Humani kapitalizam je utopija

čije objašnjavali svet, radi se o tome da se on promeni”. Ova Marksova teza je aktuelna i danas. Naime, želim ukazati na činjenicu da diktatura kapitala nije zamenila diktaturu proletarijata, jer proletarijat nije nikada uspeo da savlada kapital niti je takav cilj uopšte ostvarljiv. Kapital može promeniti svog vlasnika, kao što vuk može promeniti svoju dlaku, ali time neće promeniti svoju ćud. Ako kapitalizam definišemo kao ekonomski sistem u kojem caruje kapital odnos u procesu raspodele, onda je potpuno irelevantno da li su vlasnici kapitala privatna lica, država ili neka društvena zajednica. Radi toga se npr. ni pad sovjetskog sistema ne sme tumačiti kao pobeda kapitalizma, nego samo i isključivo kao pobeda tržišne privrede nad planskom. Ta pobeda je ostvarena zahvaljujući činjenici da je u savremenoj tržišnoj privredi vlast kapitala znatno mekša od vlasti koju je imao u privredi Sovjetskog Saveza ili u nekadašnjoj samoupravnoj privredi Jugoslavije, jer kapitalni gubici ne ugrožavaju tekući profit. Sve dok firme ostvaruju visoke profite, moguće je očekivati da „povećanje plata sistematski prati evoluciju profita”. Međutim, pre ili kasnije, pod uticajem konkurencije, počinju padati profiti. Taj pad nije moguće zaustaviti izuzev da se ukine konkurencija. Ta činjenica je veoma vešto skrivena od očiju javnosti jer zvanična statistika ne uzima u obzir kapitalne gubitke prilikom iskazivanja učešća profita u društvenom proizvodu zemlje. Međutim, ona nije skrivena od očiju menadžera koji upravljaju poslovanjem firmi, pa oni da bi sprečili katastrofu i sačuvali svoje pozicije moraju potražiti spas u sniženju troškova, a time i sniženju plata i socijalnih davanja. U takvoj situaciji nisu primenjive mere ni Forda, ni Ruzvelta, ni Čerčila niti Kejnza. Otkupom nenaplativih potraživanja poslovnih banaka i/ili njihovom dokapitalizacijom država može spasiti finansijski kapital, ali ne može spasiti kapitalizam ukoliko ne nastavi zaduživanje na tržištu kapitala i time troškove očuvanja kapitalizma prebaci na leđa njenih poreskih obveznika. Sasvim je razumljivo da takva intervencija države ne može predstavljati dugoročno rešenje. To znači da ni kapitalizam ne može u dugom roku očuvati svoju vlast nad tržišnom privredom, pa svi apeli na humanizacijom kapitalizma predstavljaju samo dobre želje kojima je popločan put u pakao. Izlaz je u aktiviranju jednog drugačijeg oblika tržišne privrede u kojem ni novac niti imovina firmi nemaju tretman kapitala, čime se eliminiše osnova na kojoj je nastao i razvio se kapitalizam. Mirko Katić Toronto, Kanada