Dozvolimo sudijama da nepristrasno sude

Jedna pojava ili način razmišljanja/ponašanja poprimaju epidemijske razmere u našem društvu, razarajući i ono malo zdrave pameti, ljudskog digniteta i morala preostalog posle višegodišnjeg lutanja, neshvatljivih previda, neoprostivih grešaka i teških poraza. Naime, diskvalifikacija ljudi bez čvrstih dokaza, anatemisanje i osude pre sudske presude, postali su svakodnevni „folklor“ i milje u kome živimo, i u kome i naša deca odrastaju i sazrevaju. Nažalost, u ovo pogubno „kolo“ za svaki narod, uključili su se i pojedini novinari kao aktivni „igrači“, raspirujući i pothranjujući takav način razmišljanja i ponašanja. Kada to rade novinari iz tzv. žute štampe, mogu da nađem razumevanje ali ne i opravdanje, ali kada to radi novinar NIN-a (redovno ga čitam od gimnazijskih dana), onda je „vrag odneo šalu“. Neposredan povod za ovo obraćanje je tekst u NIN-u od 7. avgusta koji govori o tzv. stečajnoj mafiji. Autor teksta, novinar Slobodan Ikonić, iznosi decidiran, bez ikakve ograde i sumnje, sledeći stav: „Stečajni mafijaši koji su se ovih dana obreli na slobodi, verovatno će dodatno uznemiriti takozvane gubitnike tranzicije“. U ovoj krajnje afirmativnoj izjavi, kao običan građanin i lekar, sagledavam bar tri problematične konstatacije. Prvo, govori se o stečajnim mafijašima, a tek je započet sudski proces, i prema tome, čak se i ne nazire pravosnažna presuda. Korišćenje termina mafija (tajno udruženje ljudi sa opasnim ciljevima), zbog težine, ozbiljnosti i posledica koje unosi u naš već polarizovan i turbulentan društveni život, pretpostavlja i zahteva egzaktne dokaze i definitivnu potvrdu suda. Drugo, optuženi se nisu obreli na slobodi, već im je odlukom Vrhovnog suda Srbije ukinut pritvor. Treće, ostaje mi nejasno zašto su gubitnici tranzicije uznemireni, kada su optuženi proveli u istražnom zatvoru duže od dve godine i kada ima „obilje dokaza protiv njih i optužnica na 181 strani“. Naravno, i ja se zalažem za neophodnost efikasnijeg, stručnijeg i plodotvornijeg rada policije i sudstva, ali time ne želim da eliminišem pravo na nevinost do donošenja pravične i nedvosmislene odluke suda. Takođe, nije mi ni na kraj pameti da relativizujem i dovedem u sumnju istražne postupke, ali mi kao građaninu smetaju propratne manifestacije sile i nabeđene nepogrešivosti nadležnih organa (npr. video zapisi hapšenja, sprovođenje lekara sa lisicama na rukama kroz celu bolnicu, neprimereni komentari specijalnog tužioca na odluku VSS, itd.) i isključivo, ostrašćeno i navijačko pisanje značajnog dela štampe u gotovo svim dosadašnjim, mnogobrojnim i višeznačnim aferama. Iskreno se plašim da se na ovaj način pripremaju građani na jedinu moguću odluku, a sa druge strane, vrši pritisak na sudstvo da opravda takva očekivanja. Dozvolite mi samo jedan krajnje dobronameran i hipotetičan stav: šta ako se na kraju dokaže da nisu (svi) krivi? Ko će biti odgovoran za ceo ovaj proces osude i blasfemije pre sudske odluke? Da li će i novinari poneti deo krivice? Znanje, iskustvo i mudrost uvek nalažu obazrivost, kritičnost, višestruku i višestranu proveru. Ko to ne razume, i ne prihvati kao ideju vodilju, sklon je suprotnom stavu: Credo quia absurdum (verujem jer je besmislica). I na kraju, novinar NIN-a previše koristi kao argument i podršku svojim stavovima tzv. mišljenje javnosti („zbunjena je i javnost, bar sa stanovništva očekivanja“, i „ stoga se javnost s pravom pita...“), a da pri tom ne iznosi egzaktne dokaze za to (npr. anonimna anketa sa relevantnim brojem učesnika). Pripadam toj javnosti, i koliko mi je poznato, niti ja, niti moji prijatelji, poznanici, rođaci, kumovi... nismo ovlastili uvaženog novinara da govori u naše ime. Ima ljudi koji i drugačije misle, a ko je u pravu ili u zabludi pokazaće budućnost, odnosno dokazaće sudije kojima, kao sudski veštak sa značajnim iskustvom, a priori verujem. Prof. dr Dragan Delić Beograd