Idoli, nakaze i suze

Naravno da je naslov ovog osvrta pozajmljen od drugog autora i druge knjige, tako da je u tom smislu iščašen kao izvestan pogled ili pogled iskosa, kako bi rekao Žižek, i zato sasvim opravdan. Ali ne treba gajiti iluziju da je čitanje Žižekovih ogleda nešto lako i popularno, jer se pokazuje da je ovo čitanje popularne kulture pomoću Lakana, lakanovsko čitanje, veoma kompleksno i teško kao i sami fenomeni koji se čitaju, koji su složeni i teški upravo zato što su “popularni”, odnosno “realni”, kako bi rekao Lakan. “Koliko je realnost realna” naslov je prvog odeljka, koji treba da odgovori na ovu teškoću, pošto je ono “realno” u lakanovskom smislu, ono najteže i na izvestan način opsceno. Prema tome, to što je popularno nije bezazleno, nego je to njegova maska i u tom pogledu za Žižeka, koji se ovde poziva na Valtera Benjamina, nema razlike u odnosu na proizvode tzv. visoke ili “ozbiljne” kulture. U međuvremenu je, uostalom, i Hičkok priznat za ozbiljnog umetnika, napisaće Žižek. Čitav trik je, kako bi rekao Žižek, u tome da se ono “realno”, u lakanovskom smislu, lakše pokazuje u produktima popularne kulture, pošto je njegova maska ovde prozirnija nego u delima visoke kulture. Uostalom, i to je možda maska i trik. U svakom slučaju, ono “realno” koje se ponekad pokazuje u proizvodima kulture je istovremeno i prisno i strano (Unheimlich) i njegova teškoća je upravo u ovoj dvosmislenosti zbog koje je ono zastrašujuće i privlačno istovremeno, odnosno, opsceno, pošto je opsceno, ili zazorno, ono što nas privlači i plaši istovremeno. Zato je “realno” rascep ili jaz koji se ne može ukloniti iz naše realnosti, i ono što se ne može simbolizovati. Lakan se zato ne bi složio sa poznatom Ničeovom idejom da imamo umetnost da ne bismo umrli od istine. Jer, prema Lakanu, “biće uživanja nije biće istine”. U pitanju želje reč je o pravom brikolažu bez konzistentne argumentacije, na šta um uzvraća opscenim smehom i konfuzijom, kako piše Žižek. “Realno” se, dakle, ne može simbolizovati i imam utisak da je Žižek rezervisan i prema ideji da je umetnost neka vrsta sublimacije, što je poznata ideja frankfurtske škole na tragu poznatog Frojdovog eseja “Nelagodnost u kulturi”. Uostalom, Markuze govori o desublimaciji a ne sublimaciji. U sledeća dva poglavlja Žižek piše o Hičkoku, i o birokratiji i demokratiji. Mislim da se u zaključku ili konačnici, što je reč koju koristi prevodilac Aleksandar Bećanović, mora reći još ovo. Ako je kultura područje koje pokazuje da se ono “realno”, o kome se govori u prvom delu, ne može ne samo simbolizovati, nego ni sublimisati, tada vredi pokušati sa Hegelom i njegovim postupkom “dijalektizacije”, što na prvi pogled izgleda neobično. Na ovom mestu Žižek ima u vidu Hegelovu ideju o “lukavstvu uma” koji nije prevara nego upravo lukavstvo. Jer, ako se ima u vidu dijalektika cilja i svrhe i naročito konačnog i beskonačnog, tada je sama priroda naše konačnosti odgovorna za ovo “lukavstvo”, prema kojoj je beskonačnost kojoj težimo, uvek već ispunjena u našoj konačnosti, koja je naša svrha a ne cilj. Ovaj prelaz od pojma do ličnosti, kako je govorio još Hegel, ostvaren je već u jeziku, “pošto verovanje u bazičnu koegzistenciju Drugog pripada jeziku kao takvom. Pukim činom govorenja mi pretpostavljamo postojanje Drugog kao garanta našeg smisla”, piše u zaključku Žižek. Tako se pokazuje da je upravo domen jezika (Lakan je poznat po tvrdnji da je “nesvesno strukturirano kao jezik”) područje koje omogućuje prelaz od pojma prema simbolizaciji, jer mi i govorimo zato što ovaj rascep (idoli, nakaze i suze) ili “realno” nije moguće ukloniti. Zato i nema drugog pogleda u odnosu na ovaj koji je Žižek nazvao “pogled iskosa”.