Sociologija abortusa

Duže vremena se kod nas retko govori o abortusu, a kada se i govori, to biva u pomirljivim tonovima. Činjenica da ne poznajemo militantne i uticajne grupe u SAD koje javno napadaju kompromis koji smo konačno postigli (protivzakonito, ali nekažnjivo nakon nužnog savetovanja), pojačava utisak normalizovanja, uprkos uzbuđenju koje je kratkotrajno izazvalo povlačenje Katoličke crkve iz zakonskog savetovanja. Tišina koju prekidaju samo obaveštenja službe za vladinu statistiku je varljiva. Da smo se jednom za svagda odlučili za „svojevoljno prekidanje trudnoće“, nemačka Savezna vlada ne bi više ukazivala samo na sve manje brojke, a ni na to da je većina žena koja abortira u braku i da već ima decu, ili da broj maloletnica uopšte nije tako visok kao što se uvek strahuje. Broj izvršenih abortusa je u Nemačkoj zaista smanjen, od 134.609 slučajeva u 2000. na 119.710 u 2006. godini. U svakom slučaju, visoke brojke, imajući u vidu da su svima dostupna pouzdana kontraceptivna sredstva. Manji broj abortusa takođe nije bezuslovno indikator pozitivnog, jer prekidi trudnoće stoje godinama u nepromenjenoj relaciji (100:18) u odnosu na broj rađanja koji, kao što znamo, takođe opada. U dilemu se dolazi i kada se nemačke stope prekida trudnoće (prekidi na 1.000 žena) uporede sa drugim. Stopa od 7,6 čini se niskom u poređenju sa 16,2 u Francuskoj. Ali, s druge strane, zar se istovremeno ne zavidi našim susedima na visokom natalitetu, koji nam naši političari često objašnjavaju francuskim sistemom jaslica i nepomućenoj slici majke? Na ovakva pitanja može dobiti odgovor onaj ko se istinski uhvati u koštac sa knjigom Lika Boltanskog. Napor se isplati i valja je preporučiti svima koji se, pozvani ili nepozvani, mešaju u etičke rasprave koje su poslednjih godina zamenili one o paragrafu 218, kao recimo rasprave o predimplatacionoj dijagnostici, genetskom istraživanju ili kasnom abortusu u slučaju ometenosti u razvoju. Ali i onima koji vode politiku o ženama, porodici i socijalnim pitanjima čiji bi praktični smisao za zapaljive mere mogao da se uravnoteži lekcijama Boltanskog iz moderne antropologije. Čudno je da nijedan istraživač pre Boltanskog nije prepoznao da analiza fenomena abortusa više razotkriva srce društva nego one analize novca, medija, fordizma ili globalizacije. S druge strane, Boltanski objašnjava zašto je to tako, štaviše zašto mora da je tako. Abortus je bio i jeste univerzalna praksa koja se ne može razumeti, tvrdi on, ako se samo istražuju sporovi vođeni poslednjih 100 ili 150 godina. Ona gotovo nužno proizlazi iz nemogućnosti regulacije seksualnosti, kao prvo, iz ekscesivne plodnosti života, ne samo životinjskog nego i ljudskog, kao drugo, i kao treće, iz zbira ova dva razloga: u „telu“ su stvarani i biće stvarani ljudi koji se ne legitimišu nijednom „rečju“ i koji, osim toga, bilo kao morula, embrion, fetus, čak novorođeno ili neželjeno malo dete, ne mogu da pokažu nikakvu „potvrdu“. Kada imamo tu situaciju (okolnosti mogu istorijski i kulturno beskrajno da variraju od „kopiladi“, preko bračne dece sa pogrešnim polom, do prekobrojne i neželjene dece), stvoreno biće, ali koje nije uzeto u reč, nema nikav pristup društvu. Ili samo polovičan: valja se samo prisetiti društvenog i pravnog diskriminisanja vanbračne dece – i njihovih grešnih majki – sve do najnovijeg doba. Boltanski se osvrće i na serijska umorstva dece o kojima se u poslednje vreme često izveštava. Zar to nisu uvek iznova bila deca (i posredno njihove majke), koje tzv. partner majki-ubica nije priznao svojom „rečju“, te na taj način nije hteo da od „tela“ načini članove društva? Dok su majke sa mrtvom decom, spakovane u kese i frižidere, živele i selile se, i konačno se našle pred sudom, muškarci, naravno, ništa o tome nisu znali – i na taj su način uglavnom bili oslobađani. U univerzalnoj praksi abortusa večito se ukrštaju na bolan način soma (telo) i psyche (duša), priroda i politika, kako u primitivnim tako i u modernim društvima. Žorž Devere je 1955. objavio komparativnu studiju o praktikovanju abortusa kod „primitivnih naroda“ i stiče se utisak da se osećanja i sledovana pravila kod tih žena ne razlikuju od onih savremenih. Abortus se uvek osuđuje, on nije nikakvo dobro za koje se izborilo i na koje bi bilo ko mogao da bude ponosan. A opet, kada bi abortus, kako protivnici tvrde, bio prosto ubistvo, zašto onda nema o tom zločinu istih onih književnih i umetničkih predstava kakve imamo o incestu, brakolomstvu, silovanju? Abortus se uvek zabranjivao, sa više ili manje strogosti, ali se i tolerisao. Muškarci, koji su pisali zakone, bili su i najviše zainteresovani za to da previde seksualni nered i njegove posledice. Koliko često se citirala parola da je „lično (privatno) političko“? Boltanski je prividno rešeno pitanje abortusa, učinio polazištem istraživanja koje bi upravo feministkinje moglo da inspiriše. Boltanski ukazuje istraživačima socijalizacije da zapostavljaju roditeljske planove u vezi sa detetom i da obraćaju pažnju samo na ispravne vaspitne tehnike. Ali nije mu promaklo ni da se u međuvremenu muškarci i žene drugačije spajaju nego pre 50 godina. Danas je moguće da se željeno mešanje sperme i jajnih ćelija nakon nekoliko sati prepozna i „opremi“ jednim imenom. Ima li veze glupost javnih debata o etičkim i porodičnim pitanjima, kao i pitanjima politike polova, sa činjenicom da pre Boltanskog nijedan naučnik nije promene u privatnom životu, porodičnim i vaspitnim odnosima i u odnosima među polovima, ozbiljno ubrojao u velike promene sadašnjice i posvetio im ozbiljno izučavanje? Da li su „privatni život“ i njegove antropološke indukcije poslednjih decenija zaista manje važni nego globalizacija i promena klime? Boltanski shvata da je abortus u svako doba i svuda uznemiravao. Onoliko koliko se čini da je univerzalan, toliko uznemirava sve – pobožne, moraliste i etičare i ništa manje feministkinje. Abortus je za žene, koje je Boltanski slušao, posledica neuspelog projekta. To može biti životni plan, veza, vlastito stavljanje na probu, pred kojima se zakazalo. Ono što je najinteresantnije jeste da žene koje se odlučuju na abortus more misli – ne toliko o moralnoj ispravnosti odluke – koliko o njihovom životu. Smemo im se slobodno priključiti. Tageszeitung Preveo sa nemačkog i priredio Dejan Aničić