Nedodirljivi Mafijopolis

Pet italijanskih reči ušlo je u upotrebu u mnogim jezicima sveta: pica, opera, freska, Madona i mafija. Kao i špageti ili Krivi toranj iz Pize i mafija je jedna od stvari koje nam padnu na pamet kada se pomene Italija. Reč mafija ne upućuje samo na kriminal i zakon ćutanja (omertà), već i na ubistva, zastrašivanje, trgovinu drogom, iznude. Da ne govorimo o kodeksu časti koji poslednjih 150 godina usporava ekonomski i moralni razvoj cele Italije, ne samo juga. Zahvaljujući Holivudu, reč mafija podseća i na elegantnu garderobu, tamne naočare, odsečene konjske glave i ponude koje je nemoguće odbiti. Većina “znanja” o mafiji u stvari je proizvod industrije zabave. Ali u poslednje vreme izdato je mnogo knjiga koje se bave tom tematikom: Antimafija Alison Yejmison iz 2000. i Cosa nostra Yona Dikija iz 2004, na primer. Mnogi pisci sami pokušavaju da proniknu u nezakonite aktivnosti kriminalnih grupa. Tu spada i roman “Gomora” Roberta Savijana (“Gomorra”) u kome autor kritički dokumentuje posledice organizovanog kriminala u Kampaniji. Roman je pun statističkih podataka: 60 odsto robe koja stigne u napuljske luke nije ocarinjena; u poslednjih pet godina u Kampaniju je ilegalno istovareno tri miliona tona otpada. Naravno, profesionalci uvek treba da provere podatke, naročito ako Savijano ne navodi izvore. To je jedan od retkih nedostataka koji nipošto ne umanjuje kvalitet dela. Savijano piše o onome što viđa svaki dan. Od objavljivanja romana 2006, živi pod zaštitom policije, koja često nije uspevala pomoći onima koji su se borili protiv mafije. On otkriva kako je mafija uspela da proširi uticaj od pristaništa i industrije mode, od građevinskog sektora do poslastičarnica, od deponija do fabrika šećera, od hotela i restorana do poljoprivrednih firmi. Govori o činjenicama koje policija zna još od 80-ih. Zahvaljujući britkom stilu i uverljivim opisima, situacija deluje još zanimljivije. Još od 1945. borba protiv organizovanog kriminala, na Siciliji, ali i drugim delovima Italije, bila je nemoguć poduhvat čak i za najmotivisanije, što zbog veoma visokog nivoa korupcije, uske veze mafija sa eksponentima veoma uticajne Demohrišćanske partije (DC). Lokalni sud u Palermu, što je kasnije potvrdio i Kasacioni sud, utvrdio je da je Đulio Andreoti – član DC-a koji je u periodu 1972-92. sedam puta izabran na mesto premijera i danas ima zvanje doživotnog senatora – bio u kontaktu s mafijom sve do 1980. Andreoti je na kraju oslobođen optužbe za “učešće u kriminalnim delatnostima”. Iako su to Andreotijevi saradnici proglasili apsolutnim dokazom nevinosti – oslobađajuća presuda bila je neizbežna, jer su dela počinjena do 1980. zastarela. Zaista, potrebna je hrabrost za pobunu protiv mafije. Priču Pepina Impastata, u odlično dokumentovanoj knjizi “Defiance”, iznosi Tom Bin. Impastato je bio levičarski aktivista iz sela Činizi nadomak Palerma koje je 70-ih godina pod potpunom kontrolom mafije i centar trgovine drogom koja je donosila ogromne zarade glavama mafijaških porodica s obe strane Atlantika. Impastato, voditelj na privatnoj radio- stanici, emisiju Onda pazza koristi kako bi kritikovao mafiju, DC i Crkvu: Činizi naziva Mafijopolisom a lokalnog bosa Gaetana Badalamentija, po analogiji s indijanskim vođom Bikom Koji Sedi – Tano Koji Sedi. Maja 1978. kad mu je bilo 30 godina, Impastata su kidnapovali, mučili, bacili na obližnju prugu i naposletku digli u vazduh. Ubice su želele da smrt izgleda kao samoubistvo ili nesrećan slučaj prilikom organizovanja atentata. Kao što Bin u knjizi podvlači, budući da je žrtva oštro kritikovala mafiju, logično bi bilo da je policija krivca tražila tu. Ipak, inspektori su odmah prihvatili apsurdnu priču o samoubistvu koju su lokalni mediji kukavički podržali. Bin knjigu zaključuje konstatacijom da veo ćutnje i dezinformacije polako ali sigurno pada na Činizi. Dugu i mučnu borbu za istinu Impastatove majke Felicije dokumentovao je Robin Pikering Iaci u zbirci istinitih priča, od kojih su neke romansirane a neke potpuno nepromenjene, o nedelima koje je mafija počinila od ujedinjenja Italije naovamo. Sama je porodica muža Felicije Impastato imala jake veze s mafijom. Po kodeksu, od Felicije se nakon smrti sina, uprkos bolu, očekivalo da ne reaguje. Ona je ipak rešila da policiji kaže šta zna. “Najviše je bolelo”, govori ona, “ćutanje vlasti. Niko nije hteo da prizna da je reč o mafijaškom ubistvu, jer je čitav sistem korumpiran i u sprezi s mafijom.” Prvi roman Otavija Kapelanija Ko je Lu Šortino? (Chi è Lou Sciortino?) prati nešto drugačiju liniju. Unuk italo-američkog bosa dolazi na čelo producentske kuće koja je paravan za pranje novca. Nakon napada drugog klana, deda odlučuje da Lua pošalje na sigurno, u Kataniju. Tu počinje komedija: sačekuše, strka, isfeminizirani frizeri... Nije teško napraviti komiku od mafije. Setimo se Bilija Vajldera u filmu Neki to vole vruće ili humora iz serije Sopranovi. Ali Kapelanijevi su likovi drvenasti, a nasilje neubedljivo i tupavo. Ali šta radi prava mafija? Svakodnevno puni stranice novina. Decembra 2004, na devet godina zatvora zbog saradnje sa mafijom osuđen je Marčelo del Utri, jedan od bliskih Berluskonijevih saradnika. Del Utri se žali. Januara ove godine, Salvatore Kufaro, guverner Sicilije, bio je prinuđen da podnese ostavku posle prvostepene presude kojom se osuđuje na pet godina zatvora zbog pružanja zaštite osobama povezanim sa mafijom. I Kufaro će podneti žalbu. Poslednjih meseci uhapšeni su mnogi mafijaški bosovi, na Siciliji i drugde. Svejedno, na pamet mi pada komentar prijatelja Italijana iz aprila 2006, nakon hapšenja Bernarda Provencana (šef klana iz Korleonea, smatra se poslednjim italijanskim donom, prim. prev.): “Hapšenja mogu zagorčati život pojedincima, ali mafija će živeti zauvek.” Internazionale Prevela s italijanskog Milana BabiĆ