoj najorganizovanija je srpska manjina u svetu; iako ih ima svega 3,5 odsto (od 13 odsto koliko je bilo pre rata) odlično su organizovani i već drugu vladu za redom uspevaju da se izbore za relevantan uticaj. Podsetimo, Slobodan Uzelac iz SDSS-a, ovog trenutka je potpredsednik vlade Ive Sanadera. Svilanović smatra da vlada Srbije mora da iskoristi fenomen organizovanih Srba u Hrvatskoj i da u komunikaciji sa njima dalje gradi svoje odnose sa ovom susednom zemljom. A, svedoči, samo uspostavljanje odnosa nije bilo nimalo lagano. Svilanović je bio prvi srpski zvaničnik koji je posetio Hrvatsku. „Bio sam iznenađen koliko je to neprijatan razgovor bio. Prethodno sam bio u Sarajevu, tu sam imao jedan ne tako težak razgovor i mislio sam da u Zagrebu može da bude samo bolje. Ali, naprotiv. Moj razgovor sa Toninom Piculom, tadašnjim ministrom spoljnih poslova Hrvatske pamtim kao jedan od najtežih i svakako najneprijatnijih razgovora koje sam vodio dok sam bio ministar.” Svilanović pamti još jedan težak razgovor sa Hrvatima, godinu dana docnije. „Pomenuo sam Jasenovac i stradanje Srba i doživeo sam da se cela desna Hrvatska, uključujući i političare i javnost najstrašnije okrene protiv mene. Ali, tada sam dobio podršku te tzv. leve ili građanske Hrvatske.” Iako bi prirodno bilo očekivati da dolazak levice na vlast i u jednoj i u drugoj zemlji znači i poboljšanje susedskih odnosa, dešava se upravo suprotno. Zapravo, najbolji odnosi Srbije i Hrvatske bili su za vreme prve Koštuničine i prve Sanaderove vlade. „To jeste bio period najbolje saradnje. Velika pitanja: Prevlake, granice na Dunavu, rata mi smo redovno za vreme vlade SDP-a imali kao temu razgovora. Valjda su oni, koji ne važe za velike patriote zbog javnosti morali da insistiraju na tim pitanjima. A onda je došao Sanader i mislim da nijednom nije spomenuo niti Dunav, niti se, recimo uopšte izjašnjavao o pitanju Kosova sve dok nisu došli u poziciju da treba da priznaju. Jer, Sanader nije nikome morao da dokazuje svoj patriotizam a mislim da je uspostavio i odličan lični odnos sa Vojislavom Koštunicom. Wih dvojica su se sjajno razumeli. Taj lični kontakt je mnogo bitan i sada je šteta što predsednik Tadić kao što je uspostavio sjajne lične odnose sa predsednikom Rumunije ne uspeva da ostvari sličnu komunikaciju i sa premijerom Hrvatske”, objašnjava Goran Svilanović. Međutim, pozicija i Tadića i sadašnjeg šefa diplomatije Jeremića je znatno otežana posle hrvatskog priznavanja Kosova. Srbija, podsetimo još nije pristala da vrati ambasadora u Zagreb. Takođe, i njihova Demokratska stranka je poslednjih meseci na udaru opozicije zbog, eufemistično rečeno, manjka patriotizma pa sada sa gestovima poput ovog Tadićevog o Oluji ili ona tri prsta u Pekingu, između ostalog, žele popraviti nacionalni imidž stranke. Na to je i ciljao Ivo Sanader kada je Tadićevu izjavu okarakterisao za unutarsrpsku upotrebu ali npr. i predsednik vojvođanskih Hrvata i poslanik Tadićevog DS-a Petar Kuntić (pogledajte antrfile). Inače, u obe zemlje je jaka tzv. nacionalna javnost koja će kroz posebne naočare gledati svaki potez prema zapadnom odnosno istočnim komšijama. I da li ima reciprociteta vagaće se u odnosu sa Hrvatskom, odnosno Srbijom više nego bilo gde drugde. I onda kada npr. član IO Koštuničinog DSS-a Dragan Šormaz već dve godine letuje u Hrvatskoj, na Korčuli to u Srbiji jeste vest. Iako to čini još sto hiljada Srba kako je, verovatno preterujući, saopštila Turistička organizacija Hrvatske. Približno toliki broj Srba na lijepom njihovom Jadranu, ipak, govori o značajnom poboljšanju odnosa. „Jeste, odnosi su daleko bolji. Kada ujutro zatražim beli hleb usluže me sa smeškom. U razgovoru sa običnim ljudima saznajem da oni žale što nema više gostiju iz Srbije; više nas žele nego Čehe i Poljake koji su sad kao gosti iz EU. Pri tom, cene su bar za trećinu niže nego na crnogorskom primorju i zato bih svima preporučio Hrvatsku”, kaže Šormaz. On kaže da je interes Srbije da uspostavi dobre, pre svega ekonomske, odnose sa Hrvatskom ali i da iz njihovog puta ka EU Srbija može mnogo da nauči. „Na primer, kada su potpisivali SSP oni su mesecima pregovarali oko ulova ribe u Jadranu, a mi nismo hteli ni da pregovaramo oko toga u kojim granicama potpisujemo ugovor”, kaže. Funkcioner DSS-a, koji se već može nazvati strankom veoma radikalnih evroskeptika kaže da je sve jače antievropsko raspoloženje u Hrvatskoj i uveren je da bi, ako bi ih pitali na referendumu, Hrvati odbili da uđu u EU. „Oni su mnogo dalje odmakli u procesu približavanja, mnogo su više upućeni šta donosi EU i nisu nimalo time oduševljeni”, kaže Šormaz. I baš ulazak u EU mogao bi biti još jedna tačka sukoba između Srbije i Hrvatske jer u Hrvatskoj postoji bojazan da bi Srbija svojim insistiranjem na realnom povratku Srba u Hrvatsku i pravima izbeglica i ne samo tim mogla da uspori prijem Hrvatske u EU. Ovog trenutka, Hrvatska je u ovom regionu zemlja koja je najbliža EU, uostalom jedina su evropska katolička zemlja van Unije, Srbija je najdalje. Ali, opet, neće valjda Hrvati zazirati od Makedonije ili Albanije, nego od starog, velikog rivala. A to, čak ne mora da bude ni toliko netačno. Jer, reći će Goran Svilanović, postoji ozbiljan razlog da Hrvatska i Srbija budu zajedno primljeni u EU – to je regionalna stabilnost a i politika zajedničkog prijema jeste imanentna Briselu. Ipak, procena je Svilanovića, da će Srbija da prestigne sve ostale zemlje regiona izuzev Hrvatske i da bi mogla da uđe u EU godinu ili dve nakon Hrvatske što je, kaže sasvim realno i onda bi opet moglo da se govori o zajedničkom prijemu kao i u slučaju Španije i Portugala. Inače, za srpsku ekonomiju, a to bi trebalo da nam bude vrlo bitno, od interesa je da Hrvatska uđe što pre u Evropsku uniju. Jer, tog trenutka ona će morati Srbiji dati bescarinski režim, a Srbija sve dok bude van EU imaće zaštitne carine. Procene ekonomista su da bi Srbija mogla da beleži suficit u ekonomskim odnosima sa Hrvatskom negde oko 2011, a ako pre toga Hrvatska uđe u EU to je skoro izvesno. U 2007. godini Srbija je imala 331 milion dolara izvoza naspram 530 miliona uvoza iz Hrvatske a u prvoj polovini 2008. Srbija već ima 224 miliona dolara izvoza i 272 miliona uvoza što predstavlja značajan rast robnog izvoza. Ipak, ovde treba biti oprezan i reći da se brojne hrvatske firme u Srbiji tretiraju kao srpska pravna lica (Frikom, Dijamant, Polet, Našice) pa se i njihov izvoz tretira kao srpski. I sa te strane, stotine hrvatskih firmi su pokupovale preduzeća po Srbiji – dok se srpske firme koje posluju u Hrvatskoj mogu nabrojati na prste jedne ruke, Srbiji bi odgovarao pristup Hrvatske EU jer će onda biti naterani na otvoreno tržište i neće se moći sabotirati vlasnik TV Pinka da pored ručka na splitskoj rivi kupi i nekoliko televizijskih i radio stanica u Hrvatskoj. Pa makar na njima, na neki prikladan datum, prenosio sukobe hrvatskih i srpskih političara oko toga da li je Oluja bila veličanstvena hrvatska pobeda ili najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.