Jeleni i Heleni

Sada tek počinjem da shvatam kako je bilo Pitiji u Delfima, pa i starozavetnim prorocima. Sve vidiš šta će da se desi, kažeš to ljudima, a oni ne veruju tvojim vizijama, proročkim snovima. I još ti kažu: obična si ptica zloslutnica, pazi da i tebe ne stigne neka nesreća, neko kamenovanje, ludom narodu radovanje. Elem, u četvrtak na noć, sanjam kako se vozim nekim autobusom na relaciji Duboka kod Neuma – Beograd!!!? Čuj, relacija Duboka – Beograd. Vozim se šklopocijom sličnom onoj iz Šijanovog filma „Ko to tamo peva?”. A šklopocijom, bajo, šofira, verovali ili ne, Berček!!? Ali, Berček iz ovih dana, bradat i srdit dozlaboga. Šiba šklopocija kroz Bosnu, staje na svaku banderu, a na sedištu, tik, iza mojih leđa čujem Tomu!!? Da, baš Tomu Nikolića! I, Toma radikal, celim putem još od Duboke, objašnjava nešto žučno nekom ćutljivom saputniku iza mojih leđa. A saputnik, s vremena na vreme, viče: “Ne, ne i ne!” Pričaju, kobajagi, srpski i Toma i Nepoznati, ali ne razumem ni reč! Sem ono „ne, ne, ne”! I, ej tamo negde, kod Bratunca, ne izdržim i okrenem se da vidim s kim se to Toma toliko nateže. I ko će da bude!? Šešelj!!! Ali, Šešelj od jedva četrdeset kila, kost i koža, a u Šešeljevoj levoj ruci na podlaktici cevčica za infuziju i bočica iz koje prima glukozu!? Tu se Šeki, baš, obraduje našem susretu, pa se, čak, zagrlimo i izljubimo, tri puta, po srpski. I u taj čas, krrrr! Krne Berček u jendek kod Malog Zvornika, probudim se, a da ne znam da li smo stigli do Beograda. Buljim u plafon, a nad CZ-om, rumeni se nebo, sviće. Jung mi uz uzglavlje sedi na indijskom taburetu i ovako šapuće: “Ovo je prekognicija! Tipičan prekognitivni san kakve su imali Nostradamus i Tarabići iz Kremna. E, sad zašto su Toma i Šeki, baš, tebe odabrali da najave raskol Srpske radikalne stranke? Valjda zato što obojica osećaju da si im najbliži i da ćeš to u NIN-u objaviti” U taj čas, tiruli, tiruli, zapišti morbidni. Nikola iz Kleka me obaveštava da je „stiglo šleperima grožđe iz Đevđelije, ali da u njemu ima manje šećera nego lane iako je bilo dovoljno sunca, ali kiša nije pala kad je trebalo”. Ah, nesreća, nesreća nikad ne ide sama! Ako je pukla tikva između Tome i Šešelja, mora li i berba grožđa da je lošija, mora li i vino da je takše kad Srbija posrće, malakše... Nego Jung me iz svojih mengela ne ispušta. Pućka srebrnu patarensku lulu i nastavlja: “Treba li ja da te podsećam koliko je i danas kod Srba često ime Jelen, Jelenko ili Jelena, Jela, Jelica. E, sad, nije važno da li je prelepa životinja JELEN dobila ime po drvu JELI, ili je drvo JELA dobila ime po JELENU. Ali, nesumnjivo je da jelen i jela žive jedno pored drugog, da jelen uživa u šumi jela. Baš kao što MEDVED uživa toliko u MEDU da je po njemu i ime dobio...” Streljam očima Junga. Pukla tikva između Tome i Šešelja, a on, po tropskoj žezi, zapeo sa jelenima i medvedima. Ali, moj guru iz Švice primeti taj nervozni pogled junoše, pa me ovako saseče: “Helen, na grčkom, znači TUĐINAC!? Ali, to nije etimološko, već izvedeno značenje te reči. Kao što za nekog Bosanca koji je izbeglica ne može da se kaže da je po nacionalnosti – IZBEGLICA! Prema tome, Heleni, nikako, ne mogu da budu STARI GRCI. Heleni su, dakle, JELENI, to jest, Grcima tuđinski narod. Hoću reći, Heleni su Jeleni, to jest, SRBI!” Okrepljen ovim Jungovim etimologijama, stupim smelo na Gročansku, zaklomparam hrabro u susret gradu koji se jadan guši u letnjem smogu. A, tamo na Tašu, kod „Poslednje šanse” sustigne me, opet, onaj san sa Tomom i Šešeljem i smlavi me načisto do Cetinjske. Ah, Šeki, Šeki! Prvi put sam ga video kada je taj mršavi dugajlija došao u Beograd iz Sarajeva.. Sreli smo se ispred zgrade „Borbe” u noći pre nego što ga je drug Tito, prvi put, hapsio. A za to njegovo hapšenje još te noći znalo se, i, već se pisala peticija za njegovo oslobađanje. Tu, ispred „Borbe”, u kojoj je duh Đilasa, još uvek, lutao „Borbinim” dugačkim hodnicima... I potpisao sam za Šekija, a protiv druga Tita. I, možda ti je danas, moj Srbine, smešno ovo moje junačko razmetanje, ali trebalo je onda stisnuti petlju i dati potpis ludo hrabrom Šešelju... A onda je došlo vreme višepartizma, i, sećam se, za prvomajske praznike devedeset i prve vodio sam evropske zelene, danas skoro sve u zapadnim demokratijama uredno pobijene, vodio sam tu moju zelenu bratiju na Kosovo. Vodio ih kod Srba, ali i kod Šiptara, vodio u Štrpce i Lipljan, ali i u selo Žur gde srpska noga već trideset godina nije stupila. U Žuru me je Adem Demaći, „albanski Mendela” dočekao i sa mnom se poljubio i na uvo mi šapnuo: “Ti si mnogo hrabar čovek i ako zbog Žura imaš problema sa Miloševićem i Šešeljem, dođi ovde, ja ću te čuvati i od Srba i od Šiptara...” Kada sam se u Beograd vratio, Šešelj me je, na prvom Okruglom stolu opozicije u Nemanjinoj 11 (!!?) na smrt osudio, a Vuk Drašković mu se pridružio jer dok sam se sa Demaćijem ljubio, on je, eto, sa SPO „rovove protiv Šiptara kod Kruševca kopao”!? I nisam Vuka pitao što malo južnije od Kruševca rovove nije kopao, niti sam Šekija pitao zar sam zbog jednog Demaćijevog poljupca smrt zaslužio, jer je i taj Demaći kod Tita, malo duže od Šešelja, robijao. Elem, ustao sam sa Okruglog stola i vajnu opoziciju, zauvek, napustio. I, ne lažimo se više, svu tu decu komunizma Udba je u srpsku opoziciju ugradila. Nego, ne znam da li je Šešeljeva strela još na mene odapeta i da li mi se računa u smrtnu kaznu i to što sam se, nekako, ovog proleća sa Tomom sastao i što smo poluslužbeni razgovor završili za pet minuta, a posle dugo, dugo pričali o sinovima i unucima, i, naravno, o šljivama i rakijama.... Pohvalim se u redakciji šta sam sanjao i prođem ko bos po trnju, pa brže-bolje, begaj od kolega, od ljudi, uskači glavom bez obzira u kućni laptop, jer tamo je, brale, život! Olja mi pokazuje najnovije Tarine fotografije morbidnim telefonom napravljene. I vidi se da dete buja, napreduje, kažu da ima dobar apetit. Valjda, na dedu... U sitne sate gledam kako JELENA Janković tambura HELENU Dementijevu. Ah, Heleni iz Srbije, čak do Rusije, do Sibira ste se raširili, raspršili. Pre spavanja pročitam pesmu „Homerovo pamćenje” Đoke Stojičića: “Kaže letopisac:/ to je bilo tako davno/ da ništa o tome nije čuo/ čak ni Homer./ Kako Homer?/ Zar on nije imao/ pamćenje okrenuto budućnosti?” Da, to je srpskim sindrom: prošlost brzo zaborave, a budućnost znaju napamet. Popijem čašu Nikolinog vina, pa razgaljen zaspim, a moja Crna iz Vrčina to jedva dočeka pa mi na uvo prede: “Izgleda da od Homera nisi nasledio samo kataraktu već i pamćenje budućnosti. Zato si i sanjao Tomu i Šešelja. Ali, valjda ćeš da sanjaš i neka bolja vremena u kojima će biti više pravih Srba, pravih Helena.”