Cena koju moram da platim

Turski dobitnik Nobelove nagrade za književnost godine 2006. Orhan Pamuk za nemački nedeljnik “Špigl” (1. septembar 2008) govori o svojoj novoj knjizi “Muzej nevinosti”, o svojim planovima za gradnju sopstvenog muzeja u Istanbulu i čežnji njegove zemlje za Evropom. Pamuk je imao bezbrižno detinjstvo. Odrastao je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Nije uvek bio “dobar dečak”, koji se bavi samo slikanjem. Sa dvadeset i dve godine počeo je da piše romane. Imao je sreću, jer je već njegov prvi roman bio nagrađen. On ne piše samo knjige nego zauzima, otvoreno i javno, političke stavove. Tako je 1995. u jednom razgovoru za “Špigl” govorio o neravnopravnom položaju i ugnjetavanju Kurda u turskoj državi. Kasnije je osudio masovna ubistva nad Jermenima, koje je tokom Prvog svetskog rata počinila Otomanska imperija. A to je još uvek tabu tema u Turskoj. Zato su mnogi turski nacionalisti protiv njega. Junak vašeg novog romana Kemal sin je uspešnog poslovnog čoveka iz Istanbula. Radnja se događa oko godine 1970. On je razočarao svoju porodicu, jer se zaljubio u devojku čiji roditelji su siromašni. Da li je Kemal vaše drugo Ja? - Kemal se udaljio od normalnog građanskog života. Slični smo u tome, jer živimo onako kako mi želimo. Svi iz moje porodice očekivali su od mene da postanem uzoran građanin i trgovac, da se obogatim. No, ja sam postao pisac. Postoje sličnosti između mene i Kemala, a takođe i osećanja krivice, jer sam se povukao iz društva poslovnih ljudi, kome su pripadali moji roditelji. U pitanju je takozvana krivica, jer ne vodimo u dovoljnoj meri građanski život. U tome postoji sličnost između Kemala i Tonija Kregera, kako ga je opisao Tomas Man. U sredini koju vi opisujete slavi se često, mnogo, strastveno i žestoko. Postoje li neki primeri? - Kako Kemal i njegovi prijatelji žive, takav je bio i moj život. Kod nekih likova iz moje knjige imao sam pred očima prijatelje iz mog studentskog života. Oni, recimo, voze automobile svojih očeva, posećuju noćne klubove. Roman u suštini daje sliku dobrostojećeg turskog građanskog društva iz godine 1970. Reč je o jednom razbijenom, osetljivom sloju društva, koji je delom ugnjetavan, pa dakle predstavlja žrtvu sistema, a delom je agresivan, ohol, drzak. Premda roman portretira samo mali krug ljudi, čovek ipak može da stekne sliku, kakav je – što bih ja nazvao – “duh turske nacije”. Kemal poklanja svojoj voljenoj Fizin sopstveni muzej. I vi takođe delite sa Kemalom strast za muzeje. Gde leži privlačnost muzeja? - Ja sam veliki prijatelj ove institucije u kojoj su pohranjena sećanja na prohujala vremena. A pre svega volim stvari sa malog prostora, gde čovek nesmetano može da iskaže svoju strast; na primer, rad u mirnoj bašti. Prilikom posete jednom muzeju osećam isto što i Kemal. Postojeći, realan svet, ostavljam iza sebe i stupam u jedan drugi svet, u drugu atmosferu, pa se čini kao da se nalazimo van vremena. Meni se dopada ovaj osećaj. U romanu sam muzeje opisao kao mesta u kojima se vreme i prostor menjaju, preobražavaju. Da li je pojam “muzej” takođe naročito važan za vaše razumevanje književnosti? - Kada kažem “muzej”, tada ne mislim kao Andre Malro; dakle, muzej kao metafora. Ne. Ja mislim na stvaran muzej i zaista planiram da ovde, u Istanbulu, podignem muzej. Moj cilj jeste da čitaoci moje knjige mogu da dođu u moj muzej. Možda ću da to ostvarim već za dve ili tri godine. I u tom muzeju biće izloženi svi predmeti koje spominjem u svojoj knjizi. Pre mnogo godina sam u tu svrhu već kupio i zemljište koje se nalazi nedaleko od mog stana. Plan za muzej već stoji na mom stolu. Ja o tome već razgovaram sa odgovornim gradskim vlastima. Vi pričate čitaocu o Kemalovom životu i njegovoj ljubavi prema Fizin. U knjizi, istovremeno, govorite i o istoriji Turske. Šta je vama važnije? - Roman pokušava da čitaocu približi zemlju, istoriju, probleme i identitet Turske. No, roman to postiže preko slikanja portreta turskog građanstva, a ne, recimo, birokratije, ili prikazivanja političkih odnosa u Turskoj. Namera mi je da preko stvarnih, konkretnih osoba opišem društveno i moralno stanje zemlje. Tako da čovek stekne utisak kao da ja ovaj politički opis radim onako, tek tako, usput. Pri tome imali ste smelosti da opišete i konkretne scene seksa? - One se odlično uklapaju u ljubavnu priču. Seks jeste ovde izraz iskrenih osećaja između Kemala i Fizin. Ja, međutim, ne verujem, da će zbog toga moj opis čitaoce da naljuti ili provocira. Takva mesta su prosto deo moje rasprave o seksualnom moralu današnje Turske. Upravo zbog toga opisujem i kult ženske nevinosti kako bih otvoreno govorio o nevinosti. U jednoj muslimanskoj zemlji kao što je Turska to već predstavlja i politički stav? - Knjiga jeste politička stvar, no u jednom dubljem, kulturnom smislu, jer, na primer, govori o ugnjetavanju žene. Ovo ugnjetavanje može da bude jedva primetno, suptilno, te da se takođe vrši i od strane takozvanog modernog i civilizovanog građanstva. Pri pisanju ove knjige vi ste postali zagovornik feminizma? - Nije na meni da o tome odlučujem, no ja tu tvrdnju takođe ne želim ni da opovrgnem. Glavni lik moje knjige Kemal je čovek koji posle trideset godina počinje da shvata koliko su muškarci naneli zla ženama. I moji prijatelji, muškarci, bili su u ovoj stvari jedinstveni. Kazali su da ja ne preterujem, već da opisujem stvari otvoreno i istinito, šta se u ono vreme sa ženama sve događalo na turskim kaldrmama i drumovima. Tada te stvari nisam video kao danas, nisam primetio da su žene u tolikoj meri obespravljene kao što, eto, danas vidim i to tako i opisujem. Da li se u međuvremenu poboljšao položaj turskih žena? - Nisam sasvim ubeđen. O toj temi razgovarao sam nedavno sa poznanicima i studentima; dakle, sa ljudima koji su trideset godina mlađi od mene. Wihov odgovor glasi da problem dominacije muškarca još postoji. I ženska nevinost jeste još uvek važna i Turci to pitanje i dalje uzimaju veoma ozbiljno, pored svih modernih, prozapadnih talasa koji su poslednjih godina zapljusnuli turske obale. Na mnogim stranama vaše knjige dolazi do izražaja neispunjena čežnja Turaka za Evropom. - Ova žudnja jeste starija od Turske i ona je postojala još u Otomanskom carstvu. Taj osećaj predstavlja deo turskog identiteta. Prvi veliki reformator i zagovornik zapadnih vrednosti bio je Mustafa Kemal Ataturk. On je osnovao Tursku Republiku, a narodu je kazao: muškarci, nosite evropska odela, a žene neka skinu zar i feredžu, pređite na evropski, gregorijanski kalendar, odbacite arapsko pismo i uzmite latinsko. Sve je to uradio sa ciljem da Turska postane slična Zapadu, da postane deo Zapada. Bez ovakve, prisilno sprovedene modernizacije, Turska danas ne bi mogla da vodi pregovore o pristupanju u Evropsku uniju. - Tačno. No, vladajući sloj turskog društva verovao je da je time sve rešeno. On se, naime, poslužio simbolima kulture sa Zapada kao instrumentima kako bi mogao da nastavi da vlada Turskom. To je značilo: mi vladamo sa punim pravom nad običnim narodom, jer smo se prilagodili Zapadu i jer smo evropskiji od mase turskog stanovništva. Ovo pitanje predstavlja za mene važnu temu. Ovde se vidi kako vladajući slojevi u nezapadnom svetu za svoje sebične interese instrumentalizuju jezik, pojmove i modernu kulturu. Kemalovo društvo slavi često i bučno, ali ono ne deluje istinski veselo. Zašto? - Jer oni žive u strahu. Boje se turske armije, a strahuju i od ogromnog birokratskog aparata. Najviše vremena troše na to da se nekako dogovore sa spomenutim institucijama. U dobrim su odnosima sa birokratijom i na taj način stekli su malo veće slobode. Pomalo varaju i tako posle određenog vremena steknu hrpu novca. Toliko društvene kritike u jednoj ljubavnoj priči... - Ne bojim se političkih pogleda koji su sadržani u mojoj knjizi. Moja knjige predstavlja, međutim, i pokušaj da se na literarni način govori o politici. Vi Tursku stvarno vidite na putu u Evropu? - Kada sa mnom razgovarate na ovakav način, u meni tada budite moj nacionalni ponos. Mislim da se danas o nama govori mnogo bolje nego pre pedeset godina. Radujem se što sam i ja doprineo da je slika Turske u svetu pozitivnija. Privredno Turska dobro stoji, no država ima mnogo političkih problema i odgovornost za to snose netolerantni vladajući slojevi društva. Oni nisu liberalni, a i međusobno su zavađeni. Ovde mislite na sukob između stare turske kemalističke elite i novog srednjeg sloja društva, koji je konzervativan i religiozan, a predvodi ga sadašnji predsednik vlade Erdogan. - Obe grupe slične su po svom čvrstom, netolerantnom stavu. Ni jedna ni druga vladajuća struja ne poznaju radost slobodnog izražavanja mišljenja i otvorenog društva. Ovde leži naša tragedija. Naše elite osećaju se tako smetene, sputane zbog plodova demokratije i jačanja srednje, građanske klase. Da li su Erdogan i njegove pristalice zapravo islamski fundamentalisti? - Tako misle neki pravoverni kemalisti, koji se nalaze uglavnom u redovima armije. Oni zahtevaju veću vlast i veći stepen poslušnosti. Naša elita jeste upravo zbog toga nesigurna, jer Turska još nije rešila kurdsko pitanje. Neki turski krugovi (pre svega u armiji), čak odbijaju pristup Turske u Evropsku uniju jer veruju da će time doći do liberalizacije, a to bi onda, kao odgovor, moglo da ojača konzervativni muslimanski sloj društva. Ataturk bi bio ponosan da je Turska član Evropske unije. A danas imamo situaciju da ga izdaju navodno njegove najvernije pristalice i to sve zbog straha da bi mogli da izgube moć i vlast. Postoji li nada da dođe do pomirenja između obe struje? - Ja sam pisac. A umetnici nose u sebi nešto demonsko, mahnito, radikalno. No, o ovom pitanju imam potrebu za harmonijom. Voleo bih kada bi se različite vladajuće strukture u Turskoj podnosile, trpele, kako bi onda svi zajedno mogli da stvorimo novu, tolerantniju kulturu. Ovde leži budućnost moje zemlje. Vi ste se izrazili jasno i nedvosmisleno o masovnim ubistvima nad Jermenima u Otomanskom carstvu tokom Prvog svetskog rata. Time ste u vašoj zemlji dobili mnogo opasnih neprijatelja. Na listi tajne organizacije “Ergenekon” vaše ime navodno stoji među prvima koje valja likvidirati, ubiti. - Zauzeo sam jasan stav: ja sam za Tursku u Evropi, za demokratiju i za slobodu mišljenja. Zbog toga žele da me ubiju. Policija me čuva. Ja više ne mogu da se slobodno krećem kao ranije. Danas više nisam toliko prisutan po istanbulskim sokacima. Moji telohranitelji su moji najbolji prijatelji. To je cena koju moram da platim. U vašem “Muzeju nevinosti” biće mesta i za one strane vaše zemlje koje nisu tako pozitivne? - U mojoj knjizi reč je o sreći. Verujem da je to bitno u životu. Ovo je i tema moje knjige, a to onda ima da stoji i u centru mog budućeg muzeja, ovde, u Istanbulu. Preveo: Nikola ŽivkoviĆ