Ima li mozga u tranziciji

Nedavno je, povodom 50 godina od prvog Dnevnika Radio-televizije Beograd, Aleksandar Tijanić rekao: “Nikad više Mića Orlović, Zaharije Trnavčević, Kamenko Katić... Nikad više Školski program Televizije Beograd, nikad više Dokumentarni program Televizije Beograd.” Ono je bilo kreativno vreme, reče generalni direktor RTS-a, sada je industrijsko. Hteo – ne hteo, Tijanić je, na srpskoj sceni, ponovo oživeo kritiku industrijske civilizacije Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, staru 64 godine. Ova dva teoretičara frankfurtskog kruga skovali su termin kulturne industrije, kako bi kritikovali uticaj zapadne audio-vizuelne produkcije na umetnost i kulturu. Vremenom je pojam kulturne industrije obuhvatio široko polje kulturne produkcije od filma, radija, televizije, izdavaštva, softvera, “pa se negativan predznak ovog termina izgubio”, reče nedavno za NIN dr Sanjin Dragojević, profesor sociologije kulture i masovnih komunikacija na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Ipak, ne bi bilo loše podsetiti da je već 1984. godine i proslavljeni reditelj Andrej Tarkovski upozorio na “obezduhovljenost” koja vlada u savremenoj umetnosti: “Umetnost se pretvara ili u neka formalistička traganja ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja stvari. Uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem 19. veka na vašaru, s ciljem čiste zarade.” Bilo da se rodila “s ciljem čiste zarade” ili ne, samo dve decenije kasnije (2005), umetnosti je i zvanično predviđena “potpuna instrumentalizacija u ekonomskom smislu bez obzira na to da li se finansira iz privatnog ili javnog sektora”. To je pokazalo Istraživanje o budućnosti evropskih kulturnih politika 2015, koje je sproveo Evropski institut za progresivne kulturne politike iz Beča, na osnovu osam autorskih studija iz različitih delova Evrope (među kojima je i studija iz Srbije Branke Ćurčić iz organizacije kuda.org). Rečeno je još da kultura postaje regresivna, da se vraća rigidnim formama iz pedesetih godina prošlog veka, da je marginalizovana. Takva, nije samo “stimulator ekonomije”, nego “opslužuje nacionalne ili evropske interese koji žele da kreiraju neki identitet”, piše u Izveštaju sa mogućim scenarijima o budućnosti javnog finansiranja savremene umetnosti u Evropi (Marija Lind, Evropske kulturne politike 2015, njnjnj.eipcp.net). Kad je takva već procena evropske kulturne budućnosti, šta će biti sa srpskom, razapetom između isuviše malog državnog budžeta za kulturu i tranzicijske mantre da mora i sama da zaradi i da se snađe za novac “sa strane”? Da li su tradicionalne nagrade, poput Nobelove, Pulicerove ili Bukera, o domaćim da i ne govorimo, izgubile značaj koji su nekad imale? Ili se samo više ništa ne vrednuje po nekadašnjem sistemu vrednosti? A novi još nije izgrađen, dok se davimo u medijsko-korporacijskom huku novoproizvedenih nagrada, festivala i sajmova umetnosti, bombardovani hiperprodukcijom “kulturnih događaja” i stranih i domaćih. I kakve veze sa tim ima “ekranizovani svet” čijih smo pola veka u Srba nedavno proslavili? Za razliku od hrvatskog profesora dr Dragojevića, profesor dr Zorica Tomić, sociolog kulture, ne misli da je negativni kontekst termina kulturna industrija danas - iščilio. Naprotiv. U dvadeset i prvom veku apsolutno vlada medijska kultura, kaže dr Zorica Tomić, predsednik Nacionalne komisije za saradnju s Uneskom, jer mediji više ne reprezentuju stvarnost, danas mediji organizuju stvarnost: “Mediji su, međutim, samo bedni, komercijalno servilni agenti kapitala. Cunami kapitala u svom pohodu ka zaposedanju, ka sve moćnijem širenju, koji je apsolutno svaku vrednost razvlastio, razbaštinio, zarad samo jedne, koja se zove interes. Ili profit. Nema više kulture sa velikim K kao što nema Lepote, Istine, Dobrote, Pravde. Sve je instrumentalizovano. Kultura je koncert operske dive Eme Šaplen u Viminacijumu. Ali i nastup Seke Aleksić u Jagodini. I jedna i druga su instrumentalizovane; prva u funkciji kulture, druga u funkciji politike, jer se ni jedna ni druga ne mere ničim, osim profitom. Da bi bili međusobno konkurentni, mediji moraju biti komercijalni. A pošto su zaposeli javnu scenu u potpunosti, dešava se najstrašniji obrt u istoriji čovečanstva. Suspenzija javne scene.” Još od antičkog doba scena je povlašćeni prostor, gde se javlja prva ideja o kulturnom napredovanju, objašnjava dr Tomić: “Scena je ispražnjen prostor, koji iščekuje neko ekskluzivno, izuzetno dešavanje. Samo najodličniji, najizvrsniji imaju hrabrost da se pojave na javnoj sceni. U antici to su bili filozofi, pesnici, najbolji govornici. I komedije i tragedije su posvećene ekskluzivnim pojedincima, ekskluzivno tragičnim ili komičnim. Ne bave se običnim svetom, nego nas uče vrlini. I treća važna kategorija scene su Olimpijske igre. Dakle, scena obezbeđuje vrlinu ili veštinu, izuzetne ljude. Dalje, scena obezbeđuje kardinalnu granicu između privatnog i javnog, a to je osnov svakog društva. Scena je ta koja štiti moju privatnost. Scena je javni prostor, a privatnost je lišena javnosti. U medijskoj kulturi 21. veka sve je postalo scena, ne postoji granica, ta perfektna granica između privatnog i javnog. Od tuđeg međunožja do ulaska u tuđe kuhinje, ljudski želudac i srce, sve je postalo scena. Zato, nema više ni ekskluzivnih individuuma. Danas je čitava medijska kultura jedna neprekidna promenada proseka.” Srpski pisac i slikar Mileta Prodanović je, pak, siguran da našu kulturnu sredinu ozbiljno prožima – mrzovolja, a kad se ona priguši a prosečnost razgrne, mogu da se prepoznaju važna dela umetnosti, koja nastaju širom sveta, a nastaju i kod nas. “To obično nisu ona dela oko kojih se konstruiše marketinško-žurnalistička priča, ta dela se obično prepoznaju naknadno. Što možda i nije loše. Važnih dela ima, samo nema onih koji su spremni da im se posvete, da ih razumeju i vrednuju. Pre bi se reklo, dakle, da se problem nalazi u sistemu vrednovanja, u kritici – to je ono što je u krizi. Zato ona nečujno prolaze u sveopštoj šaradi i marketinškoj histeriji. Kada čovek uzme u ruke “Nenj York Revienj of Books” ili neku sličnu publikaciju i vidi Apdajkov prikaz, recimo, Tarnerove izložbe, na četiri stranice velikog formata, čoveku se vrati vera u mogućnost kreativnog čitanja važnih događaja ili savremenog viđenja fenomena iz prošlosti. Kod nas takvih tekstova nema; postoje oblasti u kojima je kritika mrtva već godinama”, kaže dr Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Srpski pisac Igor Marojević priznaće da se svet promenio ako ne kvalitativno, onda svakako kvantitativno, po količini i meri informacija koje se puštaju u javni prostor. I zato je, kaže on, nemoguće porediti tranzicionu Srbiju sa onom iz osamdesetih: “Dok je osamdesetih socijalizam kontrolisao i gušio tržište, danas se neuhvatljivo proizvodi mnogo svega, mnogo više nego što je potrebno tržištu. Tržište očigledno postoji, a samim tim i njegova logika. S jedne strane, na delu je i dalje proces dogovorne kulture, kao u socijalizmu, samo u mnogo primitivnijem vidu. S druge strane, gotovo svi bi u EU i svi su za zapadni sistem, ali kad se dođe do tržišne logike u umetnosti, što je čista tekovina Zapada pa i postmodernizma, lako se javlja skepsa. To je licemerno. Ako smo za tržišnu logiku, onda treba da budemo za nju i u umetnosti. Ako umetnost nije sposobna da izvrši subverziju nad tržišnom logikom, da bude oblikovana spolja prihvatljivo za veći krug ljudi a iznutra, pojednostavljeno rečeno, za manji, ona će ostati za muzejsku upotrebu. Ali, kod nas je mnogo kulturnih poslenika koji ne žive u svom vremenu.” U raspravama o (ne)postojanju kulturnog modela danas u Srbiji, nemoguće je zaobići koncept “socijalističkog blagostanja” u bivšoj Jugoslaviji, koji mu je prethodio. Ogromna (za ono tržište) produkcija stručnih časopisa i listova, međunarodni festivali pozorišta i filma, manifestacije, izložbe, ozbiljni tiraži domaćih i stranih autora, pokazivali su, naizgled, uspeh socijalističkog koncepta. Međutim, pre ili kasnije, ta hiperprodukcija kvaziobrazovanih ljudi, kvaziinstituta i kvaziprofesora, kao “kvazikulturni koncept”, morala je da se uruši, kategorični su kritičari tog vremena. “Tako je i tranzicija započela zbog sloma kulture i mišljenja. Zbog bankrotstva kulturnog modela i kulturne politike. Tranzicija je jedna izmišljena reč za povratak kapitalizma, tržišne ekonomije i pluralne demokratije, dakle, povratak zemalja koje su se zaputile u nešto što se zove socijalizam na onaj model koji vlada u ekonomski najuspešnijim zemljama na svetu.” (Dimitrije Boarov, Tribina o kulturnoj tranziciji, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2005). No, kad je reč o hiperprodukciji kvaziobrazovanih ljudi, zanimljivo je da neki ekonomisti, danas, za bolonjski model obrazovanja u EU, tvrde da služi da bi održao socijalni mir, upozorava dr Zorica Tomić. I pojašnjava: “Hajde da svima omogućimo da kao nešto uče i za tri, četiri godine odlažete temu nezaposlenosti, krize. Bolonjski model vam kratkotrajno odvlači pažnju, obezbeđuje uprosečenost i za razliku od klasičnog obrazovanja, u bolonjskom modelu nema baze kritičkog rezonovanja.” Sve je više onih koji tvrde da je budžetsko finansiranje kulture prevaziđen model, i da ga u “sređenim zemljama” odavno zamenjuju neki drugi modeli finansiranja (korporacijsko i fondacijsko, na primer) ali i da kultura mora već jednom i kod nas sama da počne da zarađuje. Profesor dr Nada Popović-Perišić, dekan Fakulteta za medije i komunikacije, mišljenja je da kultura mora da postane deo obrazovnog sistema, da bi, kasnije, mogla sama i da zaradi: “Deca su nekad išla u pozorišta, na izložbe, u okviru nastavnog programa. U Francuskoj, i danas, deca u prvom razredu osnovne odlaze jedan dan u biblioteku, recimo, to je deo redovne nastave. Saznaju gde je biblioteka, provedu tamo vreme, nauče kako da iznajme knjigu, odnesu je kući za vikend, pročitaju, i u ponedeljak dođu sa pisanim radom o onome što su pročitali. U varijanti u kojoj je kultura izmeštena iz obrazovnog sistema, kultura ne može da opstane, jer obrazovni sistem ide za brzom informacijom, primenjenim učenjem. U tom slučaju je apsurdno govoriti o kulturi koja bi sutra trebalo sama da zarađuje.” Pri tom, ne treba zaboraviti, da u poređenju sa većinom evropskih, da i ne govorimo o američkom kulturnom modelu, gubimo svaku trku. Počev od novca koji svaka od tih država ulaže u kulturu. Ostale modele, među kojima je i poreska politika olakšica za one koji ulažu u kulturu, ne vredi ni spominjati. U državi u kojoj se kao mantra ponavljaju efikasnost, racionalnost i tranzicija, kultura ne može da se pokrene, jer “nema tog vrednosnog sistema koji će da posrami vlasnika trideset ili sedamdeset odsto Srbije koji će da donira, da časti Srbiju, galerijom ili zgradom Opere” (dr Zorica Tomić). Uvek u tim našim poređenjima sa svetom, kaže dr Nada Popović-Perišić, zaboravlja se da nama fale godine negovanja tradicije i kulture, koje pokušavamo brzo da nadomestimo, a istovremeno smo upali u surovu tržišnu utakmicu: “Da bismo se poredili sa nekim, neophodno je da budemo na istom nivou. I Americi i Francuskoj, koje su dobro odnegovale tradiciju i kulturu, danas je lako da im kapital i moć, digitalna tehnologija ulaze u kulturu i da se raspravlja o tome. Zato je intervencija države u kulturi kod nas neophodna i biće još dugo. Nisu postavljene i opremljene osnovne institucije kulture kako treba i do kraja. Lako je pustiti Luvru da se izdržava tako što će organizovati ove i one izložbe. Ali naš Narodni muzej nije na nivou Luvra.” Svi sagovornici NIN-a saglasni su u jednom. Budžet za kulturu je nedopustivo mali. Pisac Igor Marojević kaže da su političari ovde najodgovorniji, s obzirom na to da je politika ta koja inauguriše sistem vrednosti. “Političari su lansirali – a gotovo svi prihvatili – razmišljanje tipa da vidimo od čega se živi pa će posle, kad bude gotova tranzicija, da bude mesta za druge stvari, pa i za kulturu – kao da je moguće izvaditi mozak dok ne prođe tranzicija, pa ga kasnije vratiti u glavu. I tokom devedesetih, i danas, mnogi umetnici i kulturni poslenici su olako i aktivno pristali na ulogu kulture kao pomoćne, dirigovane oblasti. Dok su jedni s krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka pisali klasične istorijske romane i druge devetnaestovekovne književne oblike kojima su hteli pomoći da se nacionalna katarza desi u nekakvim umetničkim delima, ako se već nije dogodila u politici, drugi stvaraoci i oni koji se tako osećaju, angažovali su se kod partija koje nemaju ni interni program za kulturu”, reći će Marojević. Najmlađi prozni autor koga je profesor dr Jovan Deretić uvrstio u poslednje izdanje Kratke istorije srpske književnosti i urednik Izdavačke kuće “Laguna”, veruje da je književnost u krizi samo u društvima kakvo je naše. “S jedne strane, ima mnogo komercijalnog književnog đubreta – što je karikatura tržišne logike – a s druge, piše se mnoštvo hermetične proze koja ne komunicira niti sa svojim vremenom, niti sa publikom, ovo poslednje zahvaljujući i, praktično, nepostojanju apdejtovane književne kritike.” A što se tiče tih “apokaliptičkih predviđanja o sudbini umetnosti”, o kojima je i Tarkovski govorio pre 24 godine u “Slovu o Apokalipsi” u Londonu, Mileta Prodanović kaže: “Pa umetnost umire otkako ja znam za nju, a nikako da umre. Za one koji imaju makar grumen radoznalosti ona je življa nego ikada i zaista sposobna da ispuni najrazličitije duhovne potrebe.”