Izveštaj iz ambisa

Književnik Dobrica Ćosić je, u izjavi datoj za svečani 3000. broj ovog magazina, rekao kako sam „najsvestranija” ličnost među NIN-ovim kolumnistima. Takav utisak je mogao steći samo posredstvom ove rubrike, u kojoj je moja malenkost često komentarisala zbivanja u oblastima o kojima su njegove informacije najčešće bile nepouzdane. Ali, ta vremena su izgleda prošla. Koliko vidim, ova se kolumna preselila u sportsku rubriku. Prilike su, prosto, bile takve. Međutim, sve mi se čini da već pomalo preterujem. Sport je aktivnost tela (i duha), ništa od sudbinske važnosti u ova nesrećna vremena. S druge strane, pak, u srpskim prilikama ne mora da bude baš tako. U zemlji koja (demokratski?) propada, uspesi sportista jak su adut u poslu prepravljanja nacionalnog imidža. Dobro, ajde, tome ćemo pridodati i umetnost. Ne znam kako stoje stvari u upravo pomenutoj kreativnoj delatnosti, ali je – posle antologijskog kraha naše olimpijske selekcije – sport postao vodenički kamen o vratu Srbije. Avaj, to još nije kraj ove tužne priče! Evo, na primer, kako stoje stvari u domaćem fudbalu. Partizan i Crvena zvezda ispali su u kvalifikacijama za evropska takmičenja. Mada su uprave oba ta kluba više meseci prodavale optimizam bez pokrića, fudbalska javnost nije delila njihovo mišljenje. I ko je tu ispao u pravu? No, ukoliko se dogodilo to što se dogodilo, mentalitet shvatanja fudbalske igre nije promenjen ni za jotu. Ogledalo tog mentaliteta su prve utakmice u domaćem prvenstvu. Bez obzira što im je igra na nivou kakav samo nepopravljivi grobari smatraju prosečnim, Partizan ipak nekako otaljava posao. Trenutno zauzima prvo mesto na tabeli. I Crvena zvezda je prva, ali otpozadi. Nekadašnji šampion Evrope prikovan je za samo dno tabele, što je i logično kada se zna da je bez ijedne pobede i bez postignutog gola. Sindrom poraza od jednog kiparskog kluba u kvalifikacijama za Kup UEFA nastavlja da devastira ovu nekadašnju instituciju srpskog društva. Jer, tim koji je izgubio od kiparskog Apoela, morao je da izgubi i od ivanjičkog Javora. I to još na sopstvenom terenu. Lako se ispostavlja da je, možda, tome glavni krivac češki hohštapler Zeman, koji klipanima sa poljančeta želi da nametne sistem kakav više nigde nije u upotrebi. To bi teško prošlo i kod Ronaldinja ili u Vidićevom Mančesteru. Kad tamo, međutim, Zeman ne odustaje. Još nije podneo ostavku. Iskoristivši pauzu u prvenstvu, otišao je u Italiju (čiji pasoš već decenijama poseduje), da smiri živce. Hoće li se vraćati? Moja je želja da se nikako ne vraća. Bez obzira na to, predsednik Spasojević, sportski direktor Bunjevčević i kompletan Upravni odbor pravilno su reagovali na povike delija „Uprava, napolje!” – podneli su ostavke. Kada je, negde u decembru prošle godine, sportski anonimus Spasojević došao na čelo kluba, jedan njegov dobar poznanik tvrdio je kako će dotični preporoditi Zvezdu. Nije bilo ništa od toga. Toplica je na čelu kluba iz Qutice Bogdana proveo samo osam meseci. Umesto spasa doveo je Crvenu zvezdu do ivice provalije. Ostaće upamćen kao najgori predsednik u istoriji kluba. Odnekud se, ničim izazvan, javio i bivši trener crveno-belih Boško Đurovski koji decidirano tvrdi da će, vrlo brzo, klub sa Topčiderskog brda praviti Piksija od blata. Zašto bi ga pravili kada je već načinjen od dotičnog materijala. Što se tiče Spasojevića, on je biznismen. Ima dobrostojeće poslove u Rusiji i Engleskoj, dva Sport kafea, a priložio je 100.000 evra u Klub privrednika kako bi, u tišini zdanja iz Šekspirove ulice, mogao da sa kelnerom Radetom sastavlja jelovnik za taj dan. Wega fudbal zapravo i ne interesuje. Umesto da se bavi svojim poslom, na koji je inače retko svraćao, brinuo je jedino o finansijama. Bez para fudbala nema, ali... Sportski klubovi su, po važećim propisima, udruženja građana. Jedino što je DŽajićeva uprava uspela da učini, jeste da joj se zemljište oko stadiona dodeli na upravljanje (mada ono i dalje ostaje gradsko vlasništvo) i da se izvrši preimenovanje karaktera delatnosti Crvene zvezde. Umesto dotadašnje definicije (relikta realnog socijalizma) da su ciljevi kluba sportsko-rekreativnog karaktera, udruženje građana je (pre)definisano u klub sportsko-poslovnog karaktera. Ali to još ne znači da bi smela da prima finansijska sredstva dobrostojećih preduzeća ili bogatih pojedinaca. Budući da propisi nisu bili dovoljno jasni, klub se izdržavao od legalnog ili ilegalnog finansiranja, zvanog donacije. O tome svedoči činjenica da je Spasojeviću prvi među (sic!) jednakima bio glavni finansijer Marko Mišković. Kada jednom uključiš kakvog tajkuna u upravljačke strukture kluba, pristaješ da oni vode glavnu reč i o sastavu tima. Druge nema. Jedini izlaz je, dakle, privatizacija. Ona je po postojećem zakonu zabranjena. To se mora promeniti. Ali, kada do te promene dođe, i bez obzira na to koliko neki vodeći klub bude jeftin, lako će ga za male pare kupiti neki ovdašnji bogataš. Neki optimisti računaju na Ruse. S tim da je ta vrsta Rusa potrošena. Nema više Romana Abramoviča, koji je za milijardu penija, sve u metalnim apoenima, koja mu se slučajno našla u džepu, kupio Čelsi. Jer, čovek voli fudbal. Domaći tajkuni nemaju tu osobinu. Oni vole pare.