Kakve vijuge, takav govor

Glava porodice sedi u fotelji, prelistava novine i pronalazi članak u kome piše da žene u svom govoru koriste mnogi više reči od muškaraca. Sa smeškom, okreće se svojoj ženi i kaže: „Slušaj, ovde piše da muškarci tokom dana izgovaraju oko 15.000 reči, a vi žene, najmanje 30.000.” „To je zbog toga što sve moramo da vam kažemo po dva puta”, odgovara mu ona. „Šta kažeš?”..... Opšte je uverenje da žene pričaju mnogo više od muškaraca, iako ima suprotnih primera. U svakom slučaju, u nedavno izašloj knjizi doktorke Luan Brizendine „Ženski mozak” ((Louann Brizendine, The Femal Brain), autorka, inače psihijatar, tvrdi da žene dnevno izgovaraju oko 20.000 reči, dok muškarci na jedvite jade dostižu 7.000. Razlog tome doktorka je našla u embriologiji. Iznenadna poplava testosterona u osmoj nedelji razvoja ploda u materici i njegovo skoro toksično dejstvo na plod, koji je dotle važio kao uniseksualan, postepeno mu daje muške morfološke odlike. Ali, ono što je najvažnije, testosteron uništava izvestan broj neurona u komunikacionim moždanim centrima, tako da muška beba, pored manjka nervnih ćelija, ima i slabije puteve kojima govorni centar komunicira sa drugim delovima mozga i nekim mišićnim grupama u ustima i u grkljanu. Gospođa Brizendine tvrdi da ženski mozak raspolaže i većim resursima neophodnim za komunikacije i za emocije, kao i da u poređenju sa muškim ima 11 odsto više neurona u najnižoj od tri spoljašnje moždane vijuge, u levom čeonom režnju gde je smešten centar za govor. Ukoliko devojčice u odrastanju nemaju prilika za razgovore niti za druge vrste komunikacija, mnogo češće od mladića upadaju u depresiju, dok, s druge strane, muška deca više naginju individualnosti, ali i sklonosti ka autizmu. Zbog manjka testosterona, žena je kooperativnija, ali manje kompetitivna, pa je zato 20 puta pitomija od muškaraca, kaže psihijatar Brizendine. Teorija je privlačna, ali u nju ne treba previše verovati, jer je preterano jednostavna, nema nekih podataka koji bi podsećali na pravu nauku, a s druge strane, miriše na feminizam. Sećam se da su se devedesetih godina i naši neuropsiholozi na Medicinskom fakultetu u Beogradu bavili brzinom i brojem izgovorenih reči, želeći da podatke o tome povežu sa emocionalnim zdravljem. Mislim da je utvrđeno da ženske osobe govore više i brže, ali da razlika nije bila statistički signifikantna. U lukrativnoj knjizi Alena i Barbare Peaze „Zašto ljudi ne slušaju, a žene ne znaju da čitaju mape” (Allan & Barbara Pease: Whdž Men Donž t Listen and Women Can tž Read Maps”) za koju oni iz Amazon.com kažu da je prodata u više od 12 miliona primeraka, iznosi se da Italijanke pored govora koriste i 10.000-12.000 gestova kojima nešto poručuju, tako da ostvaruju preko 20.000 komunikacija. Jezik tela nekad je jasniji od upotrebljenih reči. Autori pomenutog bestselera dokazuju da žene mnogo više pričaju uveče za razliku od muškaraca koji su tokom večeri ćutljivi. Postavljena je teorija „leksičke kvote” koja govori da i žena i muškarac imaju bogomdani dnevni rezervoar reči koji tokom dana treba isprazniti. U tom rezervoaru žene imaju od 20.000 do 24.000 reči, a muškarci 7.000. Kad dođe vreme večeri, glava porodice je tokom dana, na poslu, već istrošila svoj fond, dok ga žena tek načinje, naravno, ukoliko ne radi u nekoj kancelariji. Ona mora da istera svojih 20.000 reči, a to je najzgodnije uveče, kad se skupe svi ukućani. Tokom standardnog predavanja od 90 minuta u kome ima mnoštvo neophodnih “dramskih zastoja”, dobar predavač izgovori oko 10.000 reči a tokom hirurške intervencije koja traje četiri sata, hirurg obično izgovori oko 1.000 reči, njegov asistent 400, a instrumentarka najviše stotinak. O ovome nema pouzdanih dokaza, jer postoji više vrsta hirurgije. Reč je, naravno, o situacionom pritisku koji je uvek očigledan u grupama u kojima dolaze do izražaja statusne razlike i kad se pokušava sa uspostavljanjem dominacije i nametanjem teme u konverzaciji. Stereotipi o ženama koje razgovaraju najčešće o međuljudskim odnosima i o modi, i o muškarcima koji obično raspravljaju o sportu, zabavi i novcu, i pri tome šest puta više psuju od žena, sasvim su tačni. Ali, sve te razlike su trivijalne u poređenju sa zadivljujućim individualnim razlikama među ljudima, bez obzira na pol. U jednoj studiji američkog psihologa Matijasa Mela (Science, sveska 317, str. 82) kaže se da najveći ćutolozi izgovaraju oko 700 reči dnevno, dok pričalice sa motornim ustima izgovaraju približno 47.000 reči. Očigledno je da se prevođenje mišljenja u jezik, tj. na simbolički način izražavanja, odvija različitim brzinama i uz pomoć različitih količina simbola. Ima ljudi koji s lakoćom, ali bez nekog velikog smisla, neprekidno govore po ceo dan, izgovarajući na desetine hiljada reči. Toga ima najviše u politici. Poplava reči nosi pežorativan naziv logoreja, po zvučnosti podseća na dijareju iako se u prvom slučaju radi o protoku simbola dok je drugi slučaj rezultat provale sadržaja nastalog zbog stomačnih poremećaja. Uostalom, o logoreji je DŽordž Orvel naširoko pisao još 1946. u svom eseju „Politika i engleski jezik”. Na logoreju nisu imuni ni predstavnici drugih socijalnih grupa u javnom životu. Tako, na primer, rečenica iz jedne naše TV-emisije „u lekarskim krugovima se tvrdi da je program sniženja prosečnog dnevnog kaloričkog unosa daleko efikasniji od ostalih programa iz polja proaktivne metodologije smanjenja telesne težine”, deluje učeno, ali je glupa. To isto, normalno rečeno, glasilo bi: „Doktori kažu, težina se smanjuje kad se manje jede.” Nije naodmet reći da su na nedavnom prvenstvu sveta o broju izgovorenih reči u jedinici vremena, prva tri mesta osvojili muškarci.