Klanjanje mora

Zagazio sam, dobrano, u sedmu deceniju, Srbi moji, napunio sam šezdeset i jednu! I to prvog septembra, kada je po jevrejskom kalendaru počeo svet. Srbi su tu oprezniji, tačniji. I po srpskom kalendaru, starijem od jevrejskog, nova godina, takođe, počinje prvog septembra. Ali te 7516. godine nije počeo svet, već Srbi od tada počinju da računaju vreme, počinju da nose to srpsko breme, tu nesreću, da pripadaš narodu najstarijem na svetu i da te, zbog toga, svi ovi mlađi evropski narodi mrze, da ti zavide. Kao da su Srbi krivi što su se bogovi sa Sirijusa spustili tu, kod Lepenskog vira i naučili Srbina kako da, po suncu, vreme datira. I kao da je taj susret sa bogovima bio bogzna kakva sreća. Hoću reći, to što su nas računanju vremena naučili, samo su nas žestoko kaznili! Ah, vreme, vreme! Da njega nema, bili bismo večni, bezbrižni, srećni! Ne bismo ni znali da smo smrtni. I, kažem vam, Srbi moji, računanje vremena je smrtni greh zbog koga smo proterani iz Raja koji je i bio tu kod Pančeva u Jabučkom ritu. Isprva, naši biblijski oci za vreme nisu mnogo ni marili. Od Adama do Avrama tek su se u šezdesetoj godini ženili, decu pravili i živeli i po devetsto godina, dakle, dok im baš ne dosadi. A ko zna da li su i tada naši biblijski očevi umirali ili su samo oči sklopili, jer smrt i ne postoji ako nisi svestan da dolazi. Vreme, vreme, ono čoveku život skraćuje, ono te, moj Srbine, na kraju ubije! Uostalom, čitaj Martina Hajdegera, i, pri tom, ne podleži priči da je bio rektor u Berlinu za vreme Hitlera! Čitaj i njegove staračke pesme sa Švarcvalda, pesme iz Todenberga, i, sve to čitaj kad napuniš šezdesetu, nemoj pre, jer ne vredi, čitaj, ako možeš, u vreme rođendana, tada ti duša sve to, nekako, lakše upija, tada najbolje shvatiš kako te vreme, mučki, tiho, ubija. Sve to ti teže pada kada leto, lagano, umire, a ti si u šezdeset prvoj zdrav kao dren, kada ti je arijska krv još gusta a čista, kao u tridesetogodišnjaka, kad na sebi još nosiš telo mladića. Takav je, kažu, bio i Gete, kada su ga mrtvog skinuli golog da ga pripreme za ukop. Bio je, u telu, mlad kao Verter. Tako bar tvrdi Ekerman. Ah, verterovske godine, one su za muškarca najopasnije... Dobro, da se mnogo ne lažemo; na desnom oku mi se navukla katarakta, ali to nam je u porodici, nasledno, još od Homera, jer Nebo tako pesnike kažnjava. I probao sam, kao Isus, kao mudraci sa Himalaja, da kataraktu, tu dosadnu boljku lečim – pljuvačkom! I, ispočetka, to kao da je dalo rezultate, a onda kao da je stalo, kao da se nešto u postupku lečenja zaboravilo, pogrešilo. Elem, nije mi uspelo sa pljuvačkom, pa ću, izgleda, kataraktu morati da skidam laserom, dakle, božjim instrumentom... U takvom raspoloženju, u ligeštulu na terasi, čitam „Helenske bogove”, zbirku pesama Đoke Stojčića. O svakom bogu po jedna pesmica teče kao bistra, planinska rečica. Kad, cap! Naletim na pesmu o Aleksandru Velikom, jer i on je bio bog. I to hrabriji od svih bogova sa Olimpa. Sišao je, bre, među ljude, među Makedonce i sa njima svet osvojio, i, mnogo, mnogo od ljudskog roda propatio. A mogao je Aleksandar da ostane, gore, na Olimpu, da se sa bogovima zabavlja, dosađuje, da ne uzima na sebe ljudsko telo i s njim da se aka širom Zemljinog šara... Đokina pesma zove se: “MORE SE KLAWA ALEKSANDRU VELIKOM”. I još od tog naslova nešto me u pleksusu žacne, ustrepti srce, a u gornjem stomaku počnu neki leptirići... „Dvorski istoričar Aleksandra Velikog/ Kalisten, zapisa kako se more povuklo/ Ispred velikog vojskovođe/ klanjajući se u znak poštovanja,/ Ovaj Aleksandrov istoričar/ video je oseku/ i to mu je/ dobro došlo, da za Aleksandrova života,/ sačini ovu lepu priču i stvori mit,/ koji vekovima ide od usta do usta./ A priča o moru koje se klanja/ svemoćnom osvajaču, jeste upravo ono/ što je Aleksandru bilo potrebno/ kao oreol graditelju novog sveta.” Pročitam još jednom, naglas, pesmicu o moru i Aleksandru, jer poezija mora glasno da se čita, bez prigušivača, i, pri tom, da paziš, brale, da te ne ubije neki stih iz rikošeta, kao našeg Branka iz Niša... Onda, glasno, ka Avali kažem: Ah, bogovi, helenski koji ste stari bogovi srpski! Da li je moguće da, dosad, nisam znao da se more, eto, klanjalo Aleksandru!? I koje more!? Crveno ili dunavsko? Jung sedi na šamlici, puši lulu i seiri na septembarskom suncu, i, kao šatro, pomno prati trening malih „vitezova” na terenu FK “Obilić”. A onda će, onako, leđero: “Zaista si blesava Devica od prvog septembra koja se, evo, sada glođe i zbog Kalistena! I šta ako nisi znao da je Kalisten napisao da se i Aleksandru more klanjalo!? Nego, zahvali Kalistenu i Đoki Stojčiću! Jer, za tvoju teoriju da je Mojsije otac Aleksandru, i te kako je važno da se more, ne samo Mojsiju, već i Aleksandru klanjalo, otvaralo! A tu je i Isusovo hodanje po vodi, ali mani sada to, jer i za srpski mozak isuviše je komplikovano...” Tu đipim iz ligeštula, pa se bacim, po stoti put, na Plutarha, na njegovu priču o „faraonu iz naroda” koji je bežeći iz Egipta došao u Makedoniju, kod Olimpijade u Pelu, makedonsku prestonicu, i to baš nekako kada je kralj Filip, Olimpijadin muž, bio negde na službenom putu, to jest, u ratnom pohodu. „Faraon iz naroda”, prvo, učestvuje sa Olimpijadom u hramovnim seksualnim orgijama, i, tu je i oplodi! Kasnije, kada Olimpijada porađa Aleksandra, „faraon iz naroda”, vičan i astrologiji, usporava porođaj da bi se „božje detence”, Aleksandar, rodilo pod najboljim mogućim rasporedom zvezda. I, gle, taj „faraon iz naroda” ima i moćni kovčeg u kome su, pored ostalog, crne i bele figurice ratnika, to jest, vojski. Šahovsku tablu Plutarh ne pominje, ali zato kaže da je „faraon iz naroda” magijom rušio crnu vojsku iz Kovčega, a na pravom bojnom polju njemu, „faraonu iz naroda”, protivnička vojska bi pred njegove noge padala... Ovde me Jung prekida u iščitavanju Plutarha: “Ne podseća li sve to na bekstvo Mojsija pred vojskom faraona koja se u otvorenom moru podavila? Samo što su Mojsija jurili faraoni sa Dunava, tu negde kod Đerdapa gde se i u Mojsijeva vremena gradila prevodnica kod Sipskog kanala?! Ili most!? Možda baš tamo gde će i Trajan za Rimljane most da gradi. Hoću reći, nije li Mojsije taj Plutarhov faraon iz naroda, bežao od vladajućih faraona sa Dunava koji, kao što znaš, još žive u vlaškim narodnim pesmama!?” U taj čas, tiruli, tiruli. SMS poruka od gospođe Jele iz Vranja koja se godinama bavi švedsko-srpskim etimologijama. “Iza imena Lepenskog vira kriju se četrdeset stubova mosta koji je vezivao Lepenski vir sa naseljem sa druge strane Dunava.” Jedem pastu sa dimljenim brancinom iz Pule, donela Olja od brata, a tu je i ovčiji kačkavalj iz Valbadona na putu za Rovinj. Ali, nema za mene više istarskih vina, jer je i Vlada počeo da pije – đevđelijska, ljušti se, brale, i u Istri – kratošija, piju se i tamo vina Aleksandrova, a to su ti, bajo, vina Nikolina kojima se nalivam evo već pet godina. Tim vinom i zalijem dimljenog brancina, a za varenje je najbolja beržera. Zakonjošem setan što leto prolazi, a moja Crna iz Vrčina u san mi dolazi: “Dok hrčeš kao svinja, razmišljaj o tome da su bogovi sa Sirijusa, pored solarnog kalendara, doneli Srbima kod Lepenskog vira i tajnu gradnje mostova. I da su se prvi mostovi u Evropi i gradili na Dunavu; od Lepenaca, preko Mojsija, cara Trajana. A tu se i dunavsko more Aleksandru poklonilo.”