DŽelat i pogubljeni

Konačno jedan, uslovno klasično i realistički osmišljen strip, a dovoljno dobar da gotovo bezrezervno može da se preporuči i nešto zahtevnijoj publici! Pred nama je tvrdo ukoričeno luksuzno srpsko izdanje, sa italijanskog prevedena knjiga velikog, A4 formata. Ona ima 96 stranica i dvostruko presvučene korice. Jedna presvlaka je odštampana u boji, i predstavlja ilustraciju na naslovnoj stranici koja je tesno vezana za sadržaj, dok je spolja preko svega presvučena i druga, zaštitna i providna, prvoklasna folija. Tabaci su vanserijski kvalitetno reprodukovani na vrhunskoj hartiji i u punom koloru. Odlično su prošiveni, tako da stranice ne mogu da ispadaju. Delo ima štampane uloške, i “forzec” i “nahzec”, a na njima je predstavljena gravira karte Rima iz perioda u kojem se odvija radnja. Vrhunsku formu knjige naglašavam, jer se ovoliko pažnje i truda u dostojnu prezentaciju dobre crtane priče, ali i bilo kojeg i kakvog drugačijeg stripa, a pogotovo svi ovi navedeni vidovi tehničke realizacije zatečeni na jednom mestu i istovremeno, veoma retko zajedno sreću u našem izdavaštvu. Po temeljnom uredničkom pristupu i postignutom raskošnom kvalitetu slično izvedenih “stripova za sva vremena” ovde još jedino može da se pomene beogradski izdavač “Beli put”. Kao čitaocima, posrećilo nam se i da je konačno preveden ovaj, osim po formi izdanja, i po mnogo čemu drugom veoma, veoma dobar strip. Naše izdanje se sastoji od dva originalna italijanska albuma, ovde sasvim stopljena u jednu homogenu celinu i priču, bez ikakvog vidljivog razdela unutar nje. Prebrojavanjem stranica je evidentno da su obe celine sa jednakim brojem tabli: po 46. Priča počinje u Rimu, tokom leta 1830. godine, i to odmah veoma dinamično: službenim odsecanjem sekirom glave jednog, na smrt osuđenog zatvorenika. Izvršava ga lokalni dželat Đovani Batista Mori. NJegov ogrtač/plašt, koji uteruje strah u kosti Batistinih savremenika, ima dve strane. Jedna je crvena, a druga crna. Za vreme izvršenja presuda na gubilištu, ka spolja je okrenuta crvena, dok je u ostalim prilikama, kao i svakom drugom običnom građaninu “beščasniku”, napolje istaknuta crno obojena strana. Plemići i visoki gradski funkcioneri imaju drugačije statusno izdiferenciranu odeću. No, crna strana plašta je ujedno i odlična kamuflaža za njegova diskretna “noćna kretanja”, kada vrši privatne istrage i isteruje svoju pravdu. U gradu se u vreme ovog pogubljenja najviše priča o otmici sedamnaestogodišnje Žili, poćerke majora Žeroma Alibera, vojnog zapovednika grada. Za nju je tražena otkupnina, a za sve je, videće se kasnije nepravedno, optužena lokalna banda na čijem čelu je izvesni zloglasni Otac Lupo. Stvari ni po čemu ne stoje onako kako na prvi pogled izgleda, a ispod svega je mračna porodična intriga čiji šokantni rasplet saznajemo tek na poslednjim stranicama. Jedan revolucionar ubija majora, ali ne zbog ideala. Sluškinja koja je pošla sa njom nije mrtva, iako to svi misle. I sve tako... U prvi mah pomišljamo kako se tu samo radi o “sindromu Gavrilo Princip”, ali stvari stoje mnogo, mnogo komplikovanije. Reč je nesumnjivo o melodrami, ali surovoj, modernizovanoj i, uglavnom, lišenoj patetike. Specifičan splin, anksioznost, melanholija i rezigniranost koji se prožimaju i izbijaju iz kadrova, sprečavaju jednostrano žanrovsko svrstavanje ove pripovedačke smeše realizma i naturalizma. Ima tu i Onore de Balzaka, i oba Aleksandra Dime (i oca i sina), u manjoj meri sestara Bronte, ali i “Dve sirotice” Adolfa Denerija i Ežena Kormona, samo lišenih moralisanja i patetike. U celini, priča je minuciozno, filigranski komponovana. Velik pomak u ovoj vrsti stripa! Ako mi je ovaj odlični scenarista do sada bio potpuno nepoznat, bar crtač nije. Milaca znamo kao klasika, stripara nesumnjivo iz prve svetske lige, umetnika ogromnog znanja i rada koji se možda meri i desetinama hiljada nacrtanih stranica. Najzanimljivije je što je to uglavnom bilo uloženo u drugi, vestern žanr (serija “Ken Parker” i druge)! Drugi šok je što za svoj glavni lik ne koristi više svoju foto dokumentaciju o glumcu Robertu Redfordu, već je dželatu dao likovni karakter Žerara Depardjea! Možda i zato što je ova serija premijerno namenjena francuskom tržištu. Boja, naknadno naneta na crno-beli crtež je potpuno primerena. Štaviše, pomalo praznjikave linearne forme uveliko obogaćuje dajući im masu, “treću dimenziju” i “plastiku”. Razrešenje tajne, tj. kraj glavnog toka priče, sa majkom ubijene ćerke koja samo zbog svog aristokratskog porekla i statusa ne biva optužena za zločin nad svojim detetom, pošto se njenoj reči više veruje nego svedocima sluškinji i dželatu, i koja slugama naređuje da na sve prozore navuku crne zavese jer “od danas će u ovoj kući zauvek biti noć”, onaj je neubedljivi, patetični i teatralni deo zbog kojeg će najzahtevniji čitalac s pravom malo obuzdati svoje oduševljenje. Ali koje delo je savršeno?